Poeziju treba prepevati. Takvi prevodi su najuspešniji

Intervju sa Anom Stjeljom, našom spisateljicom i prevoditeljkom, vodila je Ana Atanasković.

Ana Stjelja je pesnikinja, književnica, prevoditeljka, urednica online magazina, naučna radnica, esejistkinja i važna figura na našoj kulturnoj sceni. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu (turski jezik i književnost, teza „Ljudsko i božansko u delu Mevlane Dželaledina Rumija i Junusa Emrea“, teza „Elementi tradicionalnog i modernog u delu Jelene Dimitrijević“).Piše na više jezika a njena dela su takođe prevedena na mnoge od njih. Pesme i priče su joj objavljivane u domaćim i stranim zbornicima. Dobitnica je nekoliko nagrada iz oblasti poezije i esejistike.

Ana Stjelja

Tri puta je bila kandidatkinja za Nagradu grada Beograda, za oblast književnost i prevodno stvaralaštvo - 2013. godine za knjigu „Pesnici univerzuma: Mevlana Dželaludin Rumi i Junus Emre“ i 2014. za prevod zbirke poezije F. G. Lorke „Tamaritski Divan“, te za oblast novinarstvo, za projekat pokretanja magazina Alia Mundi za kulturnu raznolikost. Članica je Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Društva književnika Beograda, Udruženja novinara Srbije i Međunarodne federacije novinara. Pesme i priče su joj objavljivane u domaćim i stranim zbornicima. Dobitnica je nekoliko nagrada iz oblasti poezije i esejistike.

Kako ste se odlučili za studije turskog jezika i književnosti? Da li ste taj jezik govorili pre upisivanja fakulteta?

Pre upisa na Filološki fakultet nisam imala nikakvih dodirnih tačaka sa turskim jezikom, niti sa turskom kulturom. Do tada, dakle od osnovne škole pa sve do upisa na fakultet, učila sam engleski, ruski, francuski i španski jezik. Za turski jezik sam se odlučila iz čiste radoznalosti. Želela sam da steknem znanja upravo iz onog jezika i one kulture o kojima do tada nisam puno toga znala. Ono što mi je posebno bilo zanimljivo jeste ideja da ću tokom studija imati priliku da naučim nešto više o kulturi i tradiciji naroda koji je, sticajem istorijskih okolnosti, ostavio značajan trag na kulturu, jezik, tradiciju i običaje srpskog naroda. Najveći korpus znanja iz oblasti turske kulture stekla sam samoinicijativno, vođena nekim svojim unutrašnjim osećajem i željom za znanjem, fokusirajući se na ono što me najviše zanima.

Ko su po vašem mišljenju važne figure na orijentalistici na Filološkom fakultetu?

Najveći autoriteti na Katedri za orijentalistiku (koja je inače osnovana 1926. godine, kao prva orijentalistička univerzitetska katedra na Balkanu) su oni profesori koji su umrli mnogo pre nego što sam ja postala student tog fakulteta, oni iz čijih sam udžbenika učila, kao što je to bio profesor Slavoljub Đinđić, ili iz čijih sam biblioteka čitala knjige iz oblasti orijentalistike, kao što je to bilo u slučaju osnivača katedre, čuvenog i neprikosnovenog profesora Fehima Bajraktarević koji je svoju bogatu biblioteku nesebično poklonio upravo Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Danas, nažalost ne vidim njihove naslednike, niti verujem da će ih u budućnosti biti, ne samo na toj katedri, nego uopšte. Ta vrsta profesora, intelektualaca i naučnih istraživača više ne postoji.

Galata Tower - Istanbul
učite turski jezik

Na koji se način turski jezik razlikuje od arapskog i persijskog (carska administracija Osmanskog carstva je koristila ova tri)?

