Pleonazam kao stilska figura

Za Infoprevode piše Ana Atanasković

Neka pravila moraju da postoje i u umetnosti, naročito u književnom jeziku, i ta činjenica je sasvim u redu. No, poznato je i da nije bilo kršenja nekih pravila svetlost dana ne bi ugledali novi načini pisanja. Na primer, pesnik E.E. Kamingz (E.E.Cummings)  je jedan od začetnika pisanja poezije isključivo malim slovima, čak je i svoje ime pisao bez velikih slova a da je slušao lektore do te revolucije nikada ne bi došlo.

pleonazam

Ne bismo imali ni prodor slobodnog stiha, kao ni romane toka svesti i magijskog realizma. Takođe, ne bi bilo ni novoizmišljenih reči, koje su promovisali hrabri autori, a koje se sada smatraju standardnim. Umetnost, dakle, ima pravo na svoju slobodu i na kršenje pravila i to je jedna od njenih lepota i zasluga. Umetnost nije uštogljena ni zastarela ako je prava, već sasvim suprotno – inovativna.

Jedna od stilskih grešaka je i čuveni pleonazam, koji, zaista, u većini slučajeva, ne odaje kvalitetno pisanje. No, postoje i izuzeci, kojima ćemo se pozabaviti u drugom delu teksta.

Šta je pleonazam?

Reč potiče od grčke reči pleonasmos koja znači suvišak, pretek dok pleōn znači više.

Lik oca iz prvog dela filma Moja velika mrsna pravoslavna svadba bi čuvši ovu informaciju poentirao i izjavio – „jesam li vam rekao da sve reči potiču iz grčkog jezika?“

Pleonazam, dakle, predstavlja upotrebu suvišnih reči i izraza koji su međusobno identični ili slični po smislu. Ako kažete „crna tama“ ili „goruća vatra“, grešite. Iskoristili ste reči koje nemaju svrhu, koje su klišei ili koje se ponavljaju. Neki pleonazmi su postali idiomi (kao lančana pošta, na primer) i kao takvi opstali i ostali, ali valja znati da se smisao ne bi izgubio kada bi se neka od reči iz idioma izbacila.

Pleonazmi postoje u svim jezicima, pa je tako jedan od tipičnih u španskom jeziku Voy a subir arribaPopeću se gore uz stepenice, gde reč „arriba" nije potrebna. U turskom jeziku ima dosta pleonazmičkih konstrukcija jer određeni glagoli zahtevaju objekte (na primer yemek yemekjesti hranu).

Pleonazam nije isto što i tautologija, koja označava ponavljanje jedne misli istim ili različitim rečima. Zanimljivo je da i ona može biti upotrebljena kao stilska figura.

Pleonazmi koje ne bi trebalo da koristite su: „baš upravo“, „često puta“, „ja lično mislim“, „popni se gore“, „isto takođe“ i slični. Ništa „bolji“ nisu ni primeri „zajednički sporazum“, „zajednička saradnja“, „bilateralni odnosi dveju zemalja“ ili „minus jedan stepen ispod nule“.

No, postoje situacije kada je pleonazam „dozvoljen“ (ako, ponovićemo, dozvole i arbitriranja u stvaranju umetnosti uopšte postoje) kada se koristi kao stilska figura ili kao pomoćno jezičko sredstvo.

Tada se pleonazam koristi za naglašavanje i za postizanje specifičnog lingvističkog efekta, koji može biti društveni, poetični ili književni. Pleonazam ponekad ima istu funkciju kao i retoričko ponavljanje – može se koristiti da se „pojača“ neka ideja, argument ili pitanje, ili kao sredstvo za razjašnjenje napisanog. Pleonazam je takođe koristan kada se neka od reči razume pogrešno, na primer u simultanom prevođenju.

Pleonazam primeri u književnosti

Postoje brojni očigledni primeri pleonazama i, kao što smo rekli, njih ne bi trebalo koristiti, ali „neočigledni“ primeri mogu da budu deo lepote pisane književne reči, mogu biti poetični, setni i veoma lepi.

Takođe, nekada su potrebni, jer je, na primer, potrebno reći „stara baba“ kada se želi označiti žena koja je jako stara. Ili, ako se „mala kućica“ koristi da bi se naglasilo koliko je ona mala, jer je to značajno za radnju priče ili romana ili kao poetska figura.

