Milorad Pavić i prevodi

Za InfoPrevode piše Ana Atanasković

Ko je Pavić?

Na mapi najprevođenijih knjiga u svetu Srbiju predstavlja „Hazarski rečnik" Milorada Pavića. Nesumnjivo, sa, do sada, 40 prevoda na različite jezike, taj „roman-leksikon u 100.000 reči" je bez presedana u srpskoj književnosti. Štaviše, do sada je ukupan broj svih Pavićevih prevedenih dela širom zemljine kugle 409.

A ko je, zapravo, Pavić? Zlatni grumen dobrote, neobičnosti i književnog talenta, pisac, pesnik, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za simbolizam, profesor univerziteta, akademik? On je sve to i još mnogo više – zvezdani skup svih iskustava čitalaca i poštovalaca na svim meridijanima, jer su njegova dela interaktivna. 

Pavić kao prevodilac

Milorad Pavić je završio studije jugoslovenskih književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvi zvanični književni angažmani su mu bili prevodi. Nopok je 1952. objavio Pavićev prepev Puškinove pesme „Poltava", a 1955. godine je postao saradnik literarne sekcije Radio Beograda, u kojoj je takođe prevodio poeziju. NIN mu je objavio prevode iz francuske i burmanske književnosti. Narodna knjiga mu je 1957. godine objavila prepev Puškinovog „Evgenija Onjegina". Bili su to mladalački i lepršavi radovi. Pored ruskog (Puškin, Ljermontov), prevodio je i sa francuskog (Vijona, Ronsara, Molijera, Mistrala, trubadure i truvere) i engleskog jezika (Bajrona, Šelija, škotske narodne balade). Prevodio je polako i „teško" (a tako je kasnije svedočio i da piše), po 3-4 stiha na dan, davao je svoju krv za živost teksta.

Valja napomenuti i njegove prevode dela Mun Bima, Leona Damasa, Žana Brijera, Paula Nigera i Čarlsa Simića.

Prvi prevodi Pavićevih dela

Milorad Pavić je prešao dalek put od 1965, kada je objavio prve pesme u „Letopisu Matice srpske" i „Savremeniku", preko 1967. i 1971, kada su mu objavljene prve zbirke pesama „Palimpesti" i „Mesečev kamen" (ubrzo prevedene na engleski jezik i uključene u antologiju „Savremene jugoslovenske pesme") do 1979, kada je, pišući „Hazarski rečnik" na samom rukopisu dodao opasku da je odlučio da se više neće baviti naukom o književnosti i da će biti isključivo prozni pisac. U međuvremenu je pisao i priče koje su izdavane u zbirkama (prva zbirka, „Gvozdena zavesa", izdata je 1973, a usledile su „Konji svetoga Marka" i „Ruski hrt").

Kada je 1984. godine njegov „Hazarski rečnik" dobio NIN-ovu nagradu, sve se promenilo u životu „samo" pisca koji je, zbog predaka koji su se bavili književnošću, s pravom tvrdio da je „pisac već 200 godina". 

Već 1985. neki prevodioci počinju da prevode laureatski roman, iako nisu imali izdavača niti potpisan ugovor. Godina 1988. je bila sledeća ključna jer je tada „Hazarski rečnik" preveden na francuski jezik (u dva izdanja) i na engleski (Knopf iz Njujorka). Naime, laureatski roman je zapazio francuski pisac urednik i osnivač kuće Éditions Belfond, Pjer Belfon (Pierre Belfond) te je, oduševljen, kupio od Pavića autorska prava za prevode „Rečnika" i svih do tada napisanih knjiga. Takođe, obećao mu je i prevode na 24 jezika. 

Godine 1989. su štampani prevodi „Rečnika" na portugalski, danski, holandski, španski i katalonski jezik, a u Velikoj Britaniji je 1989. izdavač engleskog prevoda bio Hamish Hamilton.

Knopf je izdavao knjige sa amblemom ruskog hrta, a dobili su prava za štampanje na Belfonovoj aukciji. Italjianski izdavač romana je bio Garzanti Linguistica. Prevod na mađarski jezik su objavili Forum i Europa, a usledila je i slovačka verzija – prva ga je prevela Jarmila Samcova a pogovor pod naslovom „Kako čitati Hazarski rečnik Milorada Pavića" je napisao Jan Števčev.

Do 1992. godine „Hazarski rečnik" je, kod različitih izdavača, imao još pet izdanja na engleskom jeziku, kao i još dva na italijanskom, jedno na nemačkom i portugalskom a nizali su se dalji prevodi na ruski, finski, češki, bugarski, grčki i hebrejski jezik. 

Recepcija „Rečnika" je bila šarenolika a talas se nije mogao zaustaviti (niti će se to ikada desiti).