Turski jezik pripada posebnoj grupi jezika (ugro-finskoj odnosno još preciznije uralo-altajskoj grupi), i prema pripadnosti jezičkoj porodici, nema mnogo veze sa arapskim (koji je semitski jezik) i persijskim (koji je indoevropski jezik). Međutim, ono što ih povezuje jeste vokabular koji pre svega svedoči o tome da iako jezici pripadaju različitim jezičkim porodicama, postoji nit koja ih povezuje, a to je islam, odnosno Kuran, kao sveta knjiga muslimana. Ta religijska, te kulturnoistorijska interakcija učinila je da se ova tri jezika u nekim elementima poklapaju. Upravo pod tim religijskim i kulturnim uticajem se razvijao turski jezik pre jezičke reforme (koju je od 1928. počeo da sprovodi Mustafa Kemal Ataturk), odnosno osmanski jezik, inače meni, po mnogo čemu, zanimljiv jezik. Tokom studija, posebno sam bila posvećena učenju osmanskog jezika, jer je njegovo poznavanje i savladavanje predstavljalo veliki izazov. Radi se o turskom jeziku koji je pisan arapskim pismom, uz korišćenje nekoliko znakova iz persijskoj pisma. Transkripcija tekstova sa osmanskog na moderan turski jezik mi je bila posebno zanimljiva naučna oblast. I ne samo jezik, veoma mi je privlačna i istorija Osmanskog carstva, a ponajviše poezija koja je nastala u tom starom periodu.

Koja su gramatička pravila u turskom jeziku laka za usvajanje a koja su teža (koja se najviše razlikuju od evropskih jezika)?

Kao neko ko govori i poznaje gramatiku nekoliko svetskih jezika mogu da kažem da turski jezik spada među jezike koji su teži za učenje, pre svega zbog nepostojanja roda, zbog svoje aglutinativnosti i sintakse koja je veoma kompleksna, posebno za one govornike koji potiču sa indoevropskog govornog područja. Ono što je pak lepo i pozitivno kod turskog jezika jeste njegova melodičnost. Njegova melodična priroda, bogatstvo izraza i poetski potencijal čine ga privlačnim, posebno za mene kao pesnika, ali i književnog prevodioca. Osim toga, turski jezik sadrži skup izraza koji reflektuju bogatu kulturnu baštinu Turske. Lepota turskog jezika takođe proizilazi iz raznolike istorije i uticaja različitih jezika na njegovu evoluciju.

Šta ljudi širom sveta dobijaju u prihvatanju i proučavanju kulturnih različitosti?

Kulturna raznolikost je ideja koju su mi, možda i nesvesno, roditelji usadili još u detinjstvu. Dosta su putovali (pretežno po Evropi) i odmalena sam imala prilike da slušam priče o različitim kulturama i zemljama koje su posetili. Takođe, među prijateljima mojih roditelja nalazili su se ljudi različitih vera i nacija. I već tada sam zavolela tu ideju i taj put.  Prihvatala sam sve ljude, bez obzira na veru, rasu, naciju i kulturu iz koje dolaze. S tim u vezi je i odgovor na Vaše pitanje. Prihvatanjem kulturne raznolikosti pre svega se razvija tolerancija svake vrste, stiču se znanja iz drugih kultura, dolazi do razmena tih znanja, grade se kulturni mostovi koji obogaćuje duh jednog čoveka, koji postaje bogatiji za onoliko znanja koliko kultura poznaje. Pritom, ukoliko se neko bavi umetnošću, poznavanje drugih kultura može da posluži i kao inspiracija u stvaralačkom procesu.

Kada ste počeli da pišete a kada da prevodite?

Počela sam da pišem u 7. godini, a prevođenjem sam počela da se bavim tokom studija. Kao što kada je pisanje u pitanju više volim poeziju, tako i po pitanju prevođenja više naginjem ka prevođenju poezije.

Koji su izazovi u uređivanju online magazina i koja vas je akcija posebno inspirisala?

Uopšteno govoreći, biti urednik jednog magazina je veoma uzbudljiv, mada veoma zahtevan i naporan posao. S druge strane, uređivanje online magazina je u tehničkom smislu lakše jer pruža više mogućnosti, kao što je na primer dodavanje multimedijalnog sadržaja i lako deljenje objavljenog sadržaja (putem linkova i opcije share). Online magazini takođe omogućuju i interakciju sa čitaocima putem komentara, društvenih medija i drugih platformi, što je takođe od značaja za jednog urednika. Prednost uređivanja online magazina je i to što je objavljivanje samog sadržaja brže, na obostrano zadovoljstvo, i urednika i čitalaca. Inspirisala me je generalno želja da one medijske sadržaje koje i sama volim da čitam (a kojih je u našim medijima sve manje), mogu da priredim i objavim brzo, na jedan kvalitetan i kreativan način, a da istovremeno taj sadržaj odmah bude dostupan čitaocima.

