Prevođenje nam uvek donosi nova saznanja

Poznat je, između ostalih, po delima „Firentinski dublet“, „Čovek koji je ubio Teslu“, „Sva Teslina deca“, „Kada kažeš da sam tvoj“ i „Klopka i druge priče“. Autor je i „Bleferskog vodiča za horor“ i koautor grafičkog romana La Rue.

U svetu prevodilaštva njegovo ime je renomirano kao i u svetu književnosti. Naime, preveo je veliki broj romana najboljih svetskih pisaca horora i SF-a: Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda, Džejmsa Herberta, Klajva Barkera, Kima Njumena i druge.

Sećate li se trenutka kada ste pomislili da biste mogli biti pisac?

Ne baš… pokušavao sam da pišem priče još u gimnaziji, pod uticajem onoga što sam trenutno čitao – od kratkih SF priča objavljenih u Politikinom zabavniku, pa do Heseovog Sidarte, ali nisam pomišljao da bih mogao da budem pisac. Ali jasno pamtim trenutak kada sam poželeo da budem pisac – bilo je to negde krajem 1984, vraćao sam se kući vozom iz Italije i u kupeu čitao zbirku kratkih priča Stivena Kinga Noćna smena. E, tada sam poželeo da mogu tako da pišem, i moji književni pokušaji naglo su postali mnogo ozbiljniji.

Kada ste počeli da prevodite, da li je to bilo kada ste prevodili tekstove za Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i, ako jeste, ko Vas je inspirisao na to?

Ako se ne računaju neki prepevi pesama Šela Silverstajna, Rodžera Votersa i Ijana Andersona, počeo sam da prevodim malo pre dolaska u „Lazu“ – dok sam služio vojni rok 1980-81. Najpre sam se latio prevoda poslednjeg objavljenog Lenonovog intervjua u božićnom Plejboju ’80, a potom sam preveo kratku priču „Jezero“ Reja Bredberija, iz njegove horor zbirke Mali ubica. Tada sam shvatio da bih umeo da se bavim prevođenjem. Po mom dolasku u klub i susretu sa Emitorom, glasilom „Laze“, to se samo prirodno nastavilo.

U čemu se sastoji Kingova magija, šta ga izdvaja od drugih pisaca?

Ogroman talenat, izuzetno poznavanje popularne kulture zbog kojeg je „na istoj talasnoj dužini“ sa ogromnim brojem čitalaca, i izuzetna marljivost – jednom je prokomentarisao kada su ga kritikovali zbog toga što svake godine objavi po jednu ili dve knjige (parafraziram): „Pisci koji objave jednu knjigu na svakih sedam godina ne provode to vreme tako što sede i misle duboke misli; po mom mišljenju, samo badavadžišu.“ (Dobro, upotrebio je malo bezobrazniji izraz, ali kad već parafraziram, onda mogu da budem i pristojan.)

Kog pisca Vam je bilo najteže a koga najlakše da prevodite?

Hm... ima ih više, ali u tu kategoriju se – pored Kinga – svakako mogu svrstati i Kurt Vonegat i Bil Brajson. Naravno, i Ijan Mekdonald – ali kod prevođenja njegove proze nije posredi lakoća već svojevrsno ushićenje lepotom i bogatstvom jezika. Kada prevodite ono što volite, sve je lako.

Da li nekada osetite ljubomoru kada prevodite nekog pisca, sa željom da ste Vi to napisali?

Naravno, mnogo puta. Uglavnom u delima pisaca koje sam već pomenuo.

Da li nekada pomislite da biste Vi bolje napisali tekst koji prevodite?

Ne. Možda pomislim da bih ja to uradio drugačije, ali nema nikakve garancije da bi rezultat bio „bolji“. Nije zadatak prevodioca da popravlja originalni tekst, već da ga što vernije približi domaćem čitaocu. Zapravo, veoma retko donosim vrednosni sud o delu koje prevodim. U izuzetnim slučajevima, kada tekst ostavi na mene dubok utisak (što opet ne znači da je, po nekim objektivnim, književnokritičkim merilima ovakav ili onakav, dobar ili ne), gnjavim prijatelje prepričavajući im meni najzanimljivije odlomke. Ali, ne dešava se to često.

Šta privlači čitaoce ka hororu i naučnoj fantastici?

To su žanrovi koji se – u najboljim delima koja im pripadaju – bave istim temama kao i „lepa“ književnost, ali su zabavni i uzbudljivi, samim tim prijemčiviji i privlačniji za čitaoce. A preovlađujuće emocije teskobe (u hororu) ili začudnosti (u naučnoj fantastici) pomažu nam da u slučajevima kada dela toliko dobro komuniciraju sa nama, dođemo do svojevrsne katarze, slične onoj koju doživimo u bioskopskoj sali, kada gledamo neki dobar film. Osim toga, autori i autorke knjiga iz ovih žanrova sjajni su likovi, odn. likuše i svi bi poželeli s njima da se druže...

Da li je prevodilac u neku ruku stvaralac novog dela?

I da i ne. Zakon definiše prevod kao autorsko delo. Izvornik može biti predstavljen publici sa drugog govornog područja na bezbroj različitih načina, i od prevodioca veoma mnogo zavisi to kakav će utisak čitalac imati o prevedenoj knjizi. Opet, ne sme se odlutati predaleko od izvornika, tako da sloboda prevoda nikada nije apsolutna. Daleko od toga. Ovo je pitanje donekle filozofsko, tako da možete odabrati odgovor koji vam se dopada, i ne pogrešite.

Da li govorite još neki jezik osim engleskog?

U gimnaziji sam učio francuski, ali ga nažalost nisam negovao – a poznavanje stranog jezika mora se negovati neprestano, bez prakse kroz razgovor, čitanje ili prevođenje, zaboravlja se i gubi; da se danas nađem u Parizu, verovatno bih umeo da objasnim da sam gladan ili žedan, ali svakako ne bih bio u stanju da raspravljam o Sartru ili Kamiju. (Doduše, ne verujem da bih to ikada i poželeo.)

Koje biste jezike voleli da naučite?

Deca mi danas žive u Švedskoj, pa mislim da bi bilo zgodno da makar razumem šta domaći tamo govore kad im odem u posetu, ali opet, svi oni govore engleski izuzetno dobro, tako da nema naročite potrebe za tim. Možda bih voleo da mogu da govorim, čitam i pišem na – latinskom. To mi nekako izgleda kul (učio sam ga u prve dve godine gimnazije, ali osim nekih fraza koje sam koristio kasnije na Pravnom fakultetu, pamtim veoma malo toga), otkad sam počeo da gledam seriju „Romul“. A i pesma Keta Stivensa „O Caritas“ oduvek mi je bila jedna od omiljenih.

Bili ste (da li ste još uvek?) sudski tumač za engleski jezik pri Okružnom sudu u Beogradu. Koji su izazovi a koje prednosti u sudskom tumačenju?

To je doživotno zvanje. Postao sam sudski tumač 1990. – tada su propisi dopuštali da možete biti i pravnik sa objavljenim većim brojem strana prevoda, a ne samo filolog. U međuvremenu su se propisi izmenili, i sada su sudski tumači po slovu zakona „sudski prevodioci“. Najčešće sam prevodio i overavao pečatom te prevode kad su posredi zvanična dokumenta, potrebna ljudima koji su u ogromnom broju odlazili iz naše zemlje, a nekoliko puta sam bio i u situaciji da konsekutivno prevodim na ročištima pred sudom. To je posao koji je, u poređenju sa prevođenjem proze, daleko prizemniji i neinspirativniji, ali se opet, mnogo bolje plaća.

Koji su izazovi a koje lepote u književnom prevođenju?

Najveći izazovi u prevođenju za mene su izrazi koji pripadaju stručnom žargonu (npr. delovi jedrenjaka, pribor lovaca za kitove, elementi motora i vozila...) ili se odnose na biljni i životinjski svet za koji nemamo naše reči iz jednostavnog razloga što ne postoji u našem podneblju. Biljke, ribe, ptice, insekti... Muka živa, naročito kad treba da prevedete naziv neke specifične zmije ili pauka iz australijske zabiti, ili poljskog cveća koje raste samo u delovima savezne države Tenesi i nigde drugde na planeti. Ali dobro, slatke su to muke. Evo, recimo, upravo prevodim za Lagunu Tarantinova Bioskopska razmatranja. U toj knjizi postoje rečenice sa pomenutih sedam-osam filmova (uglavnom s početka sedamdesetih godina prošlog veka) i onda morate da proverite za svaki od njih pod kojim se distributerskim nazivom davao u SFRJ. Recimo, Dirty Harry nije igrao u našim bioskopima kao Prljavi Hari već kao – Škorpion ubija; The Outfit je bio – Umri na drugom mestu, a Pretty Maidens All In A Row – Tigar jede lepotice. I onda tragate i kopate, ponekad kao rudar, ponovo proveravate, kako neko ne bi mogao s pravom da prigovori i kaže – „Mani me sa Zvukom muzike, to je kod nas išlo kao Moje pesme, moji snovi...“ Ali, prevođenje vam uvek donosi i nova saznanja, i svaka knjiga vas oplemenjuje, produbljuje vaše poimanje sveta i čoveka. Bio sam u prilici da prevedem relativno mnogo biografija – Stiva Džobsa, Ilona Maska, Kita Ričardsa, Ajnštajna, Leonarda, Dženis Džoplin... – i shvatio sam da mi taj žanr sve više prija, i da se iz života svih tih različitih, a posebnih ljudi, štošta može naučiti. Možda je to i stvar godina, šta znam.

Da li knjige koje prevodite biraju Vas ili Vi njih?

Na početku prevodilačke karijere, uglavnom sam birao ja njih. Sada, četiri decenije kasnije, čini se da je obrnuto.

Majka Vas je upoznala sa žanrom fantastike. Koje su vam omiljene knjige Žila Verna, H.Dž Velsa i Karla Maja i zašto?

Od Verna Tajanstveni otok, od Velsa Vremeplov, od Maja svakako Vinetu, mada ju tu mrtva trka sa Blagom Srebrnog jezera. Pa eto, sve su to dela koja su izuzetno uticala na moje formiranje ne samo u smislu čitalačkog ukusa, već uopšte. Pustolovni romani, često sa elementima fantastike, bili su prožeti nekim večitim temama poput prijateljstva, plemenitost, pravednosti, spremnosti na žrtvu... Svako ko sa nipodaštavanjem gleda na klasike te tzv. omladinske literature grdno greše. Jedan od najvećih problema klinaca koji danas odrastaju, rekao bih, jeste to što nisu plovili zajedno sa Salgarijevim Crnim gusarom, a i Tom Sojer im je verovatno dosadni luzer kome ne bi posvetili ni pet minuta vremena koje im toliko treba da šaraju po Tik Toku.

U mladosti vam je, kako ste rekli, „prekretnica bio trenutak kada ste shvatili da možete da čitate knjige na engleskom, bez prevoda“ tj. kada ste shvatili da ste ovde mogli da ih nabavite. Da li ste tako naučili engleski jezik i da li ste ga kasnije na neki drugi način usavršavali?

Engleski sam počeo da učim u trećem osnovne i nastavio s tim u gimnaziji, ali to je bilo – to što se tiče formalnog učenja. Kad me neko pita, obično se našalim pa kažem da mi je u prošlom životu engleski sigurno bio maternji jezik (konkretno, irski engleski, zbog sklonosti prema tamošnjem viskiju i muzici). Ali, sad ozbiljno, mislim da je za to zaslužan delom talenat i sluh, a delom to što sam taj jezik učio uz rokenrol ploče, filmove, stripove i knjige.

Kakve su reakcije čitalaca na Vaše knjige, da li ste zadovoljni onim što čitaoci o njima kažu?

Heh, kad god ih ima, reakcije su uglavnom povoljne i ljudima se dopada ono što pišem. Svakako postoje i oni drugi, koji ne misle tako, ali su izgleda veoma pristojni i zadržavaju svoje mišljenje za sebe...