Posao književnog prevodioca podrazumeva dve konstante: stalno učenje i stalno počinjanje

Autor je više od 700 pesama, vinjeta, eseja i kratkih priča objavljenih u štampi, periodici i na internetu. Preveo je oko 300 književnih dela s francuskog i engleskog na srpski jezik, od toga više od 110 romana. Autor je prevoda dela Mišela Uelbeka, Dž. R. R. Tolkina, T. Koragesana Bojla, Frederika Begbedea, Ijana Makjuana, Hilari Mantel, Ameli Notomb, En Enrajt, Lejle Slimani...Od 2018. godine na dužnosti je potpredsednika Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Dobitnik je uglednih književnoprevodilačkih nagrada Branko Jelić i Miloš N. Đurić, kao i nagrade grada Beograda Despot Stefan Lazarević za oblast književnosti i prevodnog stvaralaštva.

Kada ste počeli da prevodite? Da li je to bilo prvo iz hobija ili je prvi angažman odmah bio profesionalan?

Početak je pravi samo ako je nepoznat, kao i kraj. Ne mogu se tačno setiti kad sam počeo, ako se izuzme to da sam književnim prevođenjem kao takvim počeo profesionalno da se bavim 2002. godine, dakle, u svojoj 34. godini. Ali već tada je iza mene bilo desetak i više godina profesionalnog prevođenja, s tim što su to bili mahom novinski sadržaji. No, početkom mog bavljenja književnim prevođenjem slobodno se može nazvati i ono što sam radio u svojoj osamnaestoj godini, još tamo 1986, kad sam, za sebe, uzeo da prevodim Tolkinovog „Hobita“. U jednom momentu osetio sam da je, inače izvanredan, prevod Milana i Meri Milišić neozbiljan iz vizure jednog posvećenog tolkinovca, pa sam uzeo to ponovo da prevedem. Taj moj prevod „Hobita“ nigde nije objavljen, ali sam, eto, u četvrtom razredu srednje priuštio sebi to mučenje da, tako mlad, osetim svu nevolju koju podrazumeva prevođenje jednog književnog dela. Sećam se da sam sebe tad tešio: hvala Bogu te se ovim u životu neću baviti.

Šta je teže prevoditi – poeziju ili prozu?

Tu i nema smisla ulaziti u poređenja, jer poeziju da prepevava može samo pesnik. Onome, dakle, koji nije pesnik – poeziju je mnogo teže prevoditi, pri čemu u vidu imam ono što se naziva pravom poezijom, gde se mora poštovati rima, metar. Meni lično proza često može biti i teža za prevođenje od poezije. U prevođenju poezije, odnosno prepevavanju, postoji taj IMPERATIV slobode. Vi morate biti slobodni da biste to dobro uradili. Ako niste slobodni, ako, prepevavajući, ne pišete novu pesmu na drugom jeziku – taj prepev i ne može da valja.

Da li se išta može stvarno prevesti, da bude tačno u duhu jezika, naročito poezija, ili su svi koji ne čitaju u originalu za nešto uskraćeni?

I čitalac najboljeg prevoda nužno biva za nešto uskraćen, ali, isto tako, uskraćen neminovno biva i čitalac originala koji nije čitao dobar prevod. Književni tekst je živo biće, u procesu prevođenja to biće se menja, i normalno je da kad neko zna jedno lice tog bića, a ne zna drugo, biva, kako vi to rekoste, uskraćen. Ja, zapravo, ne bih govorio o uskraćenosti. Ko se oseća uskraćenim dok čita neki prevod, neka uzme original, pa će tako eliminisati osećanje uskraćenosti. Ili shvatiti da i nije bio uskraćen, već da je dobio neku dodatnu dimenziju, dimenziju plus.

Imate li neke svoje „cake“ u radu?

Imam ih sigurno, ali ih nisam svestan, jer kad bih ih bio svestan – to i ne bi bile prave cake, zar ne... Ako samoga sebe ne iznenađujete dok nešto prevodite, onda taj prevod najverovatnije neće biti ništa naročito. Cake se kriju u samom procesu proizvodnje, a ne u proizvođaču. Proizvođač je, zapravo, taj koji stalno otkriva, uviđa neke nove cake.

Da li biste voleli da postoji samo jedan jezik ili da svi razumeju sve jezike, tako da svako može da čita sve, iako bi onda, praktično, nestalo Vaših angažmana?

