Razvoj jezika u digitalnom dobu: Novi lingvistički horizonti

Čet, elektronska pošta, video pozivi i proširena stvarnost deo su, ne tako novog, digitalnog ekosistema. Položaj čoveka i njegovo kretanje putevima ljudske komunikacije još uvek je predmet izučavanja, a moglo bi se reći da je i subjektivnog karaktera - dok se jedni vešto hvataju u koštac sa razvojem digitalnih tehnologija gledajući samo napred, drugi su tu da podsete da ljudski mozak nije u stanju da trči novonametnutim tempom, ostavljajući u prašini direktan ljudski kontakt, emocije i jezičke norme. Neka sredina, ipak, mora da postoji. 

Postoji li smajli za sve što osećamo?

Iako su u Japanu piktogrami bili u upotrebi još pre 90-ih godina prošlog veka, inženjer Šigetaka Kurita osmislio je sa svojim timom 176 emotikona (engl. emotion icon) za opisivanje emocija u digitalnoj komunikaciji. Do kraja 2024. godine predviđa se da će ih biti 3790. 

Organizacija Unicode Consortium iz Silicijumske doline zadužena je za stvaranje emotikona i izbacivanje zastarelih iz upotrebe. Ove simpatične sličice ne samo da upotpunjuju poruke koje želimo da prenesemo, već se često i same koriste - bez ijedne reči. No, kako sami simboli izgleda ne mogu dovoljno da dočaraju sve što želimo da prenesemo primaocu poruke, u planu je da budu animirani i interaktivni. Znači li to da smo preko interneta manje elokventni i nemamo vremena da upotrebimo dovoljno reči za sve što želimo da kažemo?

Multimodalnost

Jezik sam po sebi nikada nije bio jedino sredstvo komunikacije jer je ona zapravo multimodalna. Ton kojim se nekome obraćamo, gestikulacija, fizička razdaljina, samo su neki od oblika kojima pristupamo sagovorniku kako bismo preneli odgovarajuću misao. 

Kada tome pridodamo i medijum putem koga se poruka prenosi, dobijamo čitavu mrežu multimodalne komunikacije. U 21. veku, ona je deo digitalne klime i pismenosti. 

Prema istraživanju Naomi Baron, manjak tradicionalnog načina pisanja može se pripisati vremenu provedenom na Instagramu, Tviteru i sličnim društvenim mrežama ali one su takođe i ,,krive” za osmišljavanje kreativnih jezičkih skraćenica, haštagova i igre reči. Stoga multimodalnost u 21. veku postaje neophodnost. Svidelo se to nama ili ne, sve je to jezički materijal.

U korak sa informacionim tehnologijama

Najveća briga u vezi sa digitalnim tehnologijama usmerena je ka najmlađima. Dok se deci mlađoj od 2 godine upotreba ekrana uopšte ne savetuje, od 3. godine preporuka se menja ali uz strogo biranje sadržaja i prisustvo roditelja. 

Brojne studije širom sveta bave se ovom tematikom pokušavajući da utvrde štetu nanetu deci kojoj elektronski uređaji prave društvo, ujedno pokušavajući da otkriju i dobrobit njihovog postojanja. Stoga pasivno gledanje u ekran ne čini dobro detetu ali interaktivni sadržaji itekako mogu proširiti dečija interesovanja i vokabular. Čini se da je prava mera ići u korak sa novinama, ali - korak po korak. 

Učenje stranih jezika prevazilazi okvire mesta i vremena, a uz to i otklanja finansijske brige. Uz pregršt besplatnih aplikacija i onlajn videa, lingvistički horizonti neprestano se šire.

Ipak, komunikacija preko interneta neretko je neformalna i prednost daje brzini, ne tačnosti. Stoga znaci interpunkcije neretko bivaju zanemareni, velika slova takođe, a struktura teksta postaje nevažna. 

Nadalje, preduga izloženost ekranima i brzina sadržaja koja se nepresušno menja već je ostavila posledice na mlađim naraštajima skraćujući vreme pažnje i razumevanje pročitanog štiva. Nažalost, tako površnim pristupom pisanoj reči ne može da se razvije kritičko razmišljanje. 

Sa druge strane, digitalizacija nameće menjanje shvatanja o učenju i načinu usvajanja jezika, te može itekako obogatiti obrazovanje. Potrebno je samo prilagoditi je. 

Vrednost reči u 21. veku

Kolika je vrednost jezika ne treba posebno naglašavati ali njegova dragocenost dobija potpuno drugačiju notu u 21. veku jer digitalni svet sve pamti. Svaki klik, emotikon, interpunkcijski znak, reč, rečenica… Sve su to dragulji koji se trajno utiskuju radi pospešivanja rada veštačke inteligencije. 

Čovekoliki roboti pojavili su se u Japanu već sedamdesetih godina prošlog veka. U nekim domaćinstvima oni vredno pomažu oko kućnih poslova. U domovima za stare već uveliko se planira njihova široka zastupljenost, kao i u nastavi. Smatra se da će znatno doprineti kvalitetu obrazovanja pomažući ionako prebukiranim nastavnicima, a velika nada polaže se i u njihov rad sa decom sa smetnjama u razvoju. 

Ipak, za neke su ovi roboti pre svega prijatelji do kraja života, jer ne pronalaze drugi način da nadomeste svoju usamljenost. Stanovništvo Japana najstarije je na svetu i svaki deseti Japanac ima iznad 80 godina. Ali da li čovekoliki roboti uz sve reči, emocije i postupke mogu da nas navedu da pomislimo da imaju dušu, vreme će pokazati. 

U svojoj knjizi ,,Klara i sunce”, Kazuo Išiguro uhvatio je suštinu duše kroz društvena i spiritualna opažanja robota Klare. Zahvaljujući svom nesvakidašnjem pripovedaču, Išiguro postavlja pitanja u vezi sa čovečanstvom, pitanja koja nijedan čovek verovatno ne bi postavio. Klara donosi jednostavne, pomalo i naivne zaključke o svetu i životu koji se odigrava oko nje, nama ostavljajući dilemu - jesmo li posebni i po čemu, i šta je to toliko uzvišeno u samom našem postojanju? Da li je to samo naša iluzija, da li su znanja koja nosimo dragocena ili će jednom postani nevažna? Najzad, jesmo li zamenjivi? Kako za sada stvari stoje, pisana i izgovorena reč još uvek imaju emociju koju samo ljudsko srce može da iznese. Za sada smo bezbedni. 

 

Referenca:

Baron, N. S. (2008). Always On: Language in an Online and Mobile World. Oxford University Press