Od kojih delova je sastavljena vaša omiljena knjiga?

Za INFOPREVODE piše Jakov Vidojević
 
Knjige, kao fizički medij prenosa pisane reči, prešle su dugačak put u poslednjih dva i po milenijuma, kako u promeni kulturne uloge, tako i u načinu proizvodnje. U kulturološkom smislu, kao rasprostranjen, cenjen i svima dostupan simbol obrazovanja i prenetog iskustva, u tehničkom smislu olkašane i ubrzane proizvodnje koja je omogućila da pisana reč i znanje koje se u njoj krije bude dostupno svima, a ne samo povlašćenima.

Tehnički napredak koji nam svima omogućava da gradimo privatne biblioteke i pristupamo knjigama po izboru kada god to želimo je postavio i određene standarde formata sa kojima smo svi upoznati, ali možda ne znamo sve tehičke odlike. Upravo iz tog razloga je sastavljen ovaj mali pojmovnik kako biste imali svest o delovima i nazivima vaših najdražih naslova i radova.

Polazeći od osnovne podele knjiga na tvrd i mek povez možemo spomenuti i kulturne razlike između dva formata kod nas i na „zapadu”, gde je ta diferencijacija mnogo izaženija.

Radovi na Balkanu se po pravilu štampaju ili u tvrdom ili u mekom povezu prema odluci izdavača bez nekog poznatog razloga. To se može objasniti drastično manjim tržištem, ali i time što tvrd povez nije uobičajen simbol premium proizvoda u našem izdavaštvu. Kod nas je tu poziciju zauzeo koncept kolekcije, edicije ili sabranih radova koji su se ustalili tokom perioda SFRJ, kada je postalo učestalo objavljivanje ovih velikih, grandioznih kompleta sa zlatotiskom, ukrasnim kutijama, velikim formatima i sve to po vrlo prijemčivim cenama. Doživljaj značaja kompleta na Balkanu je opstao do danas.

Sa druge strane, na zapadu knjige za koje postoji veliko interesovanje, najčešće se objavljuju u oba formata sa popriličnom razlikom u ceni. Jeftiniji meki povez namenjen je primarno čitanju, a tvrdi je zamišljen kao poklon ili „lepa stvar” kod koje je sam rukopis bitan koliko i estetika i fizički kvalitet.

Oba formata su sačinjena od 3 osnovna elementa:

1. Prednje i zadnje korice
2. Knjižni blok ili prelom knjige
3. Rikne

Knjižni blok ili prelom predstavlja rukopis, tj. sve stranice jedne knjige poređane jedne na drugu.

delovi-knjige
info-knjiga

Rikna su leđa knjige, još se naziva i kičma, tj. hrbat knjige. To je deo korica koji vidite kada knjige poređate na policu, po pravilu na njoj su ispisani: naziv rada, autor, izdavač i ponekad naziv edicije i redni broj određne knjige u okviru te edicije ili kolekcije.

Meki povez se pravi tako što se knjižni blok lepi direktno za riknu, što umanjuje kvalitet i lakoću rukovanja knjigom, ali drastično snižava troškove proizvodnje. To je razlog zašto usled intenzivnijeg čitanja može doći do ispadanja stranica iz korica, kako prilikom okretanja stranica rikna počinje da se krivi, lepak da puca i stranice nema više šta da drži u prelomu.

Tvrdi povez se, sa druge strane, pravi tako što se knjižni blok prišiva koncem na gomilu, bez oslanjanja na lepak da sve zadrži na mestu. Tako prošiven književni blok se preko forzeca lepi za tvrde korice.

Forzec, iliti prednja i zadnja potkorica su specifično debela dva lista, jedan na početku i jedan na kraju svake knjige tvrdog poveza, koji su sa jedne strane zalepljeni za prednju i zadnju koricu dok su sa druge strane zalepljeni za početak i kraj preloma. Ta dva lista su jedino što knjižni blok zadržava da ne ispadne iz korica kao iz neke fascikle. To je isto razlog zašto tvrdi povez knjige, po pravilu, ima par stranica više od mekog. Kao dodatno ojačanje između rikne korice i konca koji drži na okupu knjižni blok može biti stavljeno i kartonsko ojačenje ili parče tekstila kako bi struktura cele knjige bila snažnija. Dok se između rikne i prošivenog bloka postavlja mala ukrasna traka kako čitalac ne bi video ružnu šupljinu koja se pojavljuje prilikom otvaranja knjige i prirodnog pomeranja rikne.

