Oskar Vajld | Translations

Poput mnogih pisaca ovog perioda, Oskar nije imao lako detinjstvo. Majka ga je često omalovažavala, i oblačila kao devojčicu, što je sudbina koja je takođe zadesila i Hemingveja!

Oskar i njegov brat Vili Vajld (Willi Wilde) zajedno su pohađali Portora Royal School.

Iako je Oskar u detinjstvu živeo u senci svog brata, do kraja školovanja postao je najpopularniji đak u školi, a dobijao je i brojne preporuke svojih profesora za dalje obrazovanje.

Vajld se u tom periodu često hvalio kako je sposoban da pročita čitave knjige u roku od svega sat vremena, što je dokazivao tako što bi ih kasnije u celosti prepričavao, citirajući njihove najupečatljivije delove.

Sa svega 18 godina, Oskar dobija stipendiju i upisuje Triniti Koledž u Dalbinu (Trinity College Dublin). Tamo dobija podršku čuvenog profesora Džona Pentlanda Mahafija (John Pentland Mahaffi), koji ga neprestano ohrabruje tokom studija. Na njegov predlog, Oskar Vajld dobija još jednu stipendiju, ovaj put na Oksfordu.

U mladosti, Oskar je proveo dve godine u vezi sa Florens Belkombi (Florence Belcombe), koja se kasnije udala za njegovog prijatelja i velikog rivala Brama Stokera. Vajld je vezu sa Florens opisivao kao najlepše dve godine svog života.

Nije bio posebno zainteresovan za sport, ali je voleo da gleda druge kako igraju kriket, dok je na temu vežbanja govorio: „jedini trening je govoriti a ne hodati“. I pored takvog stava, na fakultetu je stekao reputaciju osobe koja se ponekad, pa čak i previše lako, upuštala u svađe i tuču sa poznatim siledžijama. Tokom trajanja studija Oskar je postao i mason.

Njegov nesvakidašnji životni stil, prepun putovanja, nije usporila ni smrt njegovog oca, koji iza sebe ostavlja pozamašne dugove. Očeva smrt zadesila ga je na samom kraju školovanja, a ovom prilikom Oskar je rekao majci da će kao pisac i pesnik postati „ili poznat ili ozloglašen.“

Godine 1878. Oskar Vajld se preselio u London, gde je ubrzo postao poznat zahvaljujući sopstvenom šarmu i oštroumnosti. Bio je redovan gost na svim okupljanjima koja su organizovali pisci, scenaristi i ostali ugledni ljudi iz sveta kojem je i sam želeo da pripada.

Svoju prvu predstavu „Vera“, koju je kasnije preimenovao u „Nihilista“, pisao je u tajnosti. Nažalost, nijedno pozorište nije otkupilo njegov scenario. Ipak, to ga nije obeshrabrilo. Godine 1881. objavio je prvu zbirku pesama pod jednostavnim nazivom „Pesme“ (Poems). Do kraja te godine, tri puta je čitav tiraž njegove zbirke bivao rasprodat samo nekoliko dana nakon štampanja, pa i pored toga što su postojale optužbe na njegov račun da je plagijator.

Oskarova slava opet je bila u usponu u trenutku kada se izvodila opera „Strpljenje“ (Patience). Pretpostavlja se da je jedan od njenih glavnih likova bio inspirisan životnim stilom Oskara Vajlda. Predstava je bila toliko popularna da su je čak i kraljevske porodice Irske i Engleske gledale, naglašavajući Vajldov interesantan karakter.

Vajld je imao problema sa novcem. Ovo je rešio tako što je bio plaćen da održi nekoliko predavanja u Americi gde je „Strepljenje“ trebalo da debituje, kako bi predstavu popularizovao. Kada ga je carinik upitao da li ima nešto da prijavi, odgovorio je: „osim svoje genijalnosti, nemam ništa!“ Operska turneja, koja se kasnije proširila i na Kanadu, donela mu je veliku količinu novca. Zahvaljujući novostečenom bogatstvu, Oskar Vajld preselio se u Pariz gde je upoznao Konstans Lojd (Constance Lloyd), u koju se ubrzo i zaljubio.

