Savremeni prevodilački izazovi u književnosti

Pokušaj opisa delatnosti književnog prevodioca sliči zaranjanju u jezero nepoznate dubine i sadržine, ali prevodilac je odličan plivač i to je osnovna premisa. 

U velikom broju slučajeva voda će biti bar blago zamućena, i tek nakon nekog vremena, kada se duša i telo opuste posle skoka, prevodilac će, poput vidre, zaploviti u vodi misli, osećanja i poruka. Pri tome će morati da ima na umu sledeće: jedinstveni glas i stil pisanja datog autora, kulturološke nijanse, preneseno značenje, očuvanje istinitosti teme dela koje prevodi, subjektivno tumačenje. Ne tako retko, prevodilačka avantura biće intenzivirana vremenskim ograničenjem i zahtevima tržišta, a umetnički integritet predmet vlastite unutrašnje borbe. 

Značenje i važnost prevodilačkog rada

Sam glagol ,,prevoditi” potiče od latinske reči translatus i znači preneti, prevesti. Prevodilac prenosi poruke pisca sa jednog jezika na drugi, poput čamca koji plovi od obale do obale. I zaista, biti dobar književni prevodilac ne proizilazi iz činjenice da je neko vrsni poznavalac datog jezika, jer je to samo po sebi nedovoljno. 

Suzan Bernofski kaže da se neuspešan književni prevod ne dešava zato što neko nedovoljno vlada jezikom, već zato što nije dovoljno dobar pisac. Svaki jezik funcioniše na svoj način, pa prenositi značenje jedne po jedne reči daleko je od dobrog prevođenja. 

Kako Bernofski objašnjava, ako pogledamo sintaksu engleskog i nemačkog jezika, u prvom redosled reči itekako menja značenje rečenice; s druge strane, nemački je fleksibilniji i šetanjem reči možemo uspostaviti željeni ritam a da pritom ne ispustimo smisao. 

Ipak, ponekad je moguće okriviti prevodioca za loše štivo, a to možemo prepoznati npr. čitajući knjigu na engleskom. Ako su rečenice neobično dugačke i komplikovane, verovatno je prevodilac nosilac krivice. Nasuprot tome, ako je radnja spora ili dosadna, do pisca je.

I Katrin Jensen smatra da je prevođenje zapravo ponovno pisanje. ,,Pišete istu knjigu ali na drugom jeziku, što znači da to više nije ista knjiga. Ona je sestra, nije bliznakinja.” 

Dobar književni prevod je udoban, prijatan, potaman, i sa ovim se slaže većina prevodilaca. U njemu se ne osete izazovi koje je prevodilac morao da savlada. Ipak, u Americi pojedini smatraju da prevod i treba da zvuči kao prevod, a ne da se prilagođava američkom engleskom. Ovo ne samo da se odnosi na neuobičajene reči i fraze iz drugih jezika, već i na samu sintaksu, ma koliko neobično ona zvučala kada se prenese na engleski. 

Popularnost knjiga i čitalačke navike

Kada pogledamo listu najpopularnijih pisaca tokom dužeg niza godina, Britanci i Amerikanci se najviše kotiraju. Nije ni čudo s obzirom da je engleski lingua franca. Ova lista uključuje autore sa 100 i više miliona primeraka, no da li to znači da je čitalačka publika mnogobrojna i aktivna, globalno gledajući? 

Prema jednom istraživanju sprovedenom u Americi ove godine, skoro polovina odraslih ispitanika nije pročitala nijednu knjigu za prethodnih godinu dana. U Evropi je stanje sledeće: zemlja koja najviše troši na knjige je Slovačka, dok se u Estoniji najviše vremena provodi za knjigom. Stoga zaista treba odati veliko priznanje prevodiocima jer bez njih ne bismo ni imali cifre za poređenje.  

Vidljivost prevodilaca književnih dela

Čuvena je rečenica Ralfa Manhajma koji je rekao da su prevodioci glumci koji izgovaraju scenario pisca onako kako bi ga i sam pisac govorio da zna engleski. Ali i pored sveg znanja, meseci, pa i godina uloženih u istraživanje i pisanje, prevodilac je često nevidljiv. Čini se da je to i najveći izazov u književnom prevođenju. 

Srećom, neko je smatrao da prevodilac zaslužuje da se nalazi na naslovnici, a ne da je zaturen ili da stidljivo izviruje negde na poleđini - dr Edit Grosman. Ona je među prvima insistirala da njeno ime stoji uz ime autora i izdavača. U intervjuu za Njujork tajms, kroz osmeh je iskritikovala praksu izdavača da izostavljaju pomen prevodilaca, kao da se  knjiga nekom magijom sama od sebe prevela, bez upliva čoveka, nekoga koga za taj trud treba i platiti. Stoga njeno ime stoji na naslovnoj strani izuzetno cenjenog prevoda Servantesovog Don Kihota.

Dr Grosman je često umela da kaže da je prevođenje književnog dela poput stupanja u brak - nesuglasice su neizbežne kada je supružnik (tekst) težak, tvrdoglav, nepristupačan, nespreman za saradnju i kompromis. ,,Na momente sam bila spremna da se spakujem i odem u hotel, ali srećom nesuglasice nikada nisu rezultirale razvodom.” 

Ona je naglašavala važnost povezivanja sa piscem i tonom teksta koji bi prevodila, a veliku zaslugu nosi za promovisanje latinoameričke književnosti. Edit je bila omiljeni glas Garbijela Garsije Markesa na engleskom. Kažu da je imala toliko dobar odnos sa svojim piscima da se čula i telefonom sa njima. Jedan neobičan poziv desio joj se dok je prevodila Don Kihota. Bio je to niko drugi do Gabrijel G. Markes, rekavši joj da je čuo da ga ,,vara” sa Servantesom. Upravo je ovo razlog zašto su mnogi veliki prevodioci, poput nje i Suzan Bernofski, govorili o iskrenom upoznavanju i povezivanju sa piscima, kako bi što vernije preneli zadatu misao, a da ona ne izgubi smisao.

Prevod kao širenje bogatstva jezika

Gete je oštro kritikovao svaku vlast i društveni pokret koji je imao želju da nametne ,,čistotu” jezika svodeći ga na teritorijalne okvire jedne zemlje. Smatrao je da se prevođenjem bogati jezik, uplivom novih reči i struktura, i šire vidici čitalaca, govornika i pisaca. 

Srećom pa danas prevodilački izazovi u književnosti ne podrazumevaju paljenje na lomači, kao što se neretko dešavalo nekoliko vekova unazad. A zamršena sintaksa već se nekako da rešiti.