Tvrdi povez, pored povećanog kvaliteta i izdrživosti, kao i potencijalnih estetskih prednosti odlukuje i par elemenata koji su retki ili nemogući u mekom formatu.  Tvrdi povez se sačinjava od tvrdog kartona koji se oblaže u različite materijale kao što su koža,  tekstil ili različiti ukrasni papiri. Ti materijali se pričvršćuju na karton u procesu koji se naziva kaširanje, tj. lepljenje posebnim industrijskim lepkom.

Korice mekog poveza su napravljene od papira koji je nešto deblji od obične stranice knjige koji se naknadno plastificira ili oblaže u mat ili sjajne prelaze kako bi koliko toliko zaštitio spoljašnjost knjige i usput je ulešao. Specifičnost mekog poveza je što se njegove korice mogu presaviti ka unutra, po dizajnu. To omogućava zanimljiv estetski trenutak kako izdavači na presavijenom delu mogu ispisati različite informacije, kao što je npr. biografija pisca. Isto tako one imaju i praktičnu funkciju u vidu toga da presavijene korice mekog poveza stvaraju čvršću tačku kontakta između ivice knjige i podloge, što otežava knjizi da se iskrza i ćoškovima vaše knjige da se iskrive i sklupčaju ka spolja (takozvane zečije uši).

Detalja i specifičnosti svojstvenim tvrdom povezu ima mnogo više i navešćemo par najčešćih. Omotnica (na engleskom dust jacket) kao poseban omot od masnog ili mat papira u koji su korice tvrdog poveza umotane kako bi ga zaštitile od spoljnih uslova, posebno prašine ili duvanskog dima. Drugi čest ukras tvrdog poveza je blindruk što su slova ili reljefni prikazi utisnuti u kaširan materijal koji mogu biti i ne moraju specifično akcentovani određenim bojama (u slučaju zlatotiska jasno je kojom bojom je premaz izvršen). Pokazne trake ili označne vrpce, kao što i naziv sugeriše, imaju ulogu sofisticiranog bukmarkera pričvršćenog za prošiveni deo knjižnog bloka iza rikne.

forzec

Dosta retko zastupljen, ali jako zanimljiv jeste koncept umetnute strane (tipped page na engleskom) koji se koristi prilikom zasebnih izmena na tekstu. On predstavlja stranicu koja se naknadno ubacuje u prelom. Koristi se pri ispravci grešaka u štampi ili pri post festum sređivanju uredničkih propusta, dok se može koristiti i namerno u retkim i posebnim prilikama. Najčešći primer namerne primene umetnute strane je kada autor knjige prihvata da prodaje potpisane kopije, a nije u prilici ili ne želi da dolazi na potpisivanje ili mesto prodaje. Ispostavlja se za nepraktično i nepotrebno skupo da mu se dostavljaju stotine i stotine primeraka odštampanih knjiga čiju prvu stranu bi potpisao. U tom slučaju izdavač piscu dostavlja stotine praznih listova na koje se autor potpisuje nakon čega ih vraća nazad izdavaču. Ti listovi se naknadno umeću u već odštampane knjige, koje se prodaju kao posebne kopije sa augramom, a da konačan kupac ni ne zna da knjiga, iako je zaista potpisana od strane pisca, nikada nije bila u njegovim rukama.

Iako se razmena pisane reči sve više seli na digitalne platforme i formate, sasvim je izvesno da knjiga kao viševekovni standard neće skoro zamreti i da će još dugo biti dominantan medij pisane reči. Upravo iz tog razloga vredi biti upoznat sa svim fizičkim aspektima tako dragog predmeta, iako smo svesni da je na kraju dana, osnovna vrednost knjige u njenom pisanom sadržaju, zajedničkom radu njenog autora, urednika i prevodioca.