Njih dvoje 1884. godine stupaju u brak. Iste godine Oskar ponovo zapada u finansijske probleme, tako da je neretko bilo govora o tome da je njegov brak sa Konstans zapravo sklopljen zbog novca. Zahvaljujući novcu njenog oca, njih dvoje kupuju kuću sa četiri sprata u Londonu, u koju se kasnije i sele. Druga priča, koja se proširila iste godine, bila je u vezi sa njegovim seksualnim opredeljenjem. Mnogi smatraju da se Oskar oženio kako bi stišao ovakve glasine.

Konstans i Oskar imali su dvoje dece, ćerku Sirilu, i sina Vivijana. Međutim, deca nisu sprečila Vajlda da upadne u nove dugove, pošto je celu kuću renovirao, koristeći najmoderniji nameštaj i najskuplje materijale.

Oskarov brak sa Konstans nije pomogao njegovoj karijeri. Još uvek nije objavio veliki broj dela, te se odlučije da postane predavač. Zbog tog posla boravio je daleko od kuće, ponekad u veoma dugim periodima.

Vajld tada počinje sve više da piše o lepoti muške figure, i započinje veoma blisko prijateljstvo sa Robijem Rosom (Robbie Ross), mladićem koji je tada imao svega 17 godina.

U ovom periodu, Oskar Vajld piše i svoje najpopularnije delo, knjigu „Slika Dorijana Greja“. Ova knjiga doživela je veliki uspeh, ali je propraćena još većim skandalom, odnosno društvenom osudom. Na to je Vajld rekao jednostavno: „Ne postoji moralna i amoralna knjiga. Knjige su napisane dobro ili loše. To je sve.“

Popularnost ovog romana donela mu je i novu zanimaciju u život. Lord Alfred Daglas (Lord Alfred Douglas), koji je tada imao 22 godine, postaje njegova nova opsesija zbog koje Valjd provodi sve manje vremena sa svojom ženom i decom. Ipak, brak opstaje. Konstans i deca u svojim biografijama pominju kako je Oskar uvek bio tu za njih, iako je više vremena provodio po hotelima sa Robijem i Alfredom.

Nedugo zatim, njegova prva predstava počinje da se igra u svim poznatim pozorištima. „Žena bez značaja“ (A Woman of no Importance) je odmah prihvaćena kao klasik, dok se njena slava proširila brže od ozloglašene knjige koju je Vajld izdao ranije. Ubrzo je napisao i „Idealnog Muža“ (An Ideal Husband), predstavu koja se rasplamsala čim je dodirnula pozornicu. Pretpostavljamo da su imena ovih dela bila inspirisana njegovim brakom.

Mali raj koji su sebi stvorili Alfred, Robi i Oskar nije dugo potrajao. Alfredov otac, Džon Daglas (John Douglas), poznat pre svega po tome što je osmislio pravila modernog boksa, zahtevao je od svog sina da okonča svoju vezu sa piscem. Na taj zahtev Alfred je odgovorio kratkim telegramom: „Kako si ti smešan mali čovek.“

Posle nekoliko skandala koji su usledili, Oskar sa ženom odlazi na duži odmor, gde piše još jedno svoje poznato delo. „Važno je zvati se Ernest“ (The Importance of Being Earnest) je danas jedna od najčuvenijih predstava na svetu koju gotovo svako pozorište od ugleda redovno izvodi pred ushićenim gledaocima. Alfred ovu razdvojenost nije baš najbolje prihvatio, te im se i sam ubrzo pridružio. To je bila i poslednja kap za njegovog oca. Poslao je pismo Vajldu, u kome ga naziva pogrdnim imenima i optužuje za sodomiju. Ni Vajld nije hteo više da trpi ovakvo ponašanje, što ga je navelo da ode u policiju.

