Više od prevoda: Dnevnik jednog prevodioca latinskog jezika
Za INFOPREVODE piše Katarina Beširević
Jednog dana agencija Infoprevodi je dobila upit za prevod zvaničnog dokumenta sa latinskog na srpski jezik. U pitanju je bila carska povelja sa kraja 18. veka napisana krasnopisom na zvaničnom latinskom jezikom. Ovo je bila nesvakidašnja ponuda, ne toliko zbog samog jezika, već zbog prirode teksta koji je trebalo prevesti. Prihvatila sam da uradim prevod. Pravi izazov najpre je bio iščitati i transkribovati tekst. Kako se prevođenjem sa latinskog bavim još od gimnazije, i povrh toga sam završila istoriju, mislila sam da imam neophodno znanje i veštinu da se izborim sa ovim dokumentom. Uživala sam u ovom poduhvatu prisećajući se svojih gimnazijskih dana, a u isto vreme imajući priliku da radim na svojim istraživačkim umećima koja su mi, kao istoričarki, ključna za moje primarno zanimanje. Kako je ovo bio jedan veoma zanimljiv projekat, javila mi se ideja da podelim svoje iskustvo i da opišem rad na jednom prevodilačkom poslu, iako pomalo atipičnom.
Jednog dana agencija Infoprevodi je dobila upit za prevod zvaničnog dokumenta sa latinskog na srpski jezik. U pitanju je bila carska povelja sa kraja 18. veka napisana krasnopisom na zvaničnom latinskom jezikom. Ovo je bila nesvakidašnja ponuda, ne toliko zbog samog jezika, već zbog prirode teksta koji je trebalo prevesti. Prihvatila sam da uradim prevod. Pravi izazov najpre je bio iščitati i transkribovati tekst. Kako se prevođenjem sa latinskog bavim još od gimnazije, i povrh toga sam završila istoriju, mislila sam da imam neophodno znanje i veštinu da se izborim sa ovim dokumentom. Uživala sam u ovom poduhvatu prisećajući se svojih gimnazijskih dana, a u isto vreme imajući priliku da radim na svojim istraživačkim umećima koja su mi, kao istoričarki, ključna za moje primarno zanimanje. Kako je ovo bio jedan veoma zanimljiv projekat, javila mi se ideja da podelim svoje iskustvo i da opišem rad na jednom prevodilačkom poslu, iako pomalo atipičnom.
Na prvi pogled, činilo se da će transkripcija povelje biti jednostavna i da je tekst čitak. Međutim, nedoumice oko transkripcije pojedinih reči ostale su nerazjašnjene sve do poslednjih pregleda dokumenta. Očekivala sam da ću prepoznati reči, iako nije svako slovo u rukopisu čitko. Ipak, zadatak nije bio toliko jednostavan. Latinski, kao i svaki jezik, vremenom se menjao i prilagođavao. Uprkos tome što vekovima nije upotrebljavan u govoru (ako zanemarimo njegovu crkvenu primenu), latinski je do 19. veka ostao jezik diplomatije, kao i administrativni jezik kojim su pisana zvanična dokumenta. Moje iskustvo prevođenja latinskog svodilo se, do sada, uglavnom na tekstove antičkih pisaca poput Cicerona, Cezara ili Seneke, te je susret sa latinskim iz perioda rane moderne istorije bilo nešto sasvim novo za mene. Oblici reči ostali su isti, ali su značenja značajno izmenjena. Rečnik Mirka Divkovića, jedan od najboljih latinskih rečnika sa naših prostora, bio je praktično neupotrebljiv za ovaj posao, ali mi je kolega značajno pomogao uputivši me na jedan latinsko-engleski rečnik sa kraja 19. veka, koji je sadržao većinu značenja reči koja su mi bila potrebna. Ipak, ispostavilo se da pronalaženje adekvatnog značenja reči nije bila jedina prepreka u ovom neobičnom prevodilačkom poduhvatu.
