Vesna Goldsvorti govori za InfoPrevode

Intervju vodila Ana Atanasković

„Prevođenje treba negovati i poštovati. To je umetnost koja nam je neophodna.“

Vesna Goldsvorti (Vesna Goldsworthy) je trenutno najslavnija i najpoštovanija književnica našeg porekla na zapadu i to sasvim zasluženo. Autorka je proze, poezije (romana i memoara) i studija („Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte", Černobiljske jagode", Solunski anđeo", Gorski", Gospodin Ka" i Gvozdena zavesa"). Dela su joj prevedena na više od dvadeset svetskih jezika. O njenim knjigama se, između ostalog, navodi da spadaju u red najboljih pročitanih knjiga u 21. veku". Vesna je, takođe, i dugogodišnji profesor kreativnog pisanja i engleske književnosti na Univerzitetima Ekseter i Istočna Anglija.

Knjizevnica Vesna Goldsvorti

U Londonu živi od svoje dvadeset i četvrte godine. Tamo je radila u izdavaštvu, pa na radiju (BBC), da bi se zatim sasvim posvetila profesuri i pisanju. Zbirka poezije „Solunski anđeo" dobila je nagradu Robert Krošou, a Tajms je uvrstio među najbolje u svom žanru. Dobitnica je nagrade Momo Kapor za roman „Gvozdena zavesa", koji je u Engleskoj od strane Tajmsa i Fajnenšl Tajmsa proglašen za jednu od knjiga godine, kao i za knjigu meseca londonskog Indipendenta. Izabrana je za člana Kraljevskog književnog društva u junu 2021. godine. 

Šta najviše pamtite sa studija jugoslovenske i opšte tj. komparativne književnosti?

Meni se čini kao da sam te studije završila juče: pamtim mnogo više detalja nego sa kasnijih postdiplomskih studija u Londonu. Posebno je to slučaj sa programom opšte književnosti koji je kao osnova za moj kasniji rad u engleskoj književnosti bio od neprocenjive vrednosti. Tome se stalno vraćam, bilo da su u pitanju Sofokle i Evripid, bilo da su u pitanju Rusi. Međutim, kada je jugoslovenska u pitanju, posebnu lepotu ima i povratak na nešto što godinama niste čitali. Bavila sam se davno srednjim vekom: kad god se vratim književnosti na staroslovenskom u Londonu to je sasvim transcedentan doživljaj.

Da li se i kako razlikuje način izražavanja kada se pišu romani, memoari i pesme?

Razlike su ogromne, ili se to meni čini. Poeziju pišem malo i teško. Obično se radi o ideji ili slici koju danima nosim u glavi pre nego što bilo šta zapišem. Nemam više onaj unutrašnji imperativ koji me je u mladosti gonio da pišem dvadesetak i više stihova dnevno. Roman je pak zločin s predumišljajem (smeh). Traži mnogo više planiranja. Za radni sto dolazite kao na divan posao, ali sa radnim vremenom. Izbor naratora diktira i izraz.

„Gospodina Ka" pripoveda na engleskom iz 1947. jedna francuska jevrejka: tu sam kao Hudini sebe zatvorila u veoma težak prostor. Više sam proučavala engleski toga vremena nego bilo šta drugo u knjizi, konsultovala stručnjake. Kod pisanja „Černobiljskih jagoda" pitanje nije bilo toliko o glasu – ta knjiga je najbliža mom govornom engleskom jeziku – koliko o organizaciji materijala, životne priče. Bilo je tu dosta pogrešnih početaka.

Kako ste se osećali kada su Vaše prve pesme i naučni radovi objavljeni na srpskom jeziku? 