Afera je dovela do čuvenog suđenja u kome je Džona Daglasa zastupao jedan od najpoznatijih tadašnjih pravnika, Edvard Karson (Edward Carson). Kao svedok, doveden je šesnaestogodišnjak koji je tvrdio da mu je Oskar Vajld dao novac kako bi proveo noć sa njim. Tokom suđena Karson je čitao razna pisama za koje je smatrao da imaju homoseksualne implikacije, kako bi Vajlda optužio za sodomiju. Međutim, činilo se da Oskaru čitava situacija imponuje.

Kada ga je Karson upitao da li smatra da njegova dela mogu negativno uticati na pojedince, Vajld je odgovorio kako ne poznaje stavove običnih ljudi.

Vickasti komentari nisu pomogli piscu, i Džon Daglas je proglašen nevinim. Ovo suđenje nije zaustavilo Daglasove napade na Vajlda. Optužio ga je za sodomiju, i njih dvojice su se ponovo našla na pozornici sudnice.

Iako su ga i žena i ljubavnik nagovarali da ode iz Engleske, Oskaru to jednostavno nije padalo na pamet. Odlučio je da se pojavi na suđenju i da se suoči sa svakom presudom. Sve njegove predstave su otkazane i gotovo svi njegovi prijatelji nestali su bez traga.

Zbog mnogih lažnih svedoka, presuda nije mogla da bude doneta tokom prvog saslušanja. Svedoci su tvrdili da ih je Vajld dovodio u svoju sobu i davao im novac za određene usluge. Međutim, portiri iz hotela u kojem je živeo do samog hapšenja su tvrdili da nikada nisu videli navedene svedoke. Iako je nakon prvog saslušanja bio oslobođen, nijedan hotel više nije hteo da ga primi kao gosta. Tako je Oskar bio primoran da živi sa svojim bratom Vilijem.

Ipak, na kraju suđenja porota ga je proglasila krivim i dobio je 2 godine zatvora. Svoju kaznu je odslužio u zatvoru Pentonvil (Prison Pentonville). Njegova ćelija je imala samo kofu, krevet bez dušeka i ćebe.

Dok je boravio u zatvoru, Konstans ga je često posećivala. Iako je oprostila mužu, odbacila je njegovo prezime. Vreme u zatvoru je bilo teško za Vajlda. Često je dobijao batine i oboljevao je.

Kada je izašao iz zatvora, Konstans se razvela od njega. Oskar se preselio u Pariz gde je živeo od donacija malobrojnih prijatelja koji su mu ostali verni tokom ovog perioda. U Parizu je napisao svoje poslednje delo, „Balada o tamnici u Redingu“ (The Ballad of Reading Gaol), u kojoj je apelovao na reformu zatvorskog sistema širom Britanije. Sam i odbačen od strane društva, Oskar piše pisma Alfredu i Robiju pozivajući ih u Pariz, što oni na kraju i prihvataju.

Vremenom Alfred i Oskar spoznaju da nisu više oni ljudi koji su bili pre zatvora. Uzajamno se dogovaraju da je došlo vreme da se raziđu. Tada Alfred odlazi u Napulj, i njih dvojica se nakon toga više nisu videli. Sa druge strane, Robi ostaje.

Poslednje dve godine svog života Oskar je proveo u siromaštvu. Konstans je umrla malo pre njega, u svojoj četrdesetoj godini. Posle nekoliko bezuspešnih operacija u Rimu i Parizu, Oskar odustaje od lekova i borbe za život. Umire 30. novembra 1900. godine, u hotelskoj sobi pored Robija, koji je sve vreme bio uz njega.

Iako je bio ozloglašen tokom većeg dela svog života, Oskar Vajld se danas smatra pravim revolucionarom, kako zbog svoje književnosti, tako i zbog svog ekstravagantnog ponašanja.