Svi smo mi po malo Don Kihot

Književni kritičari, uostalom, i kažu da namera autora, Migela de Servantesa (Miguel de Cervantes), nije ni bila da napiše priču o čoveku koji je zaluđen, već ga je iskoristio za književnu metaforu. Interesovao ga je, tvrde, heroizam a ne svetost. Ali, ako napravimo iskorak iz književnih eseja i objašnjenja i ako se pogledamo u ogledalo, moći ćemo da vidimo Don Kihota. Ponekad smo bili heroji, ponekad ne – ali zar u obe situacije nismo osetili da se borimo sa vetrenjačama?

Nastanak romana

Prvi deo romana je objavljen 1605. pod nazivom „Veleumni plemić Don Kihot od Manče" a drugi 1615. pod nazivom „Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče". Trideset godina pre nego što je prvi deo ugledao svetlost dana Servantes je dugo bio ratni zarobljenik berberskih gusara u tamnici u Alžiru. Posmatrajući šarenoliki svet na granici islama i zapada, sputan u okovima, shvatio je da je sloboda čoveku najvažnija. Porodica nije imala novca da plati otkup, pokušavao je da beži, svaki put rizikujući egzekuciju. Ipak, vratio se u Španiju. No, to više nije bio Servantes pre odlaska iz nje. Prvo, iskustvo iz ratne mornarice mu je ostavilo uspomenu u vidu osakaćene ruke. Drugo, zaključio je da je, bez obzira na sve, u momentima tuge najvažnije kako duša na njih reaguje. Imao je priliku da dokaže da je „iznad situacije" i kada je, opet, bio u zatvoru, ovog puta u Sevilji zbog „matematičkih neregularnosti" dok je obavljao posao ubirača poreza. Sudbina se poigrala tako da mu je dodelila još pet godina neslobode, kada je, kako se pretpostavlja, nastala početna ideja o priči o Don Kihotu. Španski filolog Ramon Menendes Pidal (Ramón Menéndez Pidal) misli da je Servantes našao inspiraciju u delu „Međuigra romansi" nepoznatog autora, što je možda i tačno, jer je priča zaista slična.

Značaj dela

Vekovima se, sa pravom, smatra da je „Don Kihot" kamen temeljac zapadnoevropske književnosti i jedno od najboljih dela fikcije svih vremena. Takođe, roman je najvažnije delo španskog Zlatnog veka. Uz to, varijanta španskog jezika na kome je Servantes pisao je bila nova. Popularnost romana je doprinela da se uspostavi moderni španski jezik, baš na osnovu te varijante. Uspehu romana doprineli su mnogobrojni prevodi koji su usledili ubrzo posle objavljivanja. Na primer, prevod na engleski je objavljen već 1612. godine. Mnoge rečenice koje je Servantes upotrebio u svojoj povesti su kao izreke ušle u duge jezike („Možemo li ikada imati previše dobrih stvari?" ili „Iz tiganja u vatru", na primer). Reč „kihot", inače, na španskom znači „oklop za bedra". Na engleski se prevodi sa "cuisse".

Knjigu su koristili diplomate, političari i gerilci da bi inspirisali ljude. Džordž Vašington ju je držao na stolu dok je potpisivao američki ustav. Dostojevski je u jednom pismu napisao da je Don Kihot najsavršeniji lik u hrišćanskoj literaturi i to zato što je komičan.

Don Kihot i mi

Aforističar Mejson Kuli (Mason Cooley) je rekao: „Dok čitamo, svi smo Don Kihot". Ali, možda smo on i kada ne čitamo, kada živimo. Don Kihot je hteo da promeni loše stvari ali na nepraktičan i luckast način. Zar to nismo bar jednom bili mi? I, ako nismo uspeli, zar nije bila najvažnija naša dobra namera?

Zar nismo svi, kao i Servantes, u mnogim trenucima shvatili da nama vladaju istorijski događaji na koje ne možemo da utičemo? I, tako zatečeni, živimo u krhkim telima koja spavaju, jedu i vole stalno govoreći: „Biće bolje". Nada umire poslednja, kažu, a mi se moramo boriti za naše pravo da nam bude dobro iako je društveno uređenje sasvim pogrešno (a koje nije?). To pravo je glavna poruka romana. Najbolje je ako se što više trudimo da nam život bude ispunjen sopstvenim strastima, da pratimo nepatvoreni put naše duše, bez obzira šta drugi ljudi misle. Uvek će se naći neko ko će reći da smo ludi, koliko god bili „ispravni". Zato, zašto ne bismo bili ludi ali svoji? Zašto ne bismo težili da budemo kao superheroji iz našeg detinjstva? Šta nas sprečava? Konvencije? Društvo? Zajedljivost? Tuđa prosuda? Svako ko nije mario za te „postulate realnosti" (jer, ko može da odredi šta realnost zapravo jeste?) je, u stvari, Don Kihot. I svako ko insistira da prati svoj san. Realnost ne postoji, postoji samo naša percepcija iste.

