Roman „Dorotej" i njegovi prevodi

Za Infoprevode piše Ana Atanasković

Dobrilo Nenadić je bio čovek u isto vreme neobične i obične sudbine. Jedna sudbinska linija ga je vodila ka istorijskim romanima, bestseler čitanosti i književnoj slavi, a druga ka osamljenosti u malinarstvu, koje je unapredio kao agronom. Čitao je svaku brošuru ili monografiju o malinama, a i sam ih je pisao.

Njegov roman Dorotej (objavljen 1977.) je vrlo brzo stekao kultni status te, je već sledeće godine dobio Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.  Istu nagradu je autor dobio i 1999. za roman Despot i žrtva (prethodne godine je taj roman dobio nagrade Meša Selimović i Zlatni bestseler (njome je ovenčan i njegov roman Brajan)).

dobrilo-nenadic-dorotej

Ko je bio Dobrilo Nenadić?

Dobrilo Nenadić je negovao autentičan autorski stil. Koristio je arhaične, lokalne i dijalekatske reči. Čitalac ima uvid u dubinu i prošlost srpskog jezika čitajući Dobrilove knjige. Njegov literarni dar nije bio skrušen ni malenkast već prirodan. Možda se baš u njegovoj rečenici spajaju njegove dve sudbinske linije. 

U knjizi njegovih intervjua i razgovora (Dobrilo Nenadić, neopozivo, priredio Miroslav Todorović) nailazimo na autorovo objašnjenje potrebe za stvaranjem: „Pisanje je odbrambeni refleks“, izjavio je. Za njega je pisanje bilo i „igra, zabava, subverzija, čišćenje Augijevih štala, uređivanje haosa, čačkanje mečke, iskušavanje moći, joke at times“. Ovim pasusom je odlično objasnio kako nastaje književno delo koje će opstati u vremenu, a ne biti zaboravljeno čim autor više ne može da ga reklamira. 

Dobrilo je često naglašavao koliko voli i ceni srpski jezik. Jednom prilikom je, komentarišući činjenicu da font Times New Roman ima opciju Serbian (Cyrillic) rekao da je „srpski jezik primljen u porodicu priznatih i važnih jezika“ i da se za naš jezik „zna da neće nestati kao što se dešava sa onim najmanjim jezicima“.

Radovao se budućnosti i činjenici da će elektronski čitači omogućiti da „sve knjige budu dostupne svim ljudima na jeziku kojim se budući čitalac služi“.

Dobrilo Nenadić kao čuvar srpskog jezika

U knjizi Dobrilo, život ispunjen stvaralaštvom, koju je priredio Petar Đukić, Aleksandar Leposavić je izneo stav da je Dobrilo Nenadić bio „književnik i agronom koji jezikom stare Srbije u svojim romanima spaja ljude i vekove“ a Dragica-Duša Subotić da je „bio rizničar mnogobrojnih reči maternjeg jezika koje je brižno čuvao od zaborava, glancao ih, povezivao i doterivao, spajajući ih u predivne rečenice koje su zvučale kao čudesni akordi koji unose red i sklad u saopštene misli i zapažanja“ te da „nije rasipao reči koje mimoilaze i praznoslove poštujući carstvo reči i njihovu važnost za očuvanje jednog naroda i njegovog identiteta“. 

Kako je autor sam naveo, potrudio se da u romanima koji se bave srednjim vekom koristi stare srpske reči a ne „grčke, turske, mađarske, ruske, nemačke, francuske, engleske, italijanske...“

Sa druge strane, reči su za njega bile „kao zvuci-tonovi za kompozitora, samo puko izražajno sredstvo“ koje će vešt pisac koji „ume sa njima“ oplemeniti i „smestiti“ u substantivnu strukturu.  Ako u tom trenutku deluje bez pristrasnosti prema rečima, već u sledećoj izjavi pisac odaje duboko i višeznačno angažovanje, kada kaže da je „jezik jedini dom pisca, njegova tvrđava koju brani sa njenih kula i bedema“.

O istorijskom i psihološkom romanu Dorotej profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, teoretičar i istoričar književnosti Aleksandar Jerkov je izjavio da je „jedna od najnežnijih i najtoplijih knjiga u kojoj se raskrivaju tajna ćutanja i tajna bliskosti između ljudi“. Takođe je naglasio da to delo „prorokuje, preporučuje i oblikuje jednu vrstu vrline koja nadilazi protivrečnosti koje su u njoj prikazane. Ta vrlina je vizantijsko, pravoslavno, srpsko, istorijsko, nacionalno oplemenjena, a da ne nosi ni jedan element nekakve lokalne uskosti“. 

