„Veliki Getsbi“ – neponovljiva lepota nedostajanja

Za InfoPrevode piše Ana Atanasković

Najpoznatiji američki roman XX veka je nesumnjivo „Veliki Getsbi“ Frensisa Skot Fitzdžeralda (The Great Gatsby by F.Scott Fitzgerald). Objavljen 1925. godine, ostao je upamćen i voljen kao književni dokument o čežnji. Priča je teška i turobna ali i laka, jednostavna, jer u zapletu nema šta da se okoliši – nedostajanje kada volimo nekog ko pripada drugom rađa čežnju, kompetitivnost, tugu, pokušaje, nadu, davanje srca u bescenje, pa opet čežnju kojoj je možda dovoljan i dodir haljine a možda ipak ne, ne može da živi ako nema sve. 

Džej Getsbi je bio pripadnik novobogataša, privržen svojoj prvoj ljubavi Dejzi do srži, tragičan do poslednjih granica tragedije. On je bio epitom truda koji, boreći se sa očajem, misli da ga može zatrti i ugušiti novcem. Imao je nameru da sticanjem statusa, privilegija i iskorakom u viši sloj društva vrati propušteno. I odbijeno. I izgubljeno. Mislio je da će, ako uradi sve, i legalno i nelegalno, čežnju i odbijanje preobratiti u ljubav, dolazak, ponovno zajedništvo.

„Veliki Getsbi“, čija se radnja odvija u Njujorku u periodu njegovih najvećih uspona (dvadesete godine prošlog veka), je jednostavno-posebna i posebno-jednostavna storija o žrtvi, sudbini, nemogućnosti koja pokušava da se rastegne u mogućnost na sve načine, o želji da se preskoče društvene lestvice i da new money postane old money. Da old self postane new self koji će predmet žudnje prihvatiti.

Ko je bio Frensis Skot Fitzdžerald?

Bio je sličan Getsbiju. Poticao je iz siromašne porodice i pokušavao da stvori novog, nezavisnog, bogatog i uspešnog sebe. U tom procesu je i mnogo pio zato što ga nikada nije dovršio onako kako je želeo, uvek je falilo nešto, naročito prava sreća. U vojsci je sreo fatalnu Zeldu sa kojom je imao turbulentan partnersko-bračni odnos. Kada je dostigao prvu slavu Zelda i on su uživali u bogatstvu ali i kao neprilagođeni otišli na francusku rivijeru, gde je „Veliki Getsbi“ i napisan. Alkohol je razdirao Frensisa a nervni slomovi Zeldu. Ona je završila u sanatorijumu a njega je ubio srčani udar u 44-oj godini.

Glasovi i odjeci

Roman je „pun“ džeza, misterije kako je Getsbi došao do svojih miliona, ljudskih slabosti, prevara, licemerstava, izdaja i dobrote. Naizgled standardan, ali to nikako nije. Naročito zbog džeza, ali i Fitzdžeraldovog jezgrovitog, urbanog stila. 

Takođe, stil romana podrazumeva i rečenice koje počinju jednom idejom ili na jednoj lokaciji a završavaju se negde posve drugde. Likovi Džordan, Dejzi i Toma su često opisani jednim efektnim pridevom, prilogom ili poređenjem. Stil je i krivudav, sofisticiran i elegičan, sa produženim metaforama, figurativnim slikama i poetikom koja stvara osećaj nostalgije i gubitka. Roman je, u stvari, produžena elegija ili poetički lament u proznom obliku.

Na Fitzdžeralda su uticali Džon Kits (John Keats) i Džozef Konrad (Joseph Conrad). Od Kitsa je preuzeo romantičnu liriku i realistični determinizam. Poetsku prirodu njegovog stila vidimo u opisima mesta radnje. I tu koristi samo dve ili tri reči ali uspeva da one imaju poetsku draž. Fraze su kratke ali vizuelno bogate te opisuju likove i mesta na dubljem nivou. Na primer, Dejzin glas je opisan kao „pun novca“. Ah, taj novac, oko koga se sve vrti!

Fidzdžerald takođe koristi metafore za svoje slike koje su žive kao topla njujorška noć, detaljne kao svaka sitnica na raskošnoj zabavi, sjajne kao svetlucavi dijamanti na nakitu, zavodljivi kao perje zakačeno na trake za kosu. Rečenice su mu uglavnom složene, nisu praktično raskošne ali suštinski jesu, jer su, u stvari, meta-rečenice. 

Književne slike su jasne i precizne a opet i kao od tila, meke, čežnjikave. Piščevo izražavanje je figurativno, on ima specifičan stav, simbolizam mu je glavna karakteristika a rečenica ima predeterminisanu strukturu. Ipak, čitalac se topi, jer sve je tako očigledno – likovi se traže, Njujorčani pokušavaju da uzmu sve od života u burnim i nestašnim dvadesetim a sudbina ih čeka iza leđa, ili je, pak, biraju jer je komfornija (Dejzi je izabrala bogatog muža). Stepenice u gradu su oblivene potocima šampanjca, raspršenih bisera i osmeha, često lažnih. A Getsbi čeka... Čeka da se sruše. Čeka da mu se draga, udata za drugog jer je bio bolja prilika, vrati.

Njegova nada je opisana slikama u prenesenom značenju, njegova besprekornost naglašena, njegova povučenost u svoj raskoši koju stvara samo zbog Dejzi čitaocu vešto otkrivena, kao srce na dlanu, kao zrak sunca, kao poslednja kap alkohola i lagani, ležerni ton saksofona. Džez je kao poseban lik u romanu, bitan,  buran i bučan a savršeno odgovara Fitzdžeraldovoj aliteraciji i ponavljanjima.

Jer, čežnja je sveprisutna, nada se kruni ali opstaje, neminovnost je blizu, slatki ton slobode i slobodnog plesa su na vratima ali, hoće li se skroz otvoriti, sve je u romanu u vrtešci a kraj kao da se zna. To ne umanjuje elegičnost priče, naprotiv.

Burne dvadesete

Kako „Veliki Getsbi“ predstavlja društvo i život u Njujorku tokom ludih dvadesetih, neminovno je i da u tekstu ima dosta slenga. Neke reči je Fitzdžerald potencirao i takoreći promovisao, a danas su opštepoznate u engleskom jeziku. Na primer, slender, koja označava osobu koja nije samo mršava već je i elegantna. Tu su i heart-to-heart talk, fraza koja se prevodi kao – otvoren, iskren razgovor. Dalje, gleam, reč koja može biti i imenica i glagol a znači sjaj, odblesak, odsjaj. 

Sleng

1920-e godine su bile revolucionarne u svakom smislu. U modi, umetnosti i načinu izražavanja. Flaperke (flappers) i konzumacija alkohola su imali veliki uticaj na američko društvo. Bila je to prva dekada u istoriji čovečanstva koja je u fokusu imala mladi svet i njihovu kulturu dok je starije generacije nisu mnogo interesovale. U tim uslovima se sleng (slang) razvijao munjevitom brzinom. Ono što je karakteristično je da se te reči koriste i dan danas.

Neki od primera su: 

doll – atraktivna devojka, lutka

egg – neko ko živi grandiozan život

jack – novac

owl – osoba koja je napolju do kasno u noć

gold-digger – sponzoruša

hike - prošetati

Kada je u pitanju reč flapper (flaperka), pretpostavlja se da je u prošlosti imala sledeće značenje: "ptić koji prvi put oprobava svoja krila" a u sedamnaestom veku je ova reč značila "mlada žena raspuštenog karaktera".