Oto Oltvanji - „oslobođen" u prevodu

Intervju sa Otom Oltvanjijem za Infoprevode vodila Ana Atanasković

Oto Oltvanji je pisac i prevodilac. Još u tinejdžerskim danima je bio zapažen na žanrovskoj književnoj sceni, u rodnoj Subotici, u Novom Sadu a malo kasnije, tokom studija anglistike, i u Beogradu. Prvi roman, krimić, objavio je u novosadskom Dnevniku. Autor je romana Crne cipele, Kičma noći, Iver i Polje meduza, kao i brojnih priča (u značajnim časopisima, antologijama i zbirkama). U zbirci Priče misterije i magije je napravio izbor svojih najznačajnijih pripovedaka. Pisao je i za decu, i to krimić pod nazivom Kako sam postao detektiv. Sa engleskog je prevodio dela Džonatana Litema, Lucijusa Šeparda, Dejvida Šoa i drugih pisaca. Dobitnik je nagrade Stanislav Lem, za fantastiku u književnosti.

oto-oltvanji

Kako Vam je jedan primerak stripa Zagor, pronađen u zajedničkoj bašti bakine zgrade, promenio život?

Ta zaprljana, nekompletna sveska, koju je u baštu zgrade moje bake sredinom sedamdesetih ubacio ko zna ko, čekala je tamo, izgleda, samo mene. I ako u potrazi za trenutkom koji vam promeni i definiše život moramo da se vratimo dovoljno daleko, možda ne bismo uspeli da stignemo dalje od ove tačke. Bio je to udar groma u svakom pogledu. Posle toga to dete od pet-šest godina više nije bilo isto. Posle toga sam tražio te vrste priča svuda oko sebe i nalazio ih, uglavnom na trafikama, jer su u tom konkretnom periodu SFRJ naše trafike bile prave male riznice popularne kulture. I odmah sam shvatio o čemu se tu radi. Niko ništa nije morao da mi objašnjava, znao sam kako se „čita“ strip, poznavao sam njegov specifični jezik, iako još faktički nisam znao sva slova.

zagor-i-ciko

Šta je, u stvari, strip?

Čista magija. Najbolje od svih svetova u kojima najviše uživam (književnost, film, ilustracija) spojeno u jedno. Učio me je vizuelnom pripovedanju, pripovedačkom ritmu, ekonomičnosti izraza, životu samom. U neko skorije vreme delovalo je kao da je strip na izdisaju, da ga je pregazilo vreme, da ga nove generacije nisu prihvatile onako kao ja (moja generacija), ali mislim da je ta kriza uglavnom prošla. Do neke sledeće.

Imali ste šesnaest godina kada ste napisali prvi roman. Opišite nam proces stvaranja i osećanje kada ga je prihvatio novosadski Dnevnik.

Kao tinejdžer pročitao sam tone i tone krimića, tih tzv. „pisanih romana“ u roto-izdanjima novosadskog Dnevnika i zagrebačkog Vijesnika, pa sam onda poželeo da napišem svoj. I kad sam se oprobao u tome, video sam da mi ide (u stvari i nije bilo veliko iznenađenje, pošto sam, paralelno sa amaterskim, dečjim crtanjem stripova, uvek i pisao, od rane osnovne škole).

Najveći obrt i ohrabrenje desili su se kad sam saznao da su veliki broj Dnevnikovih izdanja pisali naši ljudi, samo pod pseudonimom, zato što je bilo uzbudljivije ako su romani strani ili ako se dešavaju negde daleko od nas, gde su takve pretnje stvarne a kod nas (navodno) ne postoje. I odvažio sam se, ne znam odakle mi samo ta hrabrost, da ono što sam napisao lično ponesem u Novi Sad i predam u uredništvo.

Nisam očekivao da će rukopis biti prihvaćen, mislim da možda ni urednica to nije očekivala, ali na kraju se desilo, dopao im se, dobio sam čak i honorar, prvi u životu, i roman se konačno pojavio na trafikama dve godine kasnije. Bio sam objavljivani pisac za odrasle u prvih mesec dana punoletstva i to je bila sasvim nova, neočekivana situacija koju nisam siguran da sam tada do kraja iskoristio, ako uopšte.

Zašto ste izabrali da studirate engleski jezik i kada ste počeli da ga učite pre upisa studija?