Obožavaoce u Ukrajini Pavić je isprva stekao među slavistima koji su čitali njegove knjige u originalu. „Hazarski rečnik" je ušao na ukrajinsku književnu scenu početkom 90-ih godina prošlog veka, kada se na ruskom pojavio na stranicama uglednog moskovskog časopisa Inostrana literatura (Иностранная литература). Romanu su posvetili pažnju mnogi ugledni ukrajinski pisci.

Prema svedočenju Igora Kuznjecova, prvi put je saznao za Pavićeva dela zahvaljujući piscu Olegu Šiškinu, koji mu je dao časopis Jugoslavija koji je tada izlazio na ruskom jeziku. U njemu su bili odlomci iz „Hazarskog rečnika". Inače, prvi zvanični Pavićev izdavač u Rusiji je bila Azbuka (Азбука) iz Sankt-Peterburga 1991. godine. Veza između Pavića i ruske publike je veoma jaka. Kada se ide u posetu nekome u tu zemlju, jedan od obaveznih poklona je neka Pavićeva knjiga. Svi Pavićevi naslovi su u Rusiji izdavani više puta, od toga „Hazarski rečnik" tridesetak. Larisa Saveljeva (Лариса Савељева) je prevela skoro sve Pavićeve knjige. Inače, na ruskom jeziku je objavljeno sve što je Pavić ikada napisao.

Prevoditeljka Dubravka Sužnjević je napisala da je, krećući za Meksiko početkom 1991. godine sa namerom da tamo prevodi i objavljuje srpske pisce, ponela sa sobom dve knjige: Nolitovo izdanje sabranih pesama Vaska Pope i zbirku od 13 Pavićevih priča, pozajmljenu od prijatelja. Znala je da je španski izdavač Angrama dve godine ranije počeo da distribuira „Rečnik" u Meksiku a te godine se pojavio i prevod romana „Predeo slikan čajem". Nije prošlo ni šest meseci a Dubravki je kulturni dodatak Lectura objavio prevod priče „Krevet za tri osobe", što je bio samo početak.

„Središnja" i sadašnja situacija

Slava Pavićevih dela je imala i svoju krivudavu putanju, prelazeći sa Zapada na Istok. Sredinom 90-ih nije se često prevodio i tražio u Evropi i u SAD-u a za njega su se zainteresovale (i to strastveno) zemlje Azije. 

Godine 2011, prilikom dopremanja spomenika Miloradu Paviću koji je postavljen na Tašmajdanu, iz Azerbejdžana je stiglo je i posebno izdanje „Hazarskog rečnika" na azerbejdžanskom jeziku. Ono sadrži fotografiju spomenika kao i belešku da ga je štampala republika Azerbejdžan povodom postavljanja spomenika u Beogradu. 

U svojoj matičnoj zemlji je jedno vreme Pavić bio tendenciozno zaboravljen od strane izdavača i pojedinih književnih kritičara (u srcima čitalaca ne) toliko da je Politika 2012. godine pisala kako je „u svetu prevođen, u Srbiji zaboravljen."

Godine 2021, na piščev rođendan, 15. oktobra, roman „Unikat" se pojavio prvi put na francuskom jeziku. Prevoditeljka je bila Marija Bežanovska a izdavač iz Liona Monts Metalliferes. Inače, taj roman je izazov za izdavače jer ima stotinu različitih završetaka a izdavač može izabrati da li će ga štampati u jednom ili dva toma – može štampati odvojeno sam roman od svih „združenih" krajeva. Lionski izdavač je odlučio da objavi „Unikat" u kutiji na čijoj jednoj strani čitalac može pronaći roman a 100 krajeva na drugoj (odštampani su na zasebnim listovima).

„Hazarski rečnik" je doživeo i tu sreću da bude preveden na tamilski jezik kojim je govorio Buda. Taj poduhvat je sprovela indijska izdavačka kuća Ethir Veliyedu, Pollachi. Tamilski je, inače, neki vid indijskog književnog jezika. 

Poslednji prevodi iz 2022. godine su izbor od dvadeset pet priča pod naslovom „Otrovna ogledala" kod špansko-meksičkog izdavača SextoPiso (predgovor je napisao Goran Petrović) i izbor Pavićevih priča pod naslovom „Šesnaest priča iz snova" pojavio se kod  japanskog izdavača Shoraisha.

Lista jezika na koje su do sada prevođena Pavićeva dela je sledeća: ruski, engleski, francuski, nemački, italijanski, španski, portugalski, katalonski, švedski, danski, norveški, finski, holandski, litvanski, estonski, letonski, slovenački, slovački, poljski, češki, mađarski, rumunski, bugarski, ukrajinski, makedonski, grčki, turski, albanski, kineski, mongolski, japanski, korejski, vijetnamski, indonežanski, ivrit (hebrejski), jermenski, azerski, gruzijski, persijski i tamilski.