Šta je ljudsko a šta božansko u delima Rumija i Emrea?

Ljudsko i božansko su dva pojma odnosno elementa koje sam istraživala u delima dva velika sufijska pesnika, a u okviru svoje magistarske teze odbranjenje 2009. godine na Filološkom fakultetu. To su dva veoma važna (možda i ključna) elementa u poeziji turskog pesnika Junusa Emrea i persijskog pesnika Mevlane Dželaludina Rumija. Sufizam, odnosno islamski misticizam kome su pripadala oba pesnika jeste koncept traganja za Bogom. Dakle, čovek sam traga za Bogom, pre svega u sebi. U sufizmu se naglašava potraga za unutrašnjim spoznajama, duhovnom pročišćenju i traženju bliskog odnosa s Bogom.

Radi se zapravo o veoma kompleksnom, gotovo ezoterijskom filozofsko-religijskom konceptu koji se javio još u 8, 9. veku dakle odmah nakon pojave islama. Sufizam nas uči da budemo ljudi, da prihvatimo svoju ljudsku, grešnu stranu, ali da uvek na umu imamo Boga, jer je on u nama, jer se u jednom trenutku stapamo u jedno. Zanimljivo je pomenuti da u nekom smislu islamska i pravoslavna mistika (odnosno sufizam i isihazam) imaju dosta dodirnih tačaka. Jer ovu ideju (duhovnost, asketizam, ljubav prema Bogu, mistički aspekt i kontemplaciju) u možda neznatno drugačijem obliku propoveda i pravoslavlje.

Dakle, u delu oba pesnika i mistika, ljudsko je ono što svaki čovek nosi u svojoj prirodi, u svoj svojoj propadljivosti i prolaznosti, dok je božansko ono što se nalazi duboko pohranjeno u nama, dakle duhovnost do koje sami moramo da dopremo kada dolazi do stapanja sa božanskim. O tome nas na jedan specifičan, ezoterijski način uči poezija i jednog i drugog pesnika.

Zašto ste odabrali Jelenu J. Dimitrijević za doktorske studije? Šta ste od nje naučili?

Mislim da je ona odabrala mene. Duboko verujem da je naš „susret” bio sudbinski određen. Od njene smrti 1945. godine nije bilo nekog većeg interesovanja za njen lik i delo. Bila je nepravedno zaboravljena, a njeno delo zapostavljeno. Tu nepravdu sam kroz svoj doktorat uspela da ispravim i na to sam ponosna. Verujem da bi i ona bila. Od nje sam naučila da žena u našoj književnosti nema mnogo šansi za uspeh niti za dobijanje priznanje za svoj književni i intelektualni uspeh. Ipak, hrabro se borila sa svim okrutnostima u muškom svetu književnosti. Bila je svoja, nezavisna, slobodna, nepokolebljiva i taj njen primer ja danas nastojim da sledim.

Prevodili ste sa engleskog, španskog, portugalskog i turskog jezika. Turski ste naučili na fakultetu, kako i kada ste naučili ostale?

Kada naučite bar dva jezika, svaki sledeći je mnogo lakši za učenje. Primera radi, nakon što sam naučila francuski i španski, bilo bi mi je znatno lakše na naučim portugalski i italijanski jezik. Jezike učim od svog detinjstva. Danas se jezici inače mogu naučiti veoma brzo, i uspešno, jer su metode za učenje usavršene. Nema potrebe trošiti puno vremena i energije, pogotovo za one osobe koje su talentovane za jezike i koji imaju veliku želju da neki jezik nauče. Najbolje se uči čitajući knjige na  stranim jezicima. U mom slučaju, usavršavanje jezika se desilo i zahvaljujući činjenici da sam počela da pišem književna dela na stranim jezicima.

Vaše pesme su prevođene na hrvatski, slovenački, makedonski, persijski i kineski jezik. Da li ste zadovoljni tim prevodima? Kakav je osećaj kada vidite svoja dela na stranom jeziku?

