Uvod u arapski jezik

Za INFOPREVODE piše Nevena Zvizdić

Arapski, zvanični jezik 26 država, jezik Kurana i islama, maternji jezik 300 miliona ljudi, proglašavan je više puta najlepšim jezikom sveta. O ukusima ne vredi raspravljati, no, ne može se osporiti čudesna melodija koja se čuje dok izgovarate arapsku poeziju, ili Kuran. Uz to, arapski jezik i kultura nose sa sobom dozu misticizma i egzotike, podsećajući vas na boje i mirise orijenta, čudesne karavanske puteve i priče o Aladinu i Šeherezadi. Ipak, većina ljudi i dalje misli da je ovo pretežak jezik, sa izuzetno komplikovanim pismom i izgovorom, a neretko ga prate i predrasude u vezi sa islamom. Ipak, za sve ljubitelje Orijenta i one koje bi da zakorače u potpuno drugu dimenziju sa do sada nepoznatim pravilima, arapski jezik je ključ koji će otvoriti vrata Hiljadu i jedne noći.

Arapski jezik pripada semitskoj grupi. Termin „semitski“ biblijskog je porekla i u vezi je sa Nojevim sinom Semom, od koga vode poreklo svi semitski narodi. Danas je veliki broj semitskih jezika izumro, međutim, neki se i dalje govore, kao što su hebrejski, amharski, aramejski, arapski.

Specifičnost svih semitskih jezika jeste da se sav smisao reči krije u korenu, koji je sačinjen od konsonanata. Vokali imaju pomoćnu ulogu i obično se njima modifikuje osnovno značenje.
Svi semitski jezici dele se na severoistočne, severozapadne i  južne, kojima pripada i arapski.

Arapski jezik predstavlja, zapravo, lingvističku i jezičku skupinu mnogobrojnih djalekata, prvobitno vezanih samo za Arabiijsko poluostrvo, izuzimajući njegov severni deo, gde su egzistirale dve drugačije govorne zajednice, nabatejska i palmirska (Darko Tanasković, Anđelka Mitrović, Gramatika arapskog jezika (Beograd, Zavod za udžbenike, 2011), 12.str.).

Prve tragove arapskog jezika - imena, nalazimo u 9. veku pre n.e,  a kao zaseban jezika formira se u 5. veku pre n.e. među arabljanskim izolovanim plemenima. Sam razvoj deli se na tri faze, a one su:

Pretklasična
Ova faza odnosi se na natpise na više arapskih dijalekata preislamske Arabije.

Klasična
Karakteristično za ovu fazu je rađanje arapskog jezika u 5. veku pre n.e. Najznačajnija je pojava islama i njegovog širenja po Aziji i Africi. Svoju punu realizaciju ovaj jezik doživeće u islamskoj poeziji i svetoj knjizi islama, Kuranu. Kuran predstavlja, i dan-danas, uzor savršenstva i na njegovoj osnovi nastaće čitava norma arapskog književnog jezika.

Moderna
Ova faza započeće arapskom nahdom, iliti preporodom, i u njoj će se izdvojiti pojam diglosije, koji je i danas vrlo aktuelan.

GRAMATIKA

U arapskom jeziku, kao i u svim semitskim, reči se dele na na glagole, imena i čestice.  Morfologija je izrazito slojevita, a mogućnosti derivacije su gotovo bezbrojne, iako i za nju postoje određena pravila, odnosno šabloni građenja novih izvedenica.

Svaki koren sastavljen je uglavnom od 3 konsonanta koji nose osnovnu ideju reči. Nadalje se vokalima značenje modifikuje, a određenim šablonima, ili formulama pravimo od glagola imena, odnosno glagolske imenice, participe, prideve i slično.

Na primer, od korena *d-r-s koji nosi ideju učenja, možemo izvoditi glagole kao što su učiti, ili podučavati, kao i imenice čas, časovi, učitelj i slično.

Od korena *m-l-k koji izvorno odgovara konceptu posedovanja, možemo derivacijom izvesti sledeće reči: kralj, vlasnik, monarh, posed itd.

Pretpostavlja se da postoji između 5.000 i 6.500 korena u arapskom jeziku.

