Posle korone dosta stvari se promenilo u prevodilaštvu

Sa Oliverom Ristanović Santrač, našom prevoditeljkom koja živi i radi u Velikoj Britaniji, za Infoprevode razgovarala je Ana Atanasković.

Olivera Ristanović Santrač je prevoditeljka sa više od 23 godine iskustva. Specijalizovala se u više različitih oblasti, ko što su medicina, marketing, hemijsko, mašinsko i elektro inženjerstvo, kao i građevinarstvo, pravo, politika, EU zakonodavstvo, ISO, IEC i EN tehnički standardi. Po preseljenju u Veliku Britaniju takođe je radila i kao novinar tj. pisala je o kulturnim događajima u srpskoj zajednici u Londonu i na engleskom i na srpskom jeziku.

• Studirali ste i završili engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu? Zašto baš engleski i koje jezike još govorite?

Četvrti srednje sam završila u Kini, a tamo sam bila jer mi je tata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na pekinškom univerzitetu, pa smo porodično u Pekingu proveli godinu dana. Vratili smo se u Srbiju neposredno pre mog upisa na fakultet i ja, iskreno, nisam bila sigurna na koju bih stranu… na kraju sam se odlučila za engleski. Možda nije bila želja od malih nogu, ali posle je to preraslo u lepe studije. Inače, govorim pomalo italijanski i španski, ali svakako ne dovoljno za prevođenje!

• U kojoj meri se razlikuju engleski jezik iz doba Vaših studija (i na fakultetu i u Britaniji) i govorni engleski jezik u sadašnjem trenutku?

Govorni jezik se stalno menja, evoluira i neminovno odražava trenutno socijalno, političko, ekonomsko, kulturno i mnoga druga stanja u svetu. Uvek mi je interesantno da vidim koju reč godine će izabrati Oksford i par drugih institucija (svaka zasebno). To može da bude jedna reč ili fraza, neologizam ili već postojeći termin, pa smo tako imali „selfie“, „vape“, a nije iznenađenje što su najaktuelnije reči 2020. godine bile „pandemic“ i „lockdown“. Fraze koje su ponele ovu titulu prethodnih godina bile su „climate emergency“ i „fake news“ što pokazuje sve veću zabrinutost zbog klimatskih promena i širenja dezinformacija.

Međutim, posebno zanimljiva i indikativna bila mi je fraza izabrana za 2022. godinu – „goblin mode“. Pored toga što označava pomalo raspušteno ponašanje i stanje, tj. odbacivanje društvenih normi i očekivanja, naročito kad smo sami kod kuće, ona predstavlja i intelektualnu, emotivnu i moralnu klimu vremena, cajtgajst u neku ruku, jer ističe pesimizam koji ljudi osećaju zbog strašnih dešavanja u svetu i njihovu potrebu da od tih dešavanja pobegnu. Otud i „binge-watching“, „couch-potato“, „meta/multiverse“…

Što se tiče fakulteta, imam utisak da se tamo ne posvećuje dovoljno pažnje slengu, jer se on uglavnom smatra supstandardnim govorom. Mislim da je ovaj stav pogrešan, jer sleng, pored toga što je zabavan i vrcav, zbog spontanosti i neposrednosti predstavlja barometar po pitanju problema koji najviše tište neko društvo i može da pomogne u podizanju svesti i pokretanju dijaloga na te teme. Znači, upravo za studente!

• Koji period iz engleske književnosti najviše volite i zašto?

 Modernizam englesko-irski-američki. Virdžinija Vulf nikad ne prestaje da bude aktuelna i relevantna, ima dosta dobrih filmova snimljenih na osnovu njenih romana. Moj omiljeni je definitivno Orlando, imam utisak da je Virdžinija baš uživala dok ga je pisala. Volim kod modernista upravo to što su eksperimentisali, odbacivali tradicionalan način pisanja i počeli da primenjuju nove narativne tehnike, kao što su tok svesti, fragmentacija naracije, višestruke perspektive, stilovi. Buka i bes od Foknera je odličan primer, naročito prvi deo, u kome pratimo tok svesti mladića slabo razvijenih mentalnih sposobnosti.

Ponekad modernisti koriste vrlo složene konstrukcije i (barem meni) manje poznate simbolične i literarne reference, kao na primer Džojs u Uliksu, ali brzo se na to naviknete i onda počnete da uživate u istraživanju i odgonetanju, počnete i vi da se igrate. Dopada mi se književnost modernista jer traži angažovanje čitalaca, a dosta toga nam je prepoznatljivo, kao na primer vrludav tok svesti. Svakog trenutka imamo barem desetak ideja u glavi i stalno skačemo s jedne na drugu. Posebno je interesantno kako nas jedna navede na drugu i kako ih povezujemo. Upravo dok ovo pišem, to kovitlanje ideja me je asociralo na sindrom nedostatka pažnje, a on pak na jogu i meditaciju, kao način borbe protiv rastrzanosti i na kraju su mi misli stigle do šoljice kafe, jer sam shvatila da je krajnje vreme da napravim pauzu!