Moja poezija je sada već prevedena i na mnogo veći broj jezika od ovih koje ste pomenuli. Svakako je lep osećaj videti svoju poeziju u prevodu na brojne svetske jezike i otvorenu mogućnost da ljudi iz celog sveta mogu da čitaju i razumeju vašu poeziju. Ostavila sam slobodu svojim prevodiocima da je razumeju, te jezički i duhovno dožive na svoj način. Prevođenje poezije nije bukvalno prenošenje teksta od reči do reči, to je stvaranje nove pesme, baš onako kako je to uradio naš pesnik J. Jovanović Zmaj sa svojim prepevima istočnjačkih pesnika u knjizi „Istočni biser”.

Jedna od Vaših kandidatura za nagradu za prevodno stvaralaštvo je bila za prevod Lorkine zbirke poezije „Tamaritski Divan“. Koliko ste dugo radili na tom prevodu i šta ga izdvaja od ostalih?

Lorkin „Tamaritski Divan” sam prevela u jednom dahu. Lorka je moj pesnički predak, neko čije mi je delo veoma blisko, jer ga osećam i kao čoveka i kao pesnika. Lorka je pesnik iz Andaluzije, dakle potiče sa prostora na kome je veoma prisutan orijentalni uticaj. U ovoj pesničkoj knjizi spojila sam svoje znanje i ljubav prema orijentalnoj kulturi, i poznavanje Lorkine poetike i ljubav prema njegovoj pisanoj reči. F. G. Lorka je moj omiljeni pesnik koji je ispisao jedan divan (u istočnjačkim kulturama tradicionalna zbirka poezije). Za mene kao orijentalistu i zaljubljenika u Lorkinu poeziju, to je bio dovoljan razlog da se posvetim prevođenju, odnosno tumačenju stihova iz ove njegove čudesne knjige.

Može li se poezija prevoditi/prepevavati ili mislite da je original neprevodiv?

Mišljenja sam da poeziju treba da prevode isključivo prevodioci koji i sami pišu poeziju. Prevodilac koji nikada nije napisao pesmu, ne može na pravi način da doživi i prevede poeziju. Tehnički može, ali misaono i duhovno taj prevod će biti siromašan i neće dotaći srca čitalaca. Poeziju treba prepevati, i takvi prevodi su najuspešniji. Već sam pomenula slučaj Jovana Jovanovića Zmaja. On je najbolje shvatio kako treba pristupiti prevođenju poezije i po meni taj njegov primer treba slediti.

Kako biste opisali saradnju sa engleskim poetskim časopisom The Poet a kako sa organizacijom Europeana? Da li se i na koji način saradnja sa strancima razlikuje od saradnji na domaćem terenu?

Engleski časopis The Poet je bila (kažem bila jer jer prestao sa radom) sjajna zamisao njegovog urednika Robina Barata (Robin Barratt). Časopis je bio odlično osmišljen, sa jasno utvrđenim rubrikama i vratima koja su bila otvorena za sve pesnike širom sveta. Ja sam konkretno bila zadužena za pripremanje intervjua sa pesnicima. Radeći sa Robinom, dosta sam toga naučila. Bio je strog urednik, i to mi je bilo veoma važno, kao nekome kome engleski jezik nije maternji jezik, a ko je na ovom jeziku i to za jedan engleski časopis trebalo da vodi intervjue sa pesnicima iz celog sveta. Kao rezultat te saradnje i rada u tom časopisu nastala je i moja knjiga intervjua sa dvadesetak svetskih pesnika („Modern Talks on Poetry”) na koju sam ponosna, a koju je u svoju ponudu uvrstila i čuvena knjižara Barns & Noble (osnovana 1886. u Njujorku). Da zaključim, saradnja sa časopisom The Poet mi je omogućila da spojim dve svoje ljubavi, onu prema poeziji i onu prema novinarstvu.