Osnovni oblik glagola u arapskom jeziku je 3. lice jednine muškog roda perfekta i odgovarao bi našem infinitivu. Ako se bi se glagol pretraživao u rečniku, nalazio bi se baš u ovom obliku. Postoje dva vremena: perfekat i imperfekat. Perfekat se gradi dodavanjem sufiksa na glagolsku osnovu, označava prošle događaje i odgovara svršenom vidu, dok se imperfekat gradi dodavanjem prefiksa i sufiksa, označava sadašnje i buduće događaju i odgovara nesvršenom vidu.

Postoje posebni oblici za muški i ženski rod, ali i za dvojinu. Dvojina, ili dual, služi da bi iskazala dva pojma, ili dve jedinke i iako je postojala u razvojnim fazama većine jezika, vremenom se izgubila. U  arapskom je opstala, doduše, u književnom jeziku, dok je u govornom izuzetno retka.

Još jedna od odlika arapskog jezika jesu glagolske vrste. Kada je glagol u 3. licu muškog roda perfekta, on je u prvoj vrsti. Međutim, ukoliko neki vokal produžimo, udvojimo konsonant, ili dodamo prefiks, il infiks, mi možemo promeniti glagosku vrstu. Ima ih ukupno 10 i svaka nosi određeno značenje.

Imena se, pak, dele na: imenice, prideve, zamenice i brojeve.

Mogu se  deklinirati, odnosno menjati po padežima. Postoje tri padeža: nominativ, genitiv i akuzativ.
Takođe, imena mogu biti u određenom, ili neodređenom vidu, ženskom, ili muškom rodu, a što se tiče broja, mogu biti u jednini, dualu, ili množini.

Sam jezik ima oko 60.000 reči i leksika je izuzetno bogata. Postoji čak 80 reči za med, 400 reči za životinju lava, 1000 za kamilu, a tugu možete izraziti na 4400 načina. Ukoliko želite da kažete da ste žedni i pije vam se voda, upotrebićete jednu reč, a sasvim drugu ukoliko vam se pije, na primer, mleko.

Prema jednoj staroj priči, halifa Harun al-Rašid obratio se pesniku i pitao ga da mu protumači pesmu jer je prepuna nejasnih reči. Kada je pesnik to učinio sa velikom lakoćom, halifa se začudio i zapitao kako je moguće da poznaje značenje svake, na šta mu je pesnik odgovorio: „Oh, ali kako bi bilo drugačije?  Pa ja znam 70 reči samo za kamen!“

Smatra se da je uzrok ovolikog broja reči ljubav Arapa prema poeziji. Status poezije u preislamsko doba bio je izuzetno snažan. Ne samo zato što je nepismeno stanovništvo sva znanja prenosilo usmenim putem, već zato što su redovno organizovali takmičenja u poeziji i samo jedan stih bio je dovoljan da čitavo pleme izgubi status koji je do tada uživalo. Pesnik je uživao veliki ugled i smatralo se da je povezan sa natprirodnim, čarobnim silama, a metrika je dovedena do samog savršenstva. Smatra se da su iz ovog razloga Arapi postali pravi ljubitelji i virtuozi po pitanju jezika i novih reči.

Upravo zbog ovog mnoštva, arapski jezik ima mogućnost da samo jednom rečju izrazi vrlo precizno značenje, za koje bi nam u drugim jezicima bile potrebne sintagme, ili rečenice. Ilustracije radi, u Kuranu zvanično ima 77.429 reči, dok u prevodu na engleski, taj broj ide i do 158,962, što znači da je potrebno skoro duplo više reči u engleskom da bi se dobilo isto značenje.

PISMO

Ukoliko govorite arapski, šanse da će vas neko pitati kako pišete slova je stoprocentna. Naime, arapsko pismo je, kao i sva semitska, sinistrorsno, što znači da se piše zdesna nalevo.  Ovakvo pisanje je posledica uklesavanja teksta u kamen, kada bi se čekić držao u desnoj, a dleto u levoj ruci.

Neke od specifičnosti arapskog pisma su:

• Vezivanje slova, sa izuzetkom nekoliko slova koja se ne vežu sa leve strane (edro-slova);
• Mala  i velika slova ne postoje;
• Ne postoji pisana i štampana verzija pisma;
• Beleže se konsonanti i delimično vokali;
• Svako slovo ima svoju pozicionu varijantu, odnosno, piše se različito na početku, u sredini, na kraju reči i u samostalnoj varijanti.