• Kako je živeti na Ostrvu? Da li Britanija može biti „stvarno“ inostranstvo nekome ko je završio anglistiku?

Suprug i ja Britaniju sada doživljavamo kao dom, ali uvek ćemo biti došljaci i imati jaku vezu sa Srbijom, prvenstveno zbog toga što su nam porodica i dragi prijatelji tamo. Pritom je naša priča jedna od lepših – oboje radimo u struci, asimilovali smo se bez većih problema, nikad nismo iskusili diskriminaciju na svojoj koži, zatim britanska tradicija, istorija i kultura su nam dobro poznati, odgovara nam njihov mentalitet, obožavamo njihov smisao za humor, pa smo još i državljanstva dobili u rekordnom vremenu… A opet, uvek nam je negde u podsvesti to da smo dođoši.

Ovde već zadiremo u složeno pitanje identiteta i pripadnosti. Jedan od glavnih izazova sa kojima se suočavaju mnogi imigranti jeste održati vezu sa otadžbinom, samim tim očuvati kulturni identitet, s druge strane prihvatiti novu zajednicu i integrisati se u nju. Ovo je prilično teško izbalansirati i nije ni čudo što se mnogi doseljenici osećaju zarobljeno između dva sveta i pomalo kao da ne pripadaju nijednom. Ali, ovaj proces ima i svojih prednosti – daje vam priliku da sebe bolje upoznate i da se razvijete kao ličnost.

Imam utisak da nam je sa godinama osećaj pripadnosti sve važniji. Kao dete, nisam shvatala zašto me bake u maminom rodnom selu u Vojvodini pitaju čija sam, a ne kako se zovem. Sad razumem, bez obzira što se nikako ne slažem da nas mesto, porodica, okruženje odakle potičemo sasvim određuju. Određuju nas u izvesnoj meri, onoliko koliko mi to dopustimo.

U tom smislu, Srpski siti klub igra veliku ulogu za dijasporu u Britaniji. Ta organizacija, koju je osnovala grupa naših profesionalaca 90-ih godina, mnogo mi je draga jer je pomogla suprugu i meni da nam prelazak u Britaniju bude neosetan i što je još važnije, da imamo osećaj pripadnosti. Uvek su nam bili na raspolaganju za savete i pomoć, a vremenom su nam neki od njih postali najbliži prijatelji.

Inače, Siti klub je vrlo aktivan po pitanju dijaspore – organizuje druženja kako u Londonu, tako i u Beogradu, vodi serijal video-intervjua pod nazivom „Na kafi sa“, u okviru kog gostuju zanimljivi pojedinci iz raznih sfera života i na mnoge druge načine animira našu zajednicu i pomaže joj.

Takođe postoji manifestacija „Srpski mesec“ koja se odvija jednom godišnje i svaki put ima sve bogatiji program. Ovaj događaj organizuje više institucija i pojedinaca.

• Posle Filološkog fakulteta ste stekli i diplome koje su važne u svetu prevodilaca (npr. Public Service Interpreting) i postali član instituta za lingvistiku i prevođenje. Šta su Vam ta iskustva donela?

Prvenstveno poslove. U Britaniji, sve ozbiljnije kompanije kad traže prevodioce, prvo idu na sajt Instituta za pismeno i usmeno prevođenje (Institute of Translation and Interpreting) i Kraljevskog instituta za lingviste (Chartered Institute of Linguists) gde imaju veliki izbor prevodilaca za razne jezike, specijalizovane za razne oblasti. Međutim, nije baš lako postati član ovih instituta, postupak provere je prilično rigorozan i dugotrajan.

Što se tiče usmenog prevođenja u javnoj službi (Public Service Interpreting), diploma se stiče polaganjem ispita pri obrazovnom fondu Instituta za lingviste. Ispit se sastoji iz dva veća dela, jedan za usmeno, drugi za pismeno prevođenje. U okviru usmenog, imate tri testa – za konsekutivno, simultano prevođenje i prevod s lista, a u okviru pismenog, prevod sa engleskog na srpski i sa srpskog na engleski. Sami birate oblast, ja sam se odlučila za englesko pravo. Kad steknete ovu diplomu, automatski postajete član Instituta za lingviste, stičete pravo da se prijavite za Nacionalni registar za usmene prevodioce, što je u rangu naših sudskih prevodilaca, i imate još par drugih pogodnosti.

• Šta su najveći izazovi u sudskom prevođenju a u kojoj meri je ono lakše od književnog?

Ne bih rekla da je jedno lakše od drugog, to su samo različite vrste prevođenja. Sve zavisi od vaših sklonosti, afiniteta, sposobnosti, iskustva.

• Šta ste konkretno prevodili radeći kao freelance prevodilac za Institut za standardizaciju Srbije i Crne Gore koji je tada imao saradnju sa Tehnološkim institutom Danske?