U borbi za Doroteja, koji je, sticajem okolnosti, u poslednje vreme na meti napada, od suštinske je važnosti i profesorova sentenca da je Dorotej „jedinstvena knjiga koja ima takav oblik da glavni junak ne dolazi do reči, nego čitalac čita njegovo ćutanje, njegovo odsustvo; u tom smislu je to knjiga koja nasleđuje veliku istoriju modernizma u književnosti i koja bi se trebalo čitati kao celo delo a ne da se iz njega analiziraju samo pojedine rečenice.“

Dorotej je nehermetična proza, ali to joj nimalo ne šteti. Ona je otvorena, klarifikovana i direktna, ali ne bez pozitivne enigme koju posle čitanja stvara u čitaočevoj svesti i koja ostaje u sećanju, naročito u današnjoj eri skribomanije i instant, reality show ispovednoj (često neuniverzalnoj i bespotrebnoj) književnosti. Moglo bi se reći i da Dorotej ispod svoje ogoljene istinitosti i iskrenosti gaji inkognito kontemplativnost koju mogu da vide samo oni koji se usude da sopstveno samoljublje i zablude stave na stranu.

Roman Dorotej i njegovi prevodi

Komentarišući sopstveni sajt, pisac je  rekao da „nije ni lingvista ni prevodilac da bi se upuštao u finese“ (nije ni bilo potrebno da bude, bilo bi idealno da svako stručno i predano radi svoj posao – pisac da piše a prevodilac da prevodi). Srećom, neki prevodi Doroteja postoje (a postoji i nada da će ih biti još više).

Doroteja je na nemački jezik preveo Johan Lavundi (Doroteus) a knjigu je izdala izdavačka kuća Übersetzungen. Određeni broj knjiga je izdao Banatski kulturni centar.

Preveden je i objavljen na ruski (zajedno sa delima Galernik Draga Jančara i Podzemna reka Skendera Kulenovića), u izdanju Moskva raduge u 50 000 primeraka. Prevodilac na ruski je bio N. Smirnov.

Takođe je preveden na makedonski (2015.), u izdanju kuće Slovo. Prevodilac je Vangel Baševski. Prevod na slovenački potpisuje Jože Prešern u izdanju Mladinske knjige 1979. Poljsko izdanje je obezbedio izdavač Elibris (kao i u Rusiji, u 50 000 primeraka), a prevela ga je Jolanta Košninovska.

Prevod na bugarski postoji ali nije još uvek objavljen. Sličnu sudbinu ima i prevod  na francuski jezik koji je bio započet pre 90-ih godina prošlog veka. Tog zadatka se prihvatio prevodilac Žiskar Deska, ali je autor u ratnom vihoru sa njim izgubio kontakt. 

Prevod na španski koji je završila Zorica Stamenčić Nogerol čeka objavljivanje. Gospođa Nogerol je prilikom selidbe u Španiju na flešu, kao jedinu, sa sobom ponela knjigu Dorotej, a objavljivanje će, nadamo se, biti realizovano uskoro.

Na prevodu Doroteja na engleski jezik (englesko-srpsko autorsko izdanje, biblioteka Antares) prevoditeljka Dubravka Popadić Gredenarović je radila dve godine koristeći jezik iz Šekspirovog doba. Britanski redaktor (native speaker) Andre Vebster je izjavio da je, radeći na Doroteju, dobio nove uvide u lepotu i engleskog i srpskog jezika. O prevodu Doroteja na engleski jezik autor je napisao da svoje angažovanje da do prevoda dođe ne vidi „kao bilo kakvo odricanje, nego prosto kao ulaganje, kao investiciju, kao poslovni potez“.

Zanimljivo je i da je jedna poljska studentkinja slavistike autoru svojevremeno javila da je diplomirala na univerzitetu u Vroclavu sa diplomskim radom Postmodernističke strategije u romanu „Sablja grofa Vronskog“ Dobrila Nenadića.

Dobrilo Nenadić je rekao da je „knjiga živo biće, neprediviva je, ima svoju skrivenu prirodu, hirovita je poput mačke. Nikad ne znaš šta joj je na umu i šta će učiniti“. Ono što se sada sa sigurnošću zna je da će njegove knjige opstati u vremenu, a to naročito važi za roman Dorotej (značenje ovog imena na grčkom jeziku je „dar Božiji“). 

Brani se sa kula i bedema koje mu je stvorio sam pisac, a onaj ko, kao najmlađi kraljević u bajkama, ima u sebi plemenitost i stvarno razume, voli i ceni književnost, može lako da se popne na njihove vrhove. Tada će bedemi spustiti svoja ramena i prihvatiti ga. Um otvoren za prihvatanje činjenice da književnost mora da poseduje slobodu postaje oplemenjen tom otvorenošću.