Postoji više tipova pisma, ali, danas je najrasprostranjenije neshi-nesih pismo, zaobljeno kurzivno pismo, vrlo zastupljeno u štampi.

Sama kolevka arapskog pisma su oblasti središnjeg Arabijskog poluostrva: Hidžaz i Nedžd, a njegova ekspanzija je direktno povezana sa ekspanzijom islama od 7. veka. Arapski alfabet ima 28 grafema za konsonante, svakom glasu odgovara jedna grafema i najraširenije je pismo na svetu posle latinice.
Preuzeli su i prilagodili svojim jezicima: persijski, urdu, kurdski, malezijski i otomanski turski jezik.

Kada se govori o arapskom pismu, nepravedno bi bilo ne pomenuti i kaligrafiju, koja se tretira kao zasebna disciplina, tj.umetnost. Koristila se za dekoraciju religijskih tekstova i natpisa i ima veliki broj pravila koji se morao poštovati bez izuzetka.  U islamu se smatra da samo Allah može stvoriti slike ljudi i životinja, pa se zato umetnost nije razvijala u tom pravcu. Umesto toga razvijala se kaligrafija, koja je uživala ugled čak iznad umetničke forme. Njena vrednost uvek je bila značajno viša jer je prestavljala umetnost svete reči, beležeći religijski tekst i tako održavala vezu između vernika i religije.

DIGLOSIJA

Diglosija, koegzistencija dva varijeteta jednog jezika, višeg (koine) i nižeg (dijalekat) i dalje je ogroman izazov na araspkom govornom području. U ovom slučaju, viši varijetet bio bi književni arapski jezik (fusha). Ovo je  jezik pisane, zvanične kmunikacije, nauke, književnosti, jezik Kurana, razumljiv od Maroka do Iraka, riznica nasleđa arapsko-islamske civilizacije. Sa druge strane, niži varijetet predstavlja veliki broj dijalekata. Maternji jezik svih Arapa jeste lokalni govor, tj. dijalekat koji se uči spontano, u porodici. Svaka arapska zemlja ima svoj dijalekat, oblikovan karakteristikama tog podneblja, mada i svaka regija u datoj zemlji može imati svoje lingvističke osobenosti. Razlike među dijalektima se uglavnom zasnivaju na različitom izgovoru određenih slova, ili reči, ali postoje razlike i u morfologiji i sintaksi.

Ne treba zaboraviti da su zemlje severne Afrike i Bliskog istoka pre dolaska islama bile dom velikih civilizacija koje su ostavile brojne tekovine celom čovečanstvu. Iako su carstva nastajala i nestajala, uvek su verovanja, običaji, pa čak i jezik  opstajali u većoj, ili manjoj meri, mešajući se sa novom kulturom.
Ni arapska nije izuzetak. Tako nalazimo elemente koptskog, sirijačkog, aramejskog, raznih berberskih jezika čak i danas u dijalektima arapskog jezika. Uz to, većina arapskih zemalja bile su evropske kolonije, pa se i danas evropski jezici obilato koriste, naročito francuski. Sve to uzevši u obzir, zaključak jeste da su Arapi prave poliglote, iako se to ne bi odmah primetilo.

Primera radi, dete iz Maroka će do svoje 15. godine verovatno govoriti pet jezika. Berberski i dijalekat će usvajati kod kuće, u školi će učiti standardni arapski i francuski, a vremenom većina krene i sa učenjem španskog. Nije u svakoj zemlji i sredini isto, ali svaki stanovnik bilo koje arapske zemlje zasigurno poznaje svoj dijalekat i književni jezik.

Dijalekti se razlikuju od zemlje do zemlje, ali su međusobno koliko-toliko razumljivi, ne idu do granice potpunog neprepoznavanja, međutim, diglosija predstavlja veliki problem. Postojali su brojni predlozi kako rešiti ovaj problem, ukjučujući i pojednostavljanje standardnog jezika, opredeljivanje za samo jedan dijalekat, ili srednje rešenje- približavanje višeg i nižeg varijeteta. Do koncenzusa se nikad nije došlo, kao ni do konkretnih rezultata.