Engleski sam učio odmalena, od pre škole, majka me je podučavala osnovama, a usput smo kao deca imali veliku sreću da budemo izloženi gledanju titlovanih filmova umesto sinhronizovanih, kao u nekim susednim zemljama, jer je to mnogo bolje razvijalo sluh za jezik (možda bi neka uporedna studija mogla da se napiše). S druge strane, zato što nisu uvek bile dostupne u prevodu, knjige koje sam želeo da čitam (prevashodno Stivena Kinga, vrlo oskudno pokrivenog domaćim izdanjima u vreme kad sam se zainteresovao za njega) bio sam primoran da čitam u originalu. To je takođe bilo od velike pomoći u ovladavanju jezikom.

Zatim, pred sam upis na studije, u igri je bilo nekoliko opcija. Podjednako kao ilustraciju i strip, voleo sam rad sa jezikom i knjigama, a u punom imenu i prezimenu potencijalnih studija za mene nemali udeo imao je onaj drugi, često zapostavljani deo, „i književnost“. Kad sam konačno prelomio i odlučio se za engleski, moj srednjoškolski profesor likovnog sa tim nikako nije mogao da se pomiri, smatrao je to traćenjem mog talenta na nešto trivijalno i neuzbudljivo. Moja srednjoškolska profesorka engleskog je, razumljivo, bila oduševljena i radili smo opsežne pripreme pred upis.

Ne mogu da zaboravim kada smo se na prvom času prevođenja na Filološkom fakultetu u Beogradu redom predstavljali i govorili koliko časova stranog jezika nedeljno smo imali u školi, a moja provincijska dva časa delovala su krajnje neubedljivo naprema čitavih pet iz jezičkih gimnazija glavnog grada (i ostatka zemlje). Na kraju sam nekako ipak uspeo da se izborim sa tim ogromnim zaostatkom, ali je sigurno u velikoj meri bilo i do dobre pripreme.

Šta Vam je bilo najuzbudljivije na studijama anglistike?

Moje najlepše uspomene sa studija vezane su za dvojicu profesora koji nažalost više nisu sa nama, Svetozara Ignjačevića sa engleske književnosti i Tihomira Vučkovića sa američke. Maltene ne prođe dan da se ne setim nečega što nam je otkrivao Zare, bilo da su to najraniji primeri anglosaksonske književnosti ili lepota romantičara, isto kao i Vučko, koji nam je približavao sve, od Hemingveja preko Stajnbeka do Fleneri O’Konor. Ovaj drugi bio je vrlo zadovoljan mojim seminarskim radom o Golima i mrtvima Normana Majlera, do te mere da mi je natuknuo da bi voleo da ostanem na fakultetu i posle završenih studija. Voleo sam i vežbe kod njegovog tadašnjeg asistenta Srđana Vujice (u čijim prevodima Tomasa Pinčona sam kasnije uživao), ali i u redovnim vežbama iz prevođenja, u oba smera, kod čitavog tima probojnih lektorki.

Ko je i kako od britanskih/američkih pisaca najviše uticao na Vas lično/profesionalno?

Mislim da ni u jednom trenutku nije postojao pisac, kao kod pojedinih drugih autora, kog ste mogli da izdvojite u mom pisanju kao jedinstven i direktan uticaj. To je zato što sam u svakom periodu „pozajmljivao“ ponešto od više njih. Kod Mejlera sam vrlo rano prepoznao pisanje sa strašću, od Rejmonda Čendlera sam pokupio književnu ambiciju i u najprezrenijim žanrovima, kod Kinga sam se prvi put sreo sa tim da i najbanalnija pojava iz svakodnevice može da posluži kao ideja za nesvakidašnju priču. Kasnijih godina to je bio Džejms Elroj,  autentični genije krimića, ali sam morao svesno da prestanem da ga čitam jer je njegov efekat na mene postao preteran i često kontraproduktivan. Uticaj raznih angloameričkih pisaca, međutim, zaista je uvek postojao, i on se u najopštijem smislu ogleda u detaljima, u preciznosti izraza, u težnji ka zaokruženosti forme, u naglasku na radnji, što na prvu nije odlika nekih drugih književnih tradicija.

crne-cipele-oto-oltvanji
kicma-noci-oto-oltvanji
iver-oto-oltvanji
polje-meduza-oto-oltvanji

Vaša priča „Umirući leptir“ (objavljena u Znaku sagite i u zbirci Nova alternativna srpska fantastika) izazvala je pažnju čitalaca i ostala im u neizbrisivom sećanju. Da li ste svesni toga? Kako je danas doživljavate?

Prošlo je mnogo vremena od tad. Ljudi jesu bili oduševljeni i možda čak opsednuti tom pričom (čuo sam da je, između ostalog, ranih devedesetih čitana uživo u programu jednog novosadskog radija). Jedan od razloga mogao bi da bude što je kratka, žestoka, šokantna, zbunjujuća, ali je to možda i za očekivati budući da sam bio vrlo mlad, u radnim dvadesetim, kad sam je napisao.