Herojstvo, kažu heroji, potiče iz situacija kada dostojanstvo ne želi da pada, kada duša ne želi više da bude ona stara, već nova. Onaj ko krene u pohod da to svojoj duši obezbedi, hrabar je, iako će ga drugi ismejati jer se „bori sa vetrenjačama".

Da li da odustajemo od sebe onakvih kakvi jesmo i od prizora koje vidimo iz svoje vizure i koje želimo da menjamo? Pa makar se to činilo unapred bezuspešnim? Nikako.

Don Kihot kao učitelj života

Ako smo se složili sa Don Kihotom da ne smemo da odustanemo, onda njegove avanture možemo da sagledamo i kao lekcije da uvidimo kolika je moć mašte. Don Kihot nije bio vitez, ali je sanjao da bude. I ne samo to. To nije dovoljno! On je živeo kao da jeste. On je, dakle, bio vitez! („Sedi na svoje mesto i niko te neće moći zaustaviti", poručuje). Vizualizacija je moćno oružje. Zašto je ne bismo koristili? Dalje, on je bio veran svom snu, bio je posvećen („Predanost je majka uspeha", napisao je Servantes kao Don Kihot). Nije prošao dan a da nije verovao u svoj cilj. Zašto ne bismo i mi tako?

Takođe, vitez od Manče je sa radošću a ne sa patnjom gledao na svoje neuspehe. Njegovo srce je bilo srećno šta god da se desi. Jednom je Sanču Pansi, svom konjušaru, rekao: „Za sve u životu postoji lek osim za smrt". Zašto i mi ne bismo bili radosni, šta god da nas snađe?

Don Kihot „za poneti"

Don Kihot je odlučio da pođe kroz svet sa svojim sklepanim oružjem i ne baš reprezentativnim konjem, „tražeći zbitija". On je, naime, želeo da uradi više od sudbine i da joj doskoči, pa makar i poludeo. Bio je „ushićen slašću" i „požurio je da u delo privede što je želeo". Takvi smo svi mi koji ne možemo da čekamo i koji smo puni akcije. Kao ni on, možda na putu kojim nas vodi srce ne nađemo ono što smo naumili, ali ćemo svakako naći ono što jesmo.

„Ne zaboravi ono što si obećao i čime si se zakleo", rekao je samoprozvani lutajući vitez, podsećajući čitav svet da drži reč. Onaj ko se drži svojih reči postaje vitez bez ceremonija. Važno je da ima „plemenito držanje i srčanost".

Kad nam kažu da ne možemo nešto na silu da uradimo ili da nije vreme setimo se Don Kihota koji izričito kaže: „Ja znam ko sam, i znam da mogu da budem ne samo ono što sam kazao nego i svih dvanaest banova od Flandrije".

Ne zaboravimo ni da ne posustanemo svakog puta kada nam srce titra da ga poslušamo, kao kada je Don Kihot objasnio da ga „goni želja i daljina, jer se kaže da je opasnost u oklevanju".

Viteška večnost

U „Don Kihotu" ne cvetaju samo životno-književne ruže. Delo je i tragedija. Ponekad shvatimo, kao i poraženi vitez, da je na ovom svetu teško izboriti se do kraja. Ako je potrebno, borićemo se i protiv autoriteta crkve i države, kao i Kihot. Nećemo pristati iako su jači. Kako? Tako što ćemo se radovati.

Ne stidimo se da budemo ono što jesmo, šta god drugi mislili o tome. I, radujmo se. Jer, „ako ne možeš uživati u sreći kada ti je ona pred očima, ne žali se kada prođe pokraj tebe". Samo uvereni u radosti možemo osvojiti apsolutnu slobodu od svih sistema i sivila svakodnevice. Kao što je to u knjizi i van knjige, kao ideja, učinio i junak ove priče.