Prvi deo povelje navodio je titulu habzburškog monarha, koja je zauzimala pola prve strane dokumenta. Pored jasnih naziva oblasti i država, poput Transilvanije i Koruške ili Mađarske i Češke, u tituli su navedeni i drugi latinski toponimi koji nimalo ne podsećaju na današnje nazive istih mesta, što je znatno otežalo moj zadatak, s obzirom na to da neka mesta, upravo zbog promene naziva, nisam uspela da pronađem. Slično ovome, na poslednje dve strane stajala su imena potpisnika povelje, brojnih svetovnih i duhovnih zvaničnika, uz koje su navedena i njihova vlastelinstava i imanja. Identifikovanje potpisnika povelje i traženje dodatnih informacija o njima je bio pravi istraživački poduhvat za jednog istoričara i sledeći izazov koji je trebalo prevazići. Uz malu pomoć uspela sam da pronađem skoro svaku oblast i svakog plemića navedenog u povelji. U prevodu i tumačenju mi je svakako pomoglo poznavanje mađarskog jezik, s obzirom na to da se većina navedenih toponima nalazila u nekadašnjoj Kraljevini Ugarskoj, dok su neki bili i navedeni na mađarskom, a ne na latinskom jezikom. Dakle, pored poznavanja latinskog jezika i istorijskih prilika u periodu rane moderne, poznavanje mađarskog pokazalo se takođe kao poželjno (ili svakako bar olakšavajuće) za prevod ovog dokumenta.
Prilikom prevoda povelje povremeno sam se konsultovala sa kolegama istoričarima i klasičarima oko pojedinih nedoumica koje sam imala, ali i sa kolegom koji ima značajnog iskustva u transkripciji rukopisa. Jedan od primera u transkripciji koji mi je zadavao muke prilikom proučavanja dokumenta, bilo je slovo dugo s.
S obzirom na to da ovo slovo danas više ne postoji u alfabetu, u početku nisam bila sigurna kako da pročitam delove rukopisa u kojima sam se susretala sa ovim simbolom. Ipak, nakon malo detaljnijeg proučavanja, i ta nedoumica je rešena. I dok sam sa skoro kompletnom transkripcijom ubrzo izašla na kraj (mada sam neke reči proučavala do poslednjeg dana), prevod teksta je iziskivao mnogo više energije i posvećenosti, te sam na njemu radila dugo i temeljno.
Manjak glagola u rečenicama značajno je otežavao prevod, kao i nedostatak interpunkcijskih znakova; ponegde je bio postavljen znak tačka-zarez, ali samih tački gotovo da nije bilo. Tipično za vladarske povelje ovog perioda, nagomilavane su reči poput „plemenit“, „veran“, „sluga“, „Božijom milošću“ i slično. Prevod ovakvog teksta zahtevao je detaljnu analizu reči i konstrukcija rečenica, kako bi se prilikom prevoda na srpski formirale smislene rečenice.
U jednom delu povelje bio je opisan grb koji je vladar darivao plemiću na koga je dokument zapravo i bio adresiran. Opis grba bio je dosta komplikovan, zbog specifičnosti prikazivanja simbola u heraldici. Međutim, uspela sam da pronađem fotografiju samog grba, što je značajno olakšalo prevođenje datog dela teksta.
Posle brojnih šolja kafe i sati provedenih pred ekranom, prevod je bio gotov. Pored transkripcije i prevoda povelje, dokument prosleđen klijentu bio je ispunjen fusnotama u kojima sam se trudila da što više približim okolnosti pod kojima je povelja stvorena, fraze koje su korišćene u zvaničnim dopisima krajem 18. veka, kao i da, eventualno, razjasnim značaj pojedinaca koji se pominju u dokumentu. Iako je ovaj posao prevazilazio zadatak pukog prevođenje i zaista iziskivao detaljnije istraživanje, upravo on ilustruje raznolikost zadataka sa kojima se prevodioci susreću, kao i kompleksnost nekih od njih. Prevođenje ove povelje i istraživanje koje je ovaj posao zahtevao, inspirisalo me je da podelim ovo svoje iskustvo kako bih dočarala sa kakvim se poslovima jedan prevodilac može susresti, i naglasila koliko se prevodioci najčešće posvećuju prevodima na kojima rade.