Ne bih to ni voleo ni mrzeo. Takav rasplet mogao bi se nazvati utopijom ili distopijom, ali osećam da bi čak i tada postojala potreba za prevođenjem. Samo bi se prevodilac obraćao različitim nivoima čitalačke svesti, recimo. Jednoj grupi čitalaca on bi morao da približi nešto što oni ne znaju, a o čemu autor piše. Opet bi se prevodilo, samo ne s jezika na jezik, nego s jednog na drugi nivo svesti.

Ko je od autora bio najteži a ko najlakši za prevođenje?

Nijedan nije bio težak kao ovo pitanje, ako ćemo pravo. Često se javlja zabluda da su najbolji, najšokantniji, najuzbudljiviji pisci ujedno i najteži za prevođenje. Ali uopšte nije tako, ili tako ne mora biti. Ne mogu da izdvojim konkretne primere, ali znam da sam preveo sijaset knjiga koje su objektivno ispod proseka, gotovo loše, a koje su, iz raznih razloga, bile veoma, veoma teške za prevođenje. Isto tako, preveo sam i neka genijalna dela koja su bila bar donekle laka. Mada, tu treba citirati staru prevodilačku poslovicu: ne postoji knjiga laka za prevođenje.

Da li svako ko dobro poznaje neki strani jezik može dobro i da prevodi tj. da li se prevodilac rađa ili posle naučenog jezika za to mora još nešto da se nauči?

Ne, ne, nikako... Tu sam baš nedavno video jedno zanimljivo poređenje koje sve objašnjava: smatrati da je neko ko zna neki strani jezik samim tim sposoban i da prevodi s tog jezika – isto je kao kad bismo samim tim što neko ima deset prstiju smatrali da je on vrhunski pijanista... Nije čak tu ni samo učenje u fokusu. Postoje i stvari koje se ne mogu naučiti, i ljudi koji ne mogu naučiti. Bitan je talenat, dar, bez kojeg nema ništa, i bitan je rad.

Koliko brzo na sat i koliko naporno radi mozak koji „ne može da se 'ladi“, kako ste jednom rekli, u prevođenju?

Zar sam zaista to rekao? Pa, bio sam mlađi pa sam i mogao da govorim takve stvari... Šalu ili zbilju na stranu, za prevodioca je zaista bolje da mu se mozak ne hladi, da punom parom radi. To je u njegovom vlastitom interesu. Brzina je individualna stvar, neko je brži, neko manje brz, ali to nije činilac koji bi trebalo da služi za poređenja. Što se napora tiče, tu postoji faktor početka. Svaki početak je težak. Ali kod prevođenja, recimo, jednog romana to se ne odnosi samo na početak rada na prevodu, kad otvorite prvu stranicu pa krenete. Početak svakog radnog dana je težak, pa je čak težak i početak rada na jednoj deonici; primera radi, ako ujutro prevodimo tri sata, pa zbog raznih obaveza napravimo pauzu, i onda posle podne sednemo da, kao, „nastavimo“ – mi u stvari opet počinjemo. Mašina mora da se zagreje. Otud je istina da posao književnog prevodioca podrazumeva dve konstante: stalno učenje i stalno počinjanje.

U čemu uživate dok prevodite a šta Vam zadaje najviše glavobolja?

Jedino u čemu se zapravo može uživati dok prevodite jeste vi sami. Uživaš u samome sebi. S druge strane, sam si sebi i glavni ili pretežni uzrok svake te glavobolje.

Da li je najteže prevoditi idiome, frazalne glagole ili nešto treće?

Ovo je za mene već preteško pitanje, u smislu da na njega ne umem kompetentno da odgovorim. Kad sam dobio jednu nagradu, i to baš uglednu, slušao sam veoma temeljno, zapravo fascinantno obrazloženje koje je pročitala uvažena članica žirija. Nisam mogao da verujem kakve je sve ona elemente videla u tom mom prevodu i prepevu, pričala je o stvarima koje sam ja uradio, ali o kojima nemam pojma. Zato sam joj posle, primivši nagradu, rekao: „Hvala vi, gospoja, hvala vi od srca, mnogo lepo to sročiste, ali mi smo Cigani, mi sam’ sviramo, ništa ne razumedosmo.“