To je bilo u okviru programa EU/CARDS, predviđenog kao pomoć Evropske zajednice zemljama jugoistočne Evrope u rekonstrukciji, razvoju i stabilizaciji, s krajnjim ciljem pridruživanja Evropskoj uniji.

Naš projekat se odnosio na prevođenje evropskih standarda (ISO, IEC, EN), a svi su bili iz tehničkih oblasti, uglavnom elektrotehnike, mašinstva i tehnologije. U periodu od 2005. do 2006. godine, koliko sam učestvovala u tom projektu, prevela sam ukupno 39 standarda, što izađe na preko 1700 strana (znam tačan broj samo zbog toga što je Institut vodio veoma preciznu evidenciju, ja to inače nikad ne radim).

Ovaj projekat mi je bio interesantan zbog te moje „prirodnjačke“ crte (u gimnaziji sam bila na smeru fizike) – generalno, volim da kombinujem prevođenje različitih vrsta tekstova.

• Prevodili ste i za organizaciju Transparentnost Srbija. Na šta ste u tom projektu bili najviše ponosni?

Za Transparentnost sam prevodila pravne i političke tekstove i to uglavnom sa srpskog na engleski. Dosta tih tekstova je objavljeno, kao na primer o finansiranju predsedničke izborne kampanje u Srbiji ili o konfliktu javnog i ličnog interesa i slobodnom pristupu informacijama. Sličnu tematiku sam pokrivala i u projektima pri kancelariji zaštitnika građana, samo što sam tu prevodila u oba smera, a akcenat je, naravno, uvek bio na pravima građana.

• Da li je simultano prevođenje najteža vrsta prevođenja?

Meni lično ne, lakše mi je od konsekutivnog. Razlog je to što za konsekutivno prevođenje često morate da rezimirate ono što je rečeno, a problem je u tome što ni sam govornik ponekad nije siguran šta je hteo da kaže.

Simultano u kabini mi je bilo najjednostavnije, zbog toga što kad jednom uhvatite ritam, sve nekako ide samo od sebe.

Međutim, posle kovida, došlo je do značajnih promena jer se prešlo na prevođenje na daljinu putem platformi za video konferencije, kao što su Zoom i Teams, tako da više nema potrebe putovati do mesta sastanka/konferencije. Prevodioci se sada suočavaju sa drugom vrstom izazova, uglavnom tehničke prirode, jer računar, prateća oprema i internet veza moraju da budu dovoljno dobri i jaki da podrže ove tehnologije.

• Da li ste na neki način postali ekspert u oblastima prevođenja za koje ste se specijalizovali (medicina, pravo, ekonomija, finansije, trgovina, telekomunikacije, građansko pravo, farmacija, politika, PR...)?

Ekspert svakako ne, ali sad definitivno imam bolju predstavu o tim oblastima nego ranije. Svako prevođenje, naročito iz usko specijalizovanih oblasti podrazumeva dosta istraživanja, raspitivanja i učenja, što je prilično dugotrajan proces, ali za mene predstavlja jedan od ključnih razloga zašto se bavim ovim poslom – pruža vam priliku da mnogo naučite, bolje razumete različite industrije i sektore i, najzad, iznesete kontekstualno precizne prevode.

Međutim, obuhvatanje prevelikog broja oblasti može dovesti do toga da ne budete stručnjak ni za jednu. Što bi rekli Englezi „Jack of all trades, master of none“. Najvažnije je izabrati nekoliko koje vam najviše odgovaraju i držati se njih. Tako gradite dobru reputaciju, pa je samim tim veća verovatnoća da ćete biti angažovani.

• Po čemu se London razlikuje od drugih gradova u Velikoj Britaniji a po čemu od drugih gradova sveta?

Po svemu… po bojama, mirisu, atmosferi… Upravo sam se vratila iz Njujorka, koji me je potpuno očarao, ali London je i dalje broj jedan.

Jedinstvena mešavina kultura, bogata istorija, centar umetnosti, mode… ali, to su sve opšta mesta.

Ono što za mene London predstavlja na prvom mestu jeste moć. U svakom obliku –političkom, ekonomskom, kulturnom. Privlači vas i utiče na vas kao ni jedan drugi grad na svetu. U tom kontekstu zna da bude malo zastrašujući, ali to ne umanjuje divljenje koje osećate prema njemu. Naprotiv!

• Da li planirate da se i dalje bavite novinarstvom?

Novinarstvom sam se pomalo bavila dok smo živeli u Londonu (sada smo u Česteru, lepom gradiću na severozapadu Britanije). Pokrivala sam kulturne događaje vezane za srpsku zajednicu, a tekstovi su mi objavljivani u jednom britansko-srpskom onlajn časopisu i na veb-sajtu RTS-a, u okviru dela za dijasporu.

Volela bih ovo da nastavim, međutim, pošto smo se preselili, a korona sve bitno promenila, to bi značilo prilagođavanje tema, formata, načina pisanja, objavljivanja...

Ali, o tom potom. Zasad ostajem u prevodilačkim vodama!