Jedan od primera pesnika koji je koristio pleonazme kao mehanizme za postizanje poetičnog efekta je španski pesnik Migel Hernandez. U pesmi „Elegía a Ramón Sijé“ on stalno ponavlja reč „rano“, a naročito pored reči „zora“ – „smrt je ustala rano u zoru“.

Primer za poetski pleonazam je i rečenica Tama se širi, noć se spušta nisko. Reči „tama“ i „noć“ su suštinski iste ali se želi naglasiti efekat mraka.

U rečenici Zlatna sunčeva svetlost obasjava dan reč „zlatna“ je suvišna jer sunčeva svetlost prirodno nema boju, ali se koristi radi poetske ekspresije.

Izraz duboki okean, gde se zna da je okean dubok, može biti poetičan ako se upotrebi u poeziji, naročito ako se želi pojačati pojam dubine ljubavi.

migel-hernandez
vilijam-vordsvort

Pleonazam je koristio i Vilijam Vordsvort.

Na primer, u pesmi o narcisima:

Ten thousand saw I at a glance,

Tossing their heads in sprightly dance.

U drugom stihu deo „in sprightly dance“ (razigrana igra) je pleonazam jer reč „sprightly“ već implicira razigranost.

U Šekspirovom Hamletu nailazimo na ovaj deo:

He's dead and gone, lady, he's dead and gone;

At his head a grass-green turf, at his heels a stone.

U njemu fraza „grass-green turf“ (busen zelene boje trave) sadrži pleonazam jer reč „turf“ već podrazumeva travu.

vilijam-sekspir
emili-dikinson

Emili Dikinson u pesmi Because I could not stop for Death piše:

We passed the School, where Children strove

At Recess—in the Ring—

Konstrukcija „in the Ring“ je pleonazam jer je „the Ring“ već mesto gde se ljudi okupljaju.

U poeziji Roberta Frosta ima još primera za pleonazme, kao što su opisi šuma (mračne i duboke), jer „mračno“ implicira dubinu kada se opisuju šume.

Pleonazmi se u poeziji koriste da bi se naglasila emocija, zbog ritma ili da se stvori poseban efekat ili pojačavanje izraza. Jednostavnije rečeno, pleonazmi mogu imati ekspresivnu funkciju.

Zanimljivo je reći da pleonazam sa aspekta gramatike nije pogrešan već potpuno ispravan jer često konstrukcije rečenice budu sasvim u redu, naročito ako se reči slažu u rodu, broju i padežu.

U govornom jeziku pleonazam je prihvatljiviji i može biti koristan kada se drže govori pred publikom. Tada pleonazam može da služi u poentiranju, ili naglašavanju ideje ili da bi se, jednostavno, održala pažnja slušalaca.

Ako se vratimo ponovo na pisanu reč, možemo konstatovati da je pojednostavljeno pisanje postalo vrsta dogme, ali ne smemo zaboraviti da poetičnost može da „stanuje“ i u prozi i da je autentičnost izraza važnija od „kristalno, pravilno čistog“ izraza. Pleonazam i tautologija mogu ga obogatiti i dati mu snagu emocije. Oni pojačavaju afektivno značenje teksta i doprinose ekspresivnosti jezika.

Na primer, kada Tin Ujević u Svakidašnjoj jadikovki koristi slične reči („slab“ i „nemoćan“) mi osećamo to naglašavanje kao najlepši poetični izraz:

I biti slab, i nemoćan,

i sam bez igde ikoga,

i nemiran, i očajan.

tin-ujevic

Postoje i frazeološki pleonazmi koji su ujedno podvrsta stilskih pleonazama i koji se ne smatraju jezičkom greškom (tuga i žalost, jad i čemer, strah i trepet). Pisac i pesnik mogu gomilati reči da bi istakli njihovo značenje.

Takođe, i ponavljanje istog korena reči predstavlja lepotu izraza, a ne grešku (sam samcit, bol boluje, bije bitku...).

Svi znamo da je sneg beo, ali ako se sa namerom u pesmi ili priči iskoristi „beli sneg“ to znanje može postati podsvesno i svesno u isto vreme, stvarajući tako poetski efekat u nama samima.

To su dobro znali i Antun Gustav Matoš (u pesmi „Srdit“), Milan Lalić i Ivan Mažuranić, koji su koristili pleonazme (na primer, kod Mažuranića „starče stari“).

Pleonazam ističe i dodatno dočarava. To je takozvani stilistički pleonazam koji funkcionalno obeležava iskaz, a u isto vreme ga i suptilno dopunjuje.