Lepo pitanje. Niko nije bio srećniji od mene kada je Dragoslav Andrić objavio mali izbor mojih pesama u omladinskom listu „Zdravo“. Poslali su i fotografa da me slika. Imala sam četrnaest-petnaest godina. Objavljivala sam književnu kritiku kao student, bila urednik časopisa „Znak", ali diplomski rad posvećen Dimitriju Kantakuzinu i njegovoj „Molitvi Bogorodici" koju je objavila Književna istorija bio je moj prvi ozbiljan naučni rad. Ne znam zbog čega, ali tu sam već imala ideju o primatu naučnog rada nad pisanjem poezije, što je za posledicu imalo dozu inhibicije, kao da je biti pesnik nešto neozbiljno. Prestala sam da šaljem pesme redakcijama, ostavljala ih u fioci. Danas mislim da je to šteta.

Kako je u godinama, kako ste rekli, „od malena" engleski jezik „uplivao" u Vaš život?

Institut za strane jezike držao je večernje časove engleskog u mojoj osnovnoj školi („22. decembar“ na Dedinju) i tu sam počela da učim sa sedam-osam godina, dva-tri puta nedeljno. Ubrzo je primat preuzeo francuski: ne samo što sam ga učila intenzivnije, što sam obožavala Društvo Jugoslavija-Francuska i svoje nastavnice tamo, nego što je ljubav prema francuskim knjigama, filmovima i šansonama, delila i moja porodica. Međutim, tih godina engleski je već bio sveprisutan. Mislim da su za moju generaciju tu mnogo značili film i televizija, činjenica da u Jugoslaviji nije bilo sinhronizacije, pa smo se navikavali na zvuk jezika, a to je pomagalo učenju.

Šta Vi mislite, kako se pronalazi glas na stranom jeziku?

Sporo i postepeno u mom slučaju. Iako sam engleski govorila relativno tečno već po dolasku, trebalo je desetak godina života u Britaniji da se osetim opušteno u jeziku, da ne razmišljam da li sam upotrebila pogrešan član, ili pogrešno sadašnje vreme. A tu tek počinje ono što zovemo pronalaženjem književnog glasa, a što je proces kroz koji prolaze i pisci kojima je jezik maternji. Još uvek sam možda svesnija raspona svog engleskog od njih, opreznija. Pitam i kad ne moram da pitam. 

Da li postoji neka razlika u emociji/tehnici/nečem drugom kada pišete na srpskom i engleskom jeziku?

Postoji, sigurno, i to je veoma teško pitanje, može se raščlaniti na mnogo načina. Recimo, znam iz iskustva da na engleskom imam manje tabua, inhibicija. Mogu da pišem o seksu, ili da psujem, ako to zahtevaju moji junaci. Reči mi se čine materijalno stvarnije na srpskom – Odn je pisao da dete nauči reč mesec i misli da je reč mesec ta stvar – to je ta primarna veza koja vas natera da vizualizujete drugačije.

Na početku Černobiljskih jagoda" napisala sam da se nadam da neće biti prevedene na srpski iako to nisam ozbiljno pomislila, ali tek da bih uklonila osećaj da će knjigu čitati moji roditelji, tetke, strine... Pritom, ako u srpskom postoji stvarnosna veza, za engleski sam u toj istoj knjizi napisala da je pisanje na engleskom kao da vozim nova kola: uzbuđenje, opasnost, svežina. Pritom i taj neverovatan, ogroman fond koji donosi preciznost imenovanja stvari -- engleski ima više reči od bilo kog drugog jezika, i to u jednom trenutku osetite. Idiomatski engleski je zaista čudo.

Da li se beletristika uopšte može ikada dobro prevesti?

Cela naša kultura, evropska kultura, građena je na prevodu. Verujem u mogućnost prevoda, čak i odličnog prevoda, ali ne postoji savršen prevod. Shvatila sam u Engleskoj i koliko mi znači duša jezika. Recimo, njihovi prevodi sa ruskog su fantastični, ali to meni ipak nije to. Kao kad gledam Kiru Najtli kako igra Anu Karenjinu: Engleskinja u ruskoj haljini. Međutim, prevođenje treba negovati i poštovati. To je umetnost koja nam je neophodna. Ja sam za to da se ime prevodioca pojavi na koricama knjige, gotovo kao ko-autora. Ima pisaca koji su napravili svetske karijere upravo zato što su imali odlične prevodioce na engleski, dok drugi pisci, isto tako dobri, nisu bili te sreće jer su imali nevešte ili površne prevodioce. 

