Prevodilac uči ceo život, a ja sam najbolje učila „bačena u vatru“

Intervju za Infoprevode vodila Ana Atanasković

Milica Naumović je prevoditeljka sa dugogodišnjim iskustvom. Završila je       engleski jezik i književnost, a drugi jezik koji je na Filološkom fakultetu usavršila je italijanski. Počela je karijeru prosvetnim radom (koga i dalje voli i povremeno mu se posveti) a dalji profesionalni i životni putevi su je vodili u mnoge prevodilačke sfere, od marketinga do poslova vezanih za odbranu i vojnu saradnju.

Milica Naumović

Počela sam rano da učim engleski i zavolela ga, ali nisam mislila da će mi to biti zanimanje. Želela sam da studiram psihologiju i radim sa decom. Moji roditelji su uticali na odluku da upišem Filološki fakultet na čemu sam im zahvalna. Govorim o vremenu od pre 25 godina i više, odnos prema engleskom i učenju jezika je bio potpuno drugačiji.

  • Da li je Filološki fakultet specifičan u odnosu na ostale i zašto?

Verujem da je svaki fakultet specifičan po nečemu. Na Filološkom je kao u školi, male su grupe, imali smo veliki broj vežbanja, bili upućeni jedni na druge i družili se. Moja nesreća je bila što je vreme studiranja bilo obeleženo  turbulentnim političkih dešavanjima u našoj zemlji.

  • Šta Vam je bilo posebno uzbudljivo tokom studija?

Posebno uzbudljivo, a sa današnje tačke gledišta nezamislivo je bilo kada pronađeš da kupiš knjigu na engleskom ili rečnik. Ili je nađeš u biblioteci na fakultetu i fotokopiraš. Zvuči sada kao šala ali tada nije bilo. Četiri godine na Filološkom je samo uvod i priprema, učenje traje ceo život kada odlučiš da se baviš jezikom.

Nisam volela nemački koji sam učila u školi, sada mi je žao moram da priznam. Ali zato su sada tu zabavne mobilne aplikacije za učenje jezika, mada sam trenutno posvećena učenju francuskog jezika. Italijanski kao drugi jezik me je odveo u Italiju u letnje škole što je bilo jedno divno i nezaboravno iskustvo. Moja sestra je kasnije upisala i završila italijanski, moguće da je to i nju usmerilo. Profesor Levi je ostao jedan od mojih najdražih profesora.

  • Da li ste prilikom posete Italiji uvideli razlike u govornom jeziku i u onom kog se usvoji na fakultetu?

Kada smo prvi put otišle na jug Italije bila sam u potpunom šoku. Kao da su govorili nekim drugim jezikom. Vremenom počneš da govoriš i razumeš i prihvataš da jezik koji se uči nikada nije onaj pravi živi jezik posebno što zavisi i od samog dela date zemlje. Zamislite stranca koji uči srpski u školi i ode na primer negde na jug naše zemlje.

  • Ima li sličnosti u italijanskom i engleskom jeziku ili su razlike dominantnije?

Što više jezika znaš lakše ih učiš, povezuješ. Italijanski je bliži naravno latinskom, dok engleski ima svoje germanske korene. Lakše je kada koriste isto pismo naravno, ne znam kako se japanski uči.

  • Koliko je važno na časovima stranog jezika predavati kulturu tog naroda?

Izuzetno je važno predavati, objasniti poreklo reči, običaja, idiome, specifične odlike određenih delova zemlje. Mislim da sam tek kada sam krenula da putujem to shvatila u potpunosti. Zato su važna putovanja. Naša generacija nažalost nije imala za tim puno prilike u mladosti i tokom studija.

  • Da li je prevođenja posebna vrsta „mikro talenta“ u okviru „vladanja“ jezikom (izgovor, pisanje, komunikacija, vokabular...)? Da li se može naučiti putem tehnika ili je ipak neka vrsta nedokučive umetnosti?

Određene tehnike se mogu naučiti, ali verujem da je prevođenje posebna vrsta kako Vi nazivate „mikro talenta“. Pisano izražavanje je, opet, drugačije od usmenog. Morate da osetite, da postanete govornik, da savršeno vladate s oba jezika, da puno čitate, radite na upoznavanju oblasti koju prevodite. Ništa nije nedokučivo ali kao što ja ne umem da sviram klavir tako se verovatno neki pijanista ne bi snašao u prevodilačkoj kabini.

Moram da napomenem moje najdraže prevodilačko iskustvo - rad na prevodu drame Dečak sa koferom Majka Kenija za istoimenu predstavu u pozorištu Duško Radović u režiji Damjana Kecojevića. Jedan surovi prikaz realnosti o deci migrantima koji je nažalost i dalje aktuelan ali prikazan na veoma upečatljiv i originalan način. Bilo je to nezaboravno iskustvo i moje najdraže pozorište, i dalje idem i gledam sve predstave za decu i mlade.

  • Da li mislite da je engleski glavni jezik za sporazumevanje u svetu i ako je odgovor potvrdan, kako mislite da je do tog statusa došao?

Kroz istoriju se širio i zavladao, i dalje je na prvom mestu sa preko milijardu i po govornika, zatim idu kineski, hindu, španski i tako dalje. Muzika, filmovi, društvene mreže su tu poziciju dodatno ojačale.

  • Da li se dovoljno zna o prijateljskim vezama između Srbije i Velike Britanije iz raznih perioda u istoriji (naročito iz Prvog svetskog rata)?