Osnovna premisa priče, o samopovređivanju, bila mi je jednako strana tada kao što je i sada, i možda je baš zbog toga bila toliko strašna. Moglo bi se reći da mnogo dugujem toj priči, ona je skrenula pažnju na mene kao pisca u najpozitivnijem smislu, iako je mogla da bude izvor nekakve ozloglašenosti (ne verujem da bi danas mogla biti napisana). Na neki način sam želeo da joj se odužim kad sam pre sedam godina sastavljao prvu zbirku priča, ali je u društvu ostalih kraćih radova iz tog izbora štrčala, delovala mi je nedorečeno i nedomišljeno, i na kraju je ipak nisam uvrstio.

To je možda najbolji dokaz koliko je svojstvena nekom drugom vremenu i koliko sam u međuvremenu otišao dalje, na neku drugu stranu.

kako-sam-postao-detektiv-oto-oltvanji

Šta za Vas predstavljaju Politikin zabavnik i Tik-Tak kroz sećanja iz detinjstva i kroz profesionalni rad u njima? Da li „odjekuju“ u Vašoj knjizi za decu Kako sam postao detektiv?

Apsolutno. Bila je velika čast doživeti da budeš objavljen u Politikinom zabavniku, koji je za mene oduvek bio institucija (i danas je). Ono što je u mladosti započeto radom u Tik-Taku, dobilo je logičnu nadgradnju mnogo godina kasnije u romanu za decu Kako sam postao detektiv. Bila je to posebna vrsta brušenja pripovedne veštine. Pojednostavljivanje, ali ne i zaglupljivanje. Nedopuštanje čitaocu, malom ili velikom, da mu ijednog trenutka odluta pažnja. Svođenje pričanja priče na čistu suštinu, sa vrlo svedenim alatkama na raspolaganju. I to je na kraju bilo moguće. Neizbežno, imalo je potom uticaja i na moje pisanje za odrasle. Odjednom je počelo da se postiže više sa manje toga. I sa većom lakoćom.

tik-tak-list-za-najmladje
politikin-zabavnik

Ima li razlika u energiji/pripremi/nečem drugom kada uporedite pisanje priča i romana?

Iako se od vas najčešće očekuje da, iz krajnje praktičnih razloga – lakše je i ekonomičnije ispočetka se vežbati na zaokruženim mikro primerima – podjednako dobro baratate s oba, to su zaista dva potpuno različita sveta. Najbolji dokaz su pisci kojima nikada do kraja ne pođe za rukom ta tranzicija, u kom god smeru išla, maratonci koji ne mogu da eksplodiraju na kratke staze i kratkoprugaši koji se zadišu već posle prve okuke. Ja sam dugo bio među ovim prvima. Trebalo mi je vremena da prihvatim da kratka priča nije silom kondenzovani roman, već svoja stvar, bljesak u mraku, crtica, prozor u trenutak u životima junaka, detalj koji govori mnogo, nekad više od romana na hiljadu strana. I sada se u mojoj glavi, konačno, jasno račvaju te dve staze, ona sa idejama za romane i ona sa idejama za kratke priče. Lakše se diše, makar u tom pogledu.

Šta je, u stvari, zastrašujuće a šta fantastično u pojavnom svetu? Šta je zastrašujuće a šta fantastično za Vas lično?

Nažalost, stvarnost mi je postepeno ubijala uživanje u fantastičnom iz sveta mašte. Pošto sam oduvek naginjao mračnoj fantastici, najednom mi je toliko mraka i na ovoj i na onoj strani postalo previše. Kod mene se dogodio obrnuti proces od logičnog, umesto da od surove stvarnosti bežim u naglašeniji eskapizam, utehu sam pronalazio u sve većem realizmu, i kao čitalac i kao pisac. Ali mislim da je to malo došlo i sa godinama. Tako izgleda odrastanje kod mene.

Šta je zajedničko a šta nezajedničko u Vašim romanima?

Tek sam nedavno primetio da u većini mojih romana postoji to jedno jedino poglavlje koje je čitavo direktan flešbek i koje sve objašnjava, poreklo svih problema u sadašnjosti, iz bliže ili dalje prošlosti. Nisam baš bio srećan povodom tog otkrića, što uopšte mogu da se svedem na formulu koja mi je promakla, ali šta da se radi. Sada makar znam. Ono što je možda najviše nezajedničko u mojim romanima, bar se nadam, jeste postojanje jasne krive učenja u pripovedanju. U većoj eleganciji i lakoći pripovedanja.