Kako teče proces istovremenog pisanja na srpskom i engleskom jeziku?

To je meni moguće jedino sa poezijom. Svesno pođem od neke slike, bilo na srpskom bilo na engleskom, pišem stih i istovremeno prevodim, tako da osetim kako zvuk i reč funckionišu. Tu se često iz nemogućih, neprevodivih situacija pojavi nešto treće. Nisam sigurna, osim uživanja u samom procesu, momenata epifanije, da sȃm postupak ima prepoznatljivog efekta. Samo ja znam da su moje pesme simultani dvosmerni prevodi, samo ja znam šta sam usput morala da odbacim. Drugi pisci koji pišu translingvalno mešaju jezike, stvaraju novi idiom. Ja to još nisam pokušala.

Kako se osećate kada čitate prevod nekog ko je Vaše delo prevodio sa engleskog na srpski? A kako na druge jezike?

Najradije bih sama prevodila, ali tu je vreme velika prepreka. Moj izdavač, opravdano, želi da se moje knjige na srpskom pojave što pre, meni je milo kada to bude i pre engleskog izdanja, ali ne samo da sam ja spor prevodilac nego je to trenutak najvećeg posla za mene. Kada sam već donela tu pragmatičnu odluku da posao prepustim, onda se trudim da se ne mešam previše, a da pomognem gde mogu, kao što pomažem i drugim prevodiocima.

Mislim da su prevodi Nataše Tučev odlični, a obe imamo i pomoć Marije Lazović koja je jedan od najboljih lektora sa kojima radim. Saradnja sa Natašom pritom obično se dešava vrlo rano, dok još pripremam englesko izdanje, tako da tu pronađem odgovore na mnoga pitanja koja mi kasnije postavljaju drugi prevodioci. Moje knjige prevedene su na dvadesetak jezika: neke prevodioce znam, neke ne znam. Ima prevodilaca koji se javljaju često, koji vas konsultuju, koji vam pronađu i poneku grešku u originalu pa vi to kasnije ispravite: dobar prevodilac živi sa tekstom. Ima i onih koji rade sami pa rezultate tog rada vidim tek kad se prevod objavi. 

U čemu su sličnosti i razlike između srpskog i engleskog jezika i da li ih na neki način koristite?

Teško pitanje, ne mogu da odgovorim a da ne uprostim stvari maksimalno. Engleski je manje formalan u dijalogu, a bio je nekada mnogo više formalan od srpskog, tu su nam se putevi ukrstili. U engleskom možete da sakrijete svoj rod, odnosno rod naratora, što je za neke priče vrlo bitno. Elastičnost srpskog je u izmeni same reči, recimo glagolskih vidova, dok je elastičnost engleskog u ogromnom vokabularu. Engleski ima mnogo veći fond reči od bilo kog drugog evropskog jezika, delimično i zato što nema nikakav otpor prema tuđicama.

Od jedanaestog veka, od Viljema Osvajača naovamo, mnoge anglosaksonske reči imaju svoje francuske i latinske parnjake i oni se koriste uporedo, često sa neznatnim nijansama u značenju: recimo reč za salvetu, napkin and serviette, odličan primer. Bila sam svesna da koristim i sličnosti i razlike srpskog i engleskog kada sam pisala „Černobiljske jagode". Ta memoarska knjiga je na neki način implicitni prevod u smislu da čitav jedan život u Beogradu prenosi na engleski.

