Prevodi svetskih klasika: Očuvanje duha originala
Na policama ljubitelja knjiga nižu se duhovi prošlosti - višedecenijske, pa i viševekovne priče ušuškane međ’ dvema koricama. Tu kroz vreme putuju, a vremenu odolevaju, dela Tolstoja, Dostojevskog, Andrića, Dikensa, Hemingveja, Šekspira, Orvela, Melvila, Igoa, Salindžera, sestara Bronte i mnogih drugih. I baš među tim koricama, ako ih zub vremena već nije načeo, odjekuju reči nekih davnih epoha koje u sebi neguju svu težinu i kompleksnost sudbina njihovih nosilaca.
Prosečan čitalac verovatno se neće zapitati koje izdanje knjige drži u rukama, niti će pomisliti da je u pitanju ko zna koji po redu prevod svetskog klasika. No, u dobro snabdevenim knjižarama, neretko nailazimo na različite prevode istih klasika. Da li će nas privući korice, simpatije prema određenoj izdavačkoj kući ili cena, stvar je ličnog izbora. Svakako, napravimo li paralelu između sadržaja datih prevoda, veliko iznenađenje nas čeka.
Prevođenje je poput poezije
Sredinom XVII veka, anglo-irski vojnik i pesnik, četvrti Erl od Roskomona, pokušao je da razluči pisanje od prevođenja znajući koliko su važne obe veštine. Smatrao je da prevodilac mora da se poveže sa piscem, da doživi takvu transformaciju i napravi emotivnu sponu sa njime sa ciljem da dosegne potpuno jedinstvo. Prevod, stoga, smatrao je, nikako ne sme biti puko prenošenje simbola sa izvornog jezika. On kaže:
,,Vaistinu, Skladanje je umetnost plemenitija,
Al’ ni dobar Prevod nije lak,
Jer materijali su nađeni davno,
Al’ mašta i ruke ipak vezane,
Te popravljajući šta pisano je pre
Domišljatost manja biva, al’ moć suđenja veća.
Svaki pesnik različitim talentom piše,
Jedan hvali, drugi podučava, treći jetko grize.
Horacije se u epici nikad isprobô nije
Ni uzvišeni Maron u napevima lirskim.
Ispitaj kakvo ti je Raspoloženje najpre
I koja Strast umom tvojim vlada;
Zatim Pesnika nađi što misli tvoje preže,
Autora poput Prijatelja biraj;
Sponom saosećanja sjedinjeni
Da prisno se upoznate i kada
Misli i Reči, stilove i duše vam se slože,
Nisi samo Tumač njegov, već sâm On.” ¹
Francuski filozof Žak Derida bio je sličnog stava. Za razliku od rasprostranjenog mišljenja kroz istoriju da prevodilac ume da ,,izneveri”, on je isticao višestrukost značenja izvornog teksta, otvorenost ka različitom tumačenju i preispitivanju. Stoga Derida ukazuje na prevod kao nastavak života jednog dela, fortleben (nem). I, ne samo to, već i na svojevrsno oslobođenje. Jer, kada pisac umre, delo kroz prevode nastavlja iznova i iznova da se rađa.
Stoga, pri paleti prevoda sa kojom možemo da se suočimo u biblioteci ili knjižari, umesto da razmišljamo o valjanosti odabira baš tog jednog pojma koji savršeno opisuje reč iz izvornog dela, treba razmišljati o kvalitetu prenesene emocije i poruke.
„Ne postoji prevod koji ne odaje svoga prenosioca. Prevoda ima upravo onoliko koliko ima i tumača.“ Slobodan A. Jovanović
Godine 1995. Lorens Venuti uveo je pojam nevidljivosti u svet prevođenja. Nevidljivost se odnosi na poštovanje prevodilačkog kodeksa, prilagođavanje kulturi u kojoj će se prevedeno delo čitati i izbegavanje stranog uticaja.
Za mnoge čitaoce, saznanje koji vredni prevodilac stoji iza teksta potpuno je nevažno jer uživanje u delu i tok rečenica ima daleko veću vrednost. Ali isto tako imamo i pojam vidljivosti gde će se stav i mišljenje prevodioca osetiti. Radi očuvanja duha originala, iskusni prevodilac znaće koju od ovih uloga treba da zaigra pri prevođenju dela velikana.
Lokalizacija i neobična Alisa
Dečija književnost, poletna, šarena i maštovita, traži dobro promišljanje i oprezan pristup pri prevođenju jer je, u svojoj ulozi, pre svega poučna.
Menjanje normi tokom gotovo 90 godina, odrazilo se na dečiji klasik ,,Alisa u zemlji čuda”. Od prvog finskog prevoda iz 1906.g. i lokalizacije zarad tada nepoznatog žanra (,,najčudniji roman dečije književnosti”), do vidnog uticaja globalizacije u prevodu iz 1995.² Alisa je našla put do čak 175 govornika različitih jezika, a najveći broj izdanja zabeležen je u Japanu, čak - 1271.
Original je jedan, prevoda je mnogo
Ako je prevoda zaista mnogo, da li to znači da su svi koji prethode najnovijem loši? Naravno da ne. Različita vremena diktiraju različite uslove, odnosno, treba znati kada vikati istinu iz sveg glasa a kada ćutati.
Velika dela svetske književnosti svedoci su političkih i društvenih promena, te i prevodi prolaze kroz filtere ,,podobne” u datom momentu. Takođe, neki prevodi zastarevaju. Danas nema potrebe stavljati humus u fusnotu jer će kontekst nedvosmisleno pokazati da ne stavljamo plodnu zemlju u sendvič, niti u nju umačemo kukuruzni čips.
No, ponekad prosto nismo zadovoljni postojećim prevodima pa uzmemo stvari u svoje ruke poput prof.Vejna Rebhorna koji je smatrao da će svojim učenicima ponuditi bolji sadržaj kada sam prevede Bokačov ,,Dekameron”.
Između 1837. i 2020.g, ,,Beovulf” je preveden na savremeni engleski više od 50 puta. Nije ni čudo. Njegova specifičnost ogleda se u ritmu i aliteraciji koja se gubi u obliku proze. Džon Kits je ovo odlično razumeo. Kažu da je prema ,,Ilijadi” bio potpuno ravnodušan sve dok nije pročitao prevod Džoržda Čapmana. Nakon čitanja u jednom dahu, Kits je, potpuno očaran, napisao pesmu ,,Kada sam prvi put pročitao Čapmanov prevod Homera”.
Pre tri veka, prof. Izabel Kolomba sa Sorbone predvidela je da će 21. vek biti doba novih prevoda postojećih dela. I zaista, više se ne držimo ideje o jednom tačnom i neponovljivom prevodu već o velelepnom oživljavanju i večitom mladalačkom duhu velikih originala.
Reference:
1. Susan Bassnet, “The Meek or the Mighty: Reappraising the Role of the Translator“, u:
Román Álvarez i M. Carmen-África Vidal (ur.), Translation, Power, Subversion, Multilingual Matters Ltd, Clavedon, 1996, str. 10-24.
(prevod: Predrag Šaponja)
2. Anđela R.Milivojević: Novi prevodi kao sredstvo za aktuelizaciju izvornika, Filozofski fakultet Beograd, 2020.