Kako ste zadovoljni reakcijama čitalaca na Vaše romane?

Uvek sam bio zadovoljan. I zahvalan. Velika je privilegija kad se, od toliko knjiga na ovom svetu, neko odluči da izdvoji vreme baš za vašu. I zaista sam imao dobre reakcije do sada, ali ova poslednja knjiga, Polja meduza, po količini ljubavi koju je dobila čak je i to nadmašila. Hvala, hvala, hvala.

Kada ste i kako odlučili da se okušate i u polju prevođenja?

Moji prvi prevodilački radovi bili su tesno vezani za rad u okviru Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić i desili su se više iz nužde. Bilo je to vreme kada smo imali kolektivni utisak da nije stiglo dovoljno žanrovskog književnog sveta na ove prostore, pa je to moralo pošto-poto da se nadoknadi, kako god znamo i umemo.

Kad sam se prvi put pojavio u Lazi, došao sam sa idejom da ponudim svoje crteže, a Goran Skrobonja, i tada kao i danas slavni pisac i prevodilac, onako uzgred me je pitao čime se bavim i kad sam mu rekao da studiram engleski, odmah me je angažovao na prevođenju, i to ni manje ni više nego novele Klajva Barkera, za interno klupsko glasilo (koje se zove Emitor, a ovo su bila posebna horor izdanja koja su se zvala, prikladno, Hemitor). To je tada svima bilo mnogo potrebnije.

Prve prevode radio sam još na pisaćoj mašini. I budući da sam imao sreće da mi književni prevodi gotovo uvek budu rad sa strane – egzistencija mi je retko direktno zavisila od njih – mogao sam da biram šta ću prevoditi, pa su mi ljudi nudili ono što volim i dobro poznajem. Uvek mi je bilo bitno da idem korak dalje u približavanju domaćim čitaocima onoga što je autor želeo da kaže nego što biste možda radili da je to samo običan zadatak u nizu. Ali to je, eto, samo moj slučaj.

Sa prevođenjem imate zanimljiv odnos. Ponekad je to „egzbicija“, ponekad obećate da više nećete raditi književne prevode, pa ipak nastavite, kažete da prevodilački rad može da zada „gadne bore“ ali i osećate sreću kada završite. Kakav je, u ovom trenutku, Vaš odnos prema prevodilaštvu?

Morao bih da budem sateran u popriličan ćošak da bih u skorije vreme prihvatio da radim novi književni prevod, ali nikad ne reci nikad. Stvar je u tome da mi oduzima mnogo vremena i energije, a nije dovoljno plaćen (nažalost). Unosim se u te prevode previše, kao da se radi o mojim vlastitim delima, pa se posle dugo oporavljam i vidam rane. Ali od samog starta sam radio na tome da moj prevod bude oslobođen.

Da kažem sebi, dozvoljena su ti maltene sve sredstva, dok god je očuvan duh dela i ne oseti se da je pisano na drugom jeziku. Da bude maltene na granici prepeva, koji je svojstveniji poeziji. Čitaoci su dobro reagovali na neke moje skorije radove. Do objavljivanja ove moje nove knjige, više su mi prilazili da pričamo o prevodima nego o mojim vlastitim knjigama. Mislim da još uvek tragam za tim potpunim oslobođenjem u prevođenju.

Rekli ste da je „roman kome loš prevod ne može ništa najjača sila u univerzumu“. Da li je i zašto roman neprikosnovena književna forma?

U stvari sam mislio više na prozu kao takvu, nego na samu književnu vrstu. Na prosto dobar tekst. Nedavno sam doživeo najblaže rečeno kontroverzno otkrovenje da neki loši prevodi, a bilo ih je poprilično u mom detinjstvu, u vreme dok još nisam ni bio svestan koliki je to problem, nisu ključno uticali na moje uživanje u samom delu.

Snaga izraza, vizije, talenta, uspevala je da se probije kroz šum neadekvatnog ili nespretnog tumačenja i stigne do onoga do koga je trebalo i ostavi trag. To je za mene zaista ubedljiv, neporeciv znak nečijeg spisateljskog talenta. Naravno, ako možemo, ajde da taj prevod ipak bude što bolji – tu nema nikakve dileme – ali kad već nije, jer i to se neizbežno dešava, imam utisak da stvarno velika dela nisu oštećena onoliko koliko mislimo. Mislim, znam da u stvari nije tako. Nebrojeni su odustajali od čitanja neke knjige, svesni ili nesvesni da je to zbog lošeg prevoda. Ali volim da verujem da su istinski vredna dela nepobediva.