Da li mislite na srpskom ili engleskom ili na oba jezika, tj. kako je u Vašim mislima u kojima su, kako ste rekli „neki delovi potpuno srpski a neki engleski" i kako je dok ne znate, kako ste rekli, „na kom jeziku razmišljate, na kom sanjate ali ipak računate na srpskom"?

Kada sam pripremala emisiju za BBC upravo na ove teme, jedan lingvista mi je rekao da to računanje na maternjem jeziku najduže opstaje. Recimo, sabiranje cena u prodavnici. Moj mozak je, što se jezika tiče, kao nekakvo arheološko nalazište. Najveći broj slojeva postoji i na srpskom i na engleskom, međutim, ima i dosta jednojezičnih zona. Na primer, od kada sam kupila kola shvatam da je, ako podignem haubu, sve ispod nje samo na engleskom. Nemam pojma kako se neki delovi automobila zovu na srpskom, a obično se zovu na nemačkom (smeh), i onda mi se i najobičnije reči čine smešnim, kao da ih prvi put čujem. Recimo: auspuh.

Koliko ste već bili savladali engleski jezik u vreme kada ste gledali filmove u letnjem bioskopu bašte Doma JNA?

Na ovo pitanje već sam gore delimično odgovorila. Ta je bašta, na uglu ulica Neznanog junaka i Mirka Tomića, nekakav Paradiso mog detinjstva. Sećam se opojnog mirisa jasmina i lipe, stolica na šljunku koje nam roditelji nisu dali da pomeramo da ne bismo pravili buku. Gledali smo filmove i s prave i s pogrešne strane platna i razumeli koliko smo razumeli, a razumevali smo sve bolje: od bezbrojnih vesterna i krimića, od protesta protiv rata u Vijetnamu do meke pornografije tipa Dnevnik besne domaćice. Tu sam zavolela film, ne samo na engleskom. Sada mi je magična i činjenica da je to bio bioskop jedne armije...ne mogu da zamislim britanski ekvivalent.

Učili ste i ruski i italijanski kroz gledanje filmova i bugarski u Bugarskoj. Kako ih sada znate i da li ste u međuvremenu naučili još neki jezik?

Ha. Učila sam i japanski dve godine, kada je otvorena katedra za japanski na Filološkom fakultetu. Imam tu strast za jezike koja znači da ih ponekad stičem osmozom: recimo ako preko puta mene na metrou ljudi govore nekim jezikom koji ne razumem, ne mogu a da ne slušam. Razumem reč dve i onda krenem da povezujem reči oko njih, kao da polako shvatam o čemu govore. Obožavam izraelske serije – Štisel mi je jedna od omiljenih – a moji se smeju jer sam već posle prve epizode znala kako se na ivritu kaže da, ne, hvala, zdravo, doviđenja... Šta drugo da vam kažem? Ali iako čitam knjige na ruskom, iako bih mogla da vam otpevam pesme Fabricija de Andrea na finom italijanskom, jedino na srpskom i engleskom mogu da pišem.

Da li su pisci neengleskog porekla „neki novi Džozefi Konradi" u anglosaksonskoj beletristici?

U anglosaksonskoj beletristici ima ogromno mnogo stranaca, ali uglavnom dolaze iz Komonvelta i bivših kolonija i uglavnom su se školovali na engleskom. Primera kao što je Bugarka Kapka Kasabova koja se sa porodicom preselila na Novi Zeland kao tinejdžer a kao odrasla došla u Veliku Britaniju, ili tek kao što sam ja, ima neuporedivo manje. Možda ih je malo više u Severnoj Americi. Ne radi se o zatvorenosti društva, već o težini samog poduhvata. Ovo je životni izbor koji je pretežak i za one kojima je jezik maternji.

Francuski Vam je bio prvi strani jezik, kako ga sada govorite?

