Mark Tven

Samjuel Klemens (Samuel Clemens) rodio se 30. novembra 1835. godine; a ukoliko se pitate ko je to i zašto ga spominjemo, odgovor je da je Samjuel Klemens zapravo bilo pravo ime Marka Tvena. Bio je najmlađe dete u porodici, i tokom odrastanja gledao je svoju braću i sestre kako umiru od bolesti koje su tada harale. Od sedmoro dece, samo je troje doživelo zrelo doba.

Njegov otac, Džon Klemens (John Clemens), radio je kao sudija i kao advokat. Kako otac često nije bio kod kuće, dok se majka, Džejn Klemens (Jane Clemens), brinula o bolesnoj deci, Samjuel je dečačke dane provodio pecajući i kupajući se u obližnoj reci.

Još od malih nogu, Samjuel je paralelno sa školovanjem morao i da radi, kako bi porodica imala dovoljno novca da se prehrani. Međutim, to ipak nije bilo dovoljno, te je morao da napusti školu u petom razredu. Još kao veoma mlad je pokazao talenat za pisanje, a umeće baratanja rečima do osamnaeste godine donelo mu je i prve poslove u Njujorku (New York) i Filadelfiji (Philadephia). Dok se