Što se tiče saradnje sa organizacijom Europeana, ona je deo moje naučne i akademske karijere. Kao neko ko se bavi istraživanjem različitih kultura i generalno kulturne baštine, posebno Srbije, ali i Evrope, organizacija Europeana mi je omogućila da se povežem sa svojim kolegama iz ove oblasti. To je mesto gde delimo svoja znanja, saznanja i najnovije tendencije na polju digitalizacije kulturnog nasleđa Evrope, ali i njene promocije, te diseminacije, što mene najviše i zanima kao nezavisnog naučnog istraživača.

 

Ajsa u zemlji snova
Ana Stjelja - pesnikinja i prevoditeljka

Vaša „Ajša u zemlji snova” je prva dečja knjiga u Srbiji objavljena na srpskom i arapskom jeziku. Kako ste došli na ideju a kako je teklo pisanje na dva paralelna jezika?

Ta bajka je za mene i više od knjige. Ona je neka vrsta književnog eksperimenta. Pre svega nastala je u periodu kada sam živela u Maskatu (Muscat) glavnom gradu Omana. Bila sam okružena decom koja pripadaju arapskoj kulturi i tradiciji. Živeći u tom gradu i obilazeći tamošnje knjižare primetila sam da ima jako malo bajki za decu napisanih u duhu njihove kulture. Kako sam i sama odrastala uz priče iz Hiljadu i jedne noći, došla sam na ideju da se upustim u jedno novo ispisivanje priča sa elementima iz ove knjige čije likove je najviše promovisala produkcija Dizni. Želela sam da srušim i neke Diznijeve stereotipe. Sama priča je nastala u kratkom vremenskom roku. Ono što je usledilo nakon završetka procesa pisanja jeste bilo pravljenje tima koji bi tu knjigu preveo na arapski, ilustrovao i koji bi napisao kratku recenziju. Svi oni koji su mi na tom putu pomogli, dakle pre svega prevodilac Muhamed Habib (Mohammad Habeeb), potom sjajna ilustratorka (za mene prava umetnica) Hajam Safuat (Hayam Safwat), profesorka psihologije, koja se pre svega bavi edukacijom i dečijim pravima, Nina Abdulrazak (Nina Abdul Razzak) učinili su da ova bajka doživi veliki uspeh, ali i tri izdanja, jedno u Srbiji, drugo u Egiptu (u saradnji sa najvećom izdavačkom kućom GEBO), dok je njena engleska verzija objavljena u kolekciji priča koju je objavila organizacija UN WOMEN ECA, i to nakon što sam odabrana kao jedina autorka iz Srbije da pohađam njihovu kreativnu radionicu Awake Not Sleeping koja je imala za cilj da sruši neke rodne stereotipe. Moja bajka je posebno privukla pažnju jer je pisana iz perspektive tuđe kulture, a opet je na neki način univerzalna priča. Takođe, ona ruši i Diznijeve stereotipe i ispisuje bajku za nove generacije, posebno devojčica koje smo ovom kolekcijom želeli da osnažimo.

Zašto mislite da „poezija ne poznaje granice i da je jedan od stubova multikulturalnosti i jedno od najmoćnijih ’duhovnih oružja’ za povezivanja naroda i kultura”?

Magija poezije je upravo u tome što je nedokučiva. Mogu se pisati brojni eseji, rasprave i diskusije na tu temu, ali koliko god se o tome pisalo, nikada se neće otkriti ta „sveta tajna” poezije. Nikada zapravo nećemo moći da spoznamo tu tajnu. Poezija ima moć izražavanja dubokih emocija koje su univerzalne i prepoznatljive širom sveta. Ta univerzalnost joj daje moć da povezuje ljude, narode, pa samim tim i kulture. Poezija čitaoce podstiče na duboko razmišljanje i introspekciju. Kroz dijalog koji pokreće poezija, ljudi mogu da razmenjuju svoje ideje, vrednosti i iskustva, doprinoseći tako međukulturnom razumevanju. U tom smislu, poezija može da se nazove „duhovnim oružjem” jer ima moć spajanja ljudi i kultura na emocionalnom nivou, prevazilazeći granice i podstičući razgovor o zajedničkim ljudskim iskustvima. Jednom rečju, čar poezije leži u njenoj sposobnosti da dočara duboke emocionalne, misaone i duhovne dimenzije života, stvarajući doživljaj koji nadmašuje čistu racionalnost i dotiče srce i dušu svih nas.