U trenutku kada sam stigla u Englesku govorila sam francuski gotovo bez naglaska i pisala tako da ne primetim da mi je to strani jezik. Nastavila sam da čitam, da putujem redovno u Pariz, suprug mi je u jednom trenutku bio gostujući profesor na Sorboni, pa sam imala iluziju da se to moje znanje ne menja. Onda sam pre nekoliko godina prihvatila intervju za francuski radio. O, Bože. Naglasak je još uvek lep, ali bilo je pauza i pomalo mucanja: nadam se da se bar deo nije primetio. Kada slušam francuski i dalje je kao maternji, ali kada govorim, to je sve zarđalo. Nisam mogla da zamislim koliko je veliki problem to što je engleski pun francuskih reči, ali onih „lažnih prijatelja“, kako to francuzi kažu. To stvori kratak spoj, smetnje na vezi, stalno mi u francuski upada engleski, a ne srpski.

Šta ste još, pored eufemizama za smrt, naučili iz engleskog jezika radeći na BBC-ju?

Ha, odlično pitanje. Engleski ima veliku ekonomiju izraza – uvek je tu manje reči nego na srpskom – pa na srpskom zna da zvuči direktno. Tras. Međutim, kada su u pitanju vojne intervencije, a o njima je na BBC-ju uvek bilo reči, meni se činilo upravo obrnuto. Stalno perifraze, tu smo a nismo. Poznata je ona koja je ušla i u naš jezik: kolateralna šteta. Za mene je pisanje i prevođenje vesti sa engleskog na srpski predstavljalo veliku školu i jezika i politike, ali takođe i sticanje lične svesti u smislu vokacije, da nisam novinar, da nisam čak ni spiker, da sam sazdana od drugačijeg materijala.

Sami ste preveli svoj roman „Gorski" sa engleskog na srpski jezik. Koliko dugo je trajao proces, kako ste rekli, te „stilske vežbe" i da li biste sada nešto izmenili?

To je jedina knjiga koju sam sama prevela. Mislila sam da će mi biti potrebno mesec-dva dana, ali prevod je trajao duže i bio mukotrpniji nego što sam pretpostavljala, pa skoro koliko i pisanje prve ruke romana. Shvatila sam da kao prevodilac sopstvenog dela nisam u nekoj velikoj prednosti, osim što znam „šta je pisac hteo da kaže“ i što mi je poznata materijalna kultura iz koje roman izrasta: znam tapete, ako hoćete.

Shvatila sam koliko sam potpuno razmišljala na engleskom pišući original, pa je i činjenica da je to engleski jednog Srbina -- narator, Nikola, stigao je u London preko Amsterdama bežeći od mobilizacije – stvarala određene probleme. Njegov glas sam morala da pronalazim ispočetka. Ta mala oneobičavanja Nikolinog engleskog, prisustvo stranog, to nije primereno njegovom maternjem jeziku. Morala sam da odlučim kome govori vi, a kome ti; morala sam da izbegnem neke afektacije kojima on u engleskom originalu oponaša Ruse, a dodala sam određene uticaje engleskog. Recimo on negde kaže „tekst“ za telefonsku poruku, umesto SMS: tako govore naši ljudi ovde. „Pošalji mi tekst", kažu. Slutim šta bi bilo drugačije da je roman pisan na srpskom, ali ne znam šta bih izmenila u prevodu.

Kako čuvate očiglednu otmenost svog jezičkog izraza? 

Mislim da sam tu donekle u prednosti upravo zato što je u današnje vreme engleski najveća „štetočina“ u srpskom jeziku. Uticaj engleskog osetim ne samo u pozajmljenim i često loše prilagođenim rečima, već i u strukturi rečenice. Od njega se verovatno više branim nego oni sasvim domaći pisci. Pritom to ne znači da sam doktrinarni borac za čistoću jezika – volim šarenilo pozajmica i u engleskom i na srpskom – već da sam zbog dvojezičnosti na oprezu, da sa većom brižnošću razmišljam o duhu jezika.