Mislim da ne. Posebno se ne zna dovoljno o medicinskim misijama, Škotskoj ženskoj bolnici, Flori Sands, Elzi Inglis. Mnogi gradovi u našoj zemlji čuvaju sećanje i obeležavaju važne događaje kao što su Kragujevac, Mladenovac, Valjevo, Niš, Bajina Bašta, Vranje i drugi. Ne zna se dovoljno ni u Engleskoj, ali se zaista trudimo da oživimo ta sećanja i priče.

  • Kako biste u nekoliko rečenica opisali Vaš utisak o Velikoj Britaniji, i iz iskustva boravka tamo i iz opšteg sagledavanja tog kraljevstva kroz uticaj na istoriju i kulturu čovečanstva?

Jako je teško to opisati u jednoj rečenici. Ono što je mene uvek oduševljavalo kod njih je poštovanje tradicije, istorije i običaja, čuvanje i negovanje za buduće generacije, što ih naravno ne sprečava da gledaju unapred. Bili su velika kolonijalna sila, i dalje su važni i uticajni. Ljudi ovde generalno nemaju visoko mišljenje o njima a da nisu ni kročili na tlo Ujedinjenog Kraljevstva, a opet svi vole i prate britanske serije, filmove, muziku, fudbal, nose majice sa zastavom. Moj drug pisac i novinar Branko Rosić to lepo sve objašnjava i piše u svojim knjigama i autorskim tekstovima.

  • Koje su specifičnosti prevođenja u svetu marketinga?

Preciznost, ono što nazivaju doslovni prevod. Ja sam počela da učim i prevodim simultano upravo prevodeći fokus grupe i istraživanja za, na primer, praškove za pranje veša. Bilo je zabavno. Odlična škola na početku.

  • Bavite se veoma odgovornim poslom - prevodilac u vojnom odeljenju tj. asistent ste vojnog atašea. Šta je u tom procesu najveća profesionalna nagrada a gde se može naići na izazove?

Velika odgovornost. Više od 20 godina radim ovaj posao i neverovatno je koliko je i dalje novo i zanimljivo. Prevode se važni razgovori i dogovori, bitno je pomoći kod razumevanja koje nije samo jezičke prirode. Smatram da ljudi kroz mene gledaju sve nas i veoma ozbiljno pristupam toj ulozi.

  • Koliko Vam je bilo potrebno da se prilagodite vojnoj terminologiji ?

I dalje učim, svaka zemlja ima svoj specifični, mogu da kažem, vojni žargon. Ljudi iz tog sveta imaju razumevanja i vole da objasne. To mi je bilo od najveće pomoći. Učila sam najbolje „bačena u vatru“. Saznala sam o tenkovima, avionima i brodovima više nego što sam ikada zamišljala. Dobila sam i zahvalnicu, nagradu od jednog admirala, bila koautor džepnog vojnog rečnika, učestvovala u prevodu knjige Zaboravljeni admiral, kao i kataloga za izložbu.

  • Jeste li doživeli neke anegdote tokom prevođenja za vojsku?

Bilo je jako puno anegdota, naučila sam da se na nosač aviona ne ide u suknji, odbila da uđem u tenk, letela u simulatoru helikoptera, tokom posete sa vojnim veterinarima upala u blato ali i pomazila konja, morala sa zamolim naše predstavnike da se nasmeju kada kolega iz jedne zemlje priča šalu na engleskom koju niko nije razumeo, kao i da budem turistički i gastronomski vodič, te savetnik za kupovinu u inostranstvu.

  • U kojim ste se još oblastima dokazali kao prevodilac?

Prevodim dosta za kolege koje sarađuju sa policijom, imala sam prilike čak i  da se oprobam kao „glumica“ na tim obukama, naučila i sama puno stvari. Godinama sam deo jedne divne humane inicijative koja se zove Prevodilačko srce. Prevodimo medicinske izveštaje i nalaze deci i ljudima koji idu na lečenje u inostranstvu. Pomažem i volontiram za udruženje Evo ruka, koleginica i ja držimo časove engleskog prodavcima Liceulice magazina. Mislim da svako može kako u okviru svoje profesije tako i izvan nje da da svoj doprinos, on je uvek veliki ma koliko delovao mali. Volela bih da naučim znakovni jezik, to mi je neki novi cilj koji sam sebi postavila.

  • Kako je moguće pomiriti profesionalnost i elemente zabave u prevodilačkom poslu?

Sve je moguće, kada ste iskreni i volite to što radite ljudi to osete i uzvrate na isti način. Puno sam učila i naučila i sada ta iskustva primenjujem. Određena trema uvek postoji, ali ona je sada konstruktivne prirode. Isto pristupam i kada prevodim za ministre, generale, kao i pri ostalim prevodima.

  • Možete li da naslutite sudbinu prevodilaštva s obzirom na sve jaču poziciju veštačke inteligencije u toj oblasti?

Već se dosta toga menja, žao mi je kada vidim da dolazi do degradacije u toj oblasti na svaki način. Ja ipak smatram da živog čoveka i kvalitetan prevod neće nikada ništa moći da zameni na adekvatan način. Iako sam po tom pitanju „old-school“, volim društvene mreže, pratim, prihvatam promene, ali ne verujem da će „roboti“ pobediti.

**********************************************************************

Na našem Blogu pročitajte još i Prevodioci iz budućnosti: Mašine ili ljudi?