Šta su rune i da li su оnе korišćene u govoru?

Za INFOPREVODE piše Jovan Stipić

Mnogi od nas kada vide rune pomisle na stare paganske običaje u dalekim šumama severne Evrope natopljene magijom i paganskim folklorom. Ali šta su zapravo rune i na koji način su one korišćene?

Kada govorimo o runama, pre svega mislimo na germanske paganske rune. One su deo skandinavskog alfabeta i korišćene su pre širenja hrišćanstva, odnosno pre nego što je latinski alfabet prihvaćen. Dele se na Stari i Mlađi Futark. Stari je korišćen od drugog veka nove ere, pa do samog početka devetog veka. Sadržao je 24 simbola koji su korišćeni kao slova, ali je i svaka runa imala svoje zasebno značenje.

Nakon toga, u devetom veku nove ere, pojavljuje se Mlađi Futark koji je sadržao svega šesnaest simbola. Zanimljivo je da su ove rune bile u upotrebi po dolasku hrišćanstva, a da su zapravo retko korišćenje u paganskim običajima.

elder-futhark-runes

Razlog tome je što se širenje Mlađeg Futarka poklopilo sa širenjem skandinavske kulture, odnosno periodom koji danas nazivamo „doba Vikinga“. Ovaj period trajao je od napada na Lindisfarn 793. godine, pa sve do 1066. i smrti Haralda Hardrade.

younger-futhark

Ipak, mnogi arheolozi smatraju da su rune korišćene i mnogo pre navedenih događaja. Rune spominje već Tacit, čuveni rimski istoričar, u knjizi „Germanija“ napisanoj tokom prvog veka nove ere.

Međutim, rune se nisu samo zapisivale. One su bile u korišćene i u govoru, i to u klasičnom germanskom jeziku koji je kasnije podeljen po dijalektima na: severni, zapadni i istočni germanski.

Još uvek nije u potpunosti protumačeno kako se tačno svaki simbol runa izgovarao, pošto lingvisti još uvek nisu uspeli da odgonetnu razlike između dugih i kratkih samoglasnika, iako je gotovo izvesno da su one postojale. Sama reč runa upotrebljavana je kako bi se napravila distinkcija između germanskih slova i onih koja su koristili Grci ili Rimljani. Stari narodi pridavali su veliku moć rečima, i njihovom značenju, što je slučaj i sa runama. Sama reč run na germanskom jeziku znači "šapat" ili "tajna", dok je na staroirskom označavala "misteriju". Smatralo se da reči, a naročito one koje imenuju neki bitan pojam, lokaciju ili osobu, sadrže magijska svojstva. Tako bi mornari često imali imena poput Knud, što znači čvor; dok bi član neke lovačke porodice neretko nosio ime Bjorn, odnosno medved.

runa

Kada govorimo o izgledu runa, za razliku od latinskih slova, možemo primetiti da nijedno od ovih slova nema „trbuh“. Razlog leži u činjenici da je papir bio veoma redak u regionima van rimskog i grčkog uticaja, te su slova, morala biti urezivana u drvo, obično nožem.

Tako su Germani počeli da urezuju prave linije pod oštrim uglovima, načinivši sopstvena slova. Pored toga što je gotovo nemoguće nožem urezati krug, prirodne, vertikalne linije drveta, značajno su otežavale i urezivanje bilo kakvih vodoravnih linija. Pored drveta, Germani su urezivali rune i u kamenje, pošto je ono znatno izdržljivije. Kamenje ukrašeno runama nije korišćeno za nadgrobne spomenike, ali jeste korišćeno kao spomen ili memorijal preminulim i poginulim, kao i njihovim delima.

Postavlja se pitanje zašto su danas paganski običaji toliko povezani sa ovim, naizgled običnim slovima? Jedan od odgovora jeste da je prethodno spomenuti istoričar, Tacit, pisao kako se rune koriste i prilikom obreda divinacije (gledanja u budućnost). To, ne samo što je u potpunosti tačno, već se praktikuje i dan danas.

Kroz istoriju, zabeležen je veliki broj slučajeva u kojima su se rune koristile pri magijskim ritualima, za kletve, za blagosiljanje, i to ne samo ljudi, već i lokacija. Jedan takav primer nalazi se u „Egilovoj Sagi“, gde se navodi kako je loše napisana runa proklela mladu devojku. Kletva je bila toliko jaka da je otac te devojke bio primoran da unajmi pismenog čoveka, koji se tada veoma retko mogao pronaći, kako bi on obrisao runu i napisavši je pravilno, skinuo kletvu.

Medieval rune

Rune, Mlađi i Stariji Futark, nažalost, danas više nisu ni u pismenoj, niti u govornoj upotrebi. Iako ih je latinski alfabet potisnuo, u srednjem veku se razvio poslednji oblik runa, kojima se Skandinavci u retkim prilikama i dan danas koriste. Čak su se učile u školama u Švedskoj sve do početka dvadesetog veka, a nazivane su se rune Dalecarlian. Nastale su tako što su lingvisti vremenom spojili srednjovekovne rune sa latinskim slovima.

Još jedna zanimljivost jeste da je Tolkin, u njegovim danas svetski poznatim knjigama, koristio rune kao inspiraciju za jezik i pismo patuljaka. Nazvao ih je „Slovima Meseca“ koja su se mogla čitati samo kada je Mesec pun.

Iako rune možda više nisu u formalnoj upotrebi, one ne prestaju da inspirišu i moderne pisce, ali i pojedince koji imaju aspiracije da se bave magijskim temama. Naravno značaj runa je mnogo širi od toga.

Ono malo što danas znamo o Skandinavcima srednjeg veka, pored šturih crkvenih spisa, dugujemo runskom kamenju, koje kako istoričarima tako i arheolozima pruža veoma živopisnu sliku o životu ljudi u najhladnijim delovima Evrope.

knjiga runa