Prevod koji ne gubi značenje – kako se prevode pojmovi koji nemaju tačan ekvivalent

Posmatramo svet, imenujemo pojmove, emocije, izgovaramo ih i time oni postaju stvarni. Na ovom našem lebdećem kamenu zvanom Zemlja, govorimo različitim jezicima, no delimo slične ideje za koje opet, da bi bile stvarne, pronalazimo odgovarajuće reči. Ipak, za neke koncepte ponekad nismo u mogućnosti da nađemo adekvatne pojmove jer ih, uslovljeni geografskom širinom i dužinom, ne delimo sa ljudima sa kojima ne delimo koordinate. Tu postajemo svesni šarenolikosti i bogatstva jezika i svetova koji nas okružuju.

Stoga ne možemo a da se ne zapitamo, koliko zaista razumemo druge kulture, kada reči mogu da sadrže neizgovoreno.
U svakodnevnoj poslovnoj komunikaciji, ali i u trajnim zapisima poput pravnih akata i književnih dela, pouzdan i kvalitetan prevodilac zlata je vredan.

Strategije za prevođenje pojmova koji nemaju ekvivalent u ciljnom jeziku

Ovo je možda najizazovniji zadatak u prevodilačkoj praksi. Cilj je očuvati značenje tj. preneti isti koncept, osećanje ili funkciju koju pojam ima u izvornom jeziku, iako se pritom ne koristi doslovan prevod. Ovo je tzv. prenošenje kulturološki specifičnih elemenata, a izvodi se na više načina.

1. Parafraziranje ili opisno prevođenje
Kada reč ili izraz nema tačan prevod, prevodilac koristi više reči da objasni značenje.
Japanski tsundoku označava naviku da se kupuju knjige koje se nikada ne pročitaju te se gomilaju na policama, podu ili natkasnama.

Nemački Schadenfreude u srpskom je zluradost, odnosno zadovoljstvo koje osećamo kada se nekome dešava nešto loše. Iako na prvu loptu zvuči surovo, Schadenfreude se u nama javlja i kada neku lošu osobu stigne pravda za učinjena nedela. Kroz bajke i filmove doživeli smo je mnogo puta. Ipak, na engleskom ova reč nema direktan prevod već se opisuje kao malicious glee.

Reč dharma dolazi iz sanskrita, a odnosi se na moralni zakon, dužnost, način ispravnog života u skladu sa univerzalnim principima.

2. Korišćenje fusnota
Da se ne bi izgubilo značenje specifično za datu kulturu, izvorni pojam se zadržava, ali se daje i objašnjenje u tekstu ili u fusnoti.

Pravljenje vina svojevrsna je umetnost, a uz mnoštvo predela za gajenje vinograda u Srbiji, nekako ne možemo a da ne pomislimo i na francuska vina. Francuzi su, stoga, specifično zemljište za dobre useve, stanište i poljoprivrednu praksu saželi u reč teruar, francuski terroir. U engleskim rečnicima nalazimo prevod zemljište ili region, podneblje ali se time gube suština i sve blagodeti koje jedno vino posledično sadrži. Ne objasniti podrobno značenje ove reči, znači banalizovati poruku koju je potrebno prevesti.

Tursku reč hüzün engleski shvata kao tugu, ali ona u sebi nosi i osećaj duhovne nostalgije, melanholije, gubitka. U svojoj knjizi Istanbul: uspomene i grad, Orhan Pamuk spominje hüzün kao stanje u kome se nalaze stanovnici, ali i stanje koje ih tera da idu napred i saznaju kakav grad za njih još može da postane.

Lepota nesavršenosti, wabi-sabi, dolazi nam iz Japana. Ona podrazumeva stanje prihvatanja svega što je nesavršeno, počevši od materijalnih stvari, starenja, prihvatanje uspeha ili neuspeha, čekanja u redu, praktično svega što većini zapadnjačkog sveta stvara stres. Nedovršene stvari ne treba da budu razlog za frustraciju već za raspirivanje mašte i razigranosti.

Engleski jezik pozajmio je od nemačkog kovanicu Wanderlust, čeznja za daljinama. Odnosi se na želju, gotovo vapaj da se negde otputuje, vidi svet. Mnogi su osetili Wanderlust tokom zabrane kretanja za vreme kovida.

Toska, ruska reč za koju Nabokov kaže da nijedna reč u engleskom ne pokriva sve nijanse njenog značenja. Prevodi se kao duboka tuga bez uzroka, melanholija, duševna patnja, čežnja, emotivni bol, pa čak i dosada.

Pravi duh temperamentne i porodično orijentisane Španije izbija kroz reč sobremesa. Dok je neki u engleskom nepotpuno prevode za stolom, sobremesa se zapravo odnosi na dugo sedenje za stolom nakon obroka. Ovo je vreme za čašicu razgovora uz kafu, čaj, žestinu, cigaru, desert.

Još jedna reč koja ukazuje na povezanost među ljudima dolazi iz kineskog - guanxi. Podrazumeva sistem ličnih i poslovnih veza i odnosa ključnih za uspeh. Zasniva se na uzajamnom poverenju i poštovanju.

3. Kulturna transpozicija
Adaptacija izraza u zavisnosti od konteksta postiže se uvođenjem sličnog izraza iz ciljne kulture.

Svakog četvrtog četvrtka u novembru, Amerikanci slave Dan zahvalnosti, Thanksgiving Day. Iako u srpskoj kulturi nemamo ekvivalent, nadalje ga opisujemo kao praznik zahvalnosti američkih doseljenika domorocima koji su im pomogli oko gajenja useva i preživljavanja kada im je bilo najteže.

Mother`s Day ili Dan majki još jedan je praznik sa severnoameričkog kontinenta, mada se sve više širi i po ostalim delovima sveta. U pitanju je dan kada se posebna pažnja obraća na majke, bake, tašte, svekrve i slavi se druge nedelje u maju. Svakako ovo nije praznik koji u hrišćanstvu nazivamo Matericama, jer se tokom njega, osim odavanja časti majkama i propratnim običajem vezivanja i darivanja, takođe pripremamo za Božić, zbližavanjem porodice.
Slično je i sa Danom očeva, engl. Father`s Day.

4. Lokalizacija
Pri prevođenju moramo uzeti u obzir kulture koje dolaze u dodir sa datim tekstom jer se jezik i kultura neprestano prepliću. Lokalizacijom prilagođavamo jezik kako ne bismo narušili okvire izvornog teksta i takoreći se ogrešili o kulturni ili istorijski aspekt. Stoga ponekad menjamo pojam u datom kontekstu i nalazimo mu ekvivalent.

Britanski teatime, odnosno popodnevno ispijanje čaja, kažu da potiče iz vremena kralja Čarlsa II. U to vreme su postojala dva obroka - doručak i večera, ali za vojvotkinju Ana Mariju od Bedforda pauza je bila suviše dugačka, te je uveden još jedan, popodnevni čaj. Uz njega se od tada služe i mali sendviči i kolačići (scones).

S druge strane, američka kultura ovaj obrok naziva popodnevnom užinom, afternoon snack, jer se tako uklapa u lokalne navike. Na forumu za engleski jezik, jedan Amerikanac duhovito opisuje ove kulturološke razlike: ,,Amerikanci obično nemaju obrok između ručka i večere. Možda popodnevnu užinu ali ona obično ovako izgleda - pronađeš kesicu čipsa ili slatkiš iz automata, ili neku zaostalu krofnu, i zgrabiš četvrtu (ili desetu) šolju kafe.”

Književnost Balkana i pojmovi koji nemaju tačan ekvivalent

Kroz književnost osećamo svu težinu, istinu i integritet jednog naroda i njegove kulture, stoga prevodilac ima veliku čast ali i odgovornost pri traženju odgovarajućih pojmova. Vrlo često nije dovoljno da pojmovi budu samo dovoljno dobri, moraju nositi suštinu.

Merak
Ivo Andrić, Na Drini ćuprija:
,,Uživao je u večeri sa nekim tihim merakom koji ne možeš ni rečima izreći, ni od drugog očekivati da ga razume."
"He enjoyed the evening with a quiet kind of pleasure that words couldn’t capture and that no one else could be expected to understand."

Reč merak je izostavljena, a umesto toga upotrebljen je opisni prevod. Moglo bi se reći da je praktično značenje reči tu, ali emotivna i kulturna nijansa poptuno su izgubljene.

Sevdah
Meša Selimović, Derviš i smrt
,,U njegovom glasu je bilo sevdaha, one tuge koja ne boli nego pritiska srce kao jesenja magla."
"His voice carried a tone of sevdah, that sadness which does not hurt, but presses the heart like autumn fog."
Prevodilac odlučuje da zadrži reč sevdah, uz kratko objašnjenje u nastavku.

Inat
Aleksandar Tišma, Upotreba čoveka
,,Gurao je dalje, iz čistog inata, da pokaže da može."
"He kept going out of sheer spite, just to prove he could."
Inat se prevodi kao spite, što je blizu, ali nedovoljno – jer inat u balkanskom kontekstu ima i dimenziju ponosa, tvrdoglavosti i moralnog stava.

Ćeif ili ćejf (sinonim je merak)
Nenad Veličković, Otac moje kćeri
,,Nisam ja pio kafu zbog kofeina, već zbog ćejfa. I da sjedim. I da šutim."
"I didn’t drink coffee for the caffeine, but for the ritual. To sit. And to stay silent."
Ritual jeste praktično značenje reči ali kako je ćejf i navika, užitak, lični momenat, propratni komentar ili fusnota moraju biti uključeni.

Prevođenje pojmova koji nemaju tačan ekvivalent nije samo lingvistički, već i kulturni zadatak. U zavisnosti od ciljne publike, svrhe teksta i važnosti pojma, prevodilac bira pristup - da li da sačuva izvornost, da li da prilagodi značenje ili da edukuje čitaoca kroz kontekst. Zadržimo se, stoga, još malo na književnosti, da bismo bolje dočarali ulogu i vrednost dobrog prevodioca:

Kad me već pitaš šta je ćejf hajde onda da ti kažem:
Ćejf ti je, bolan ne bio, kad si ovdje i sada, ma gdje bio, i kad umiješ da uživaš u svakom dahu, zalogaju, srku, jal riječi koju izgovoriš i misli koju misliš, pjesmi koju slušaš, jal sa samim sobom, jal sa jaranima, jal sa hanumom, sa nekim kojeg znaš u dušu, a i on tebe. Ne mere to sa svakim. Jok! Prije su ti naši stari znali sjest pored kakve vode, il ispod kakvog drveta i sahatima bi oćejfi, isprazni bi glavu od misli, zagledaj bi se neđe u daljine ili bi sjedi s hanumom ili s jaranom uz kahvu i cigaru, a ne progovore ni riječi. Samo šute i ćejfe u tom trenutku miline i meraka.
-Pa to je, Hadžibeže, kao meditacija. To je sad moderno.
-Ne znam ja kako se to sad zove, al to su naši radili od pamtivjeka, a sad i ne znaju šta je to neg lupaju baš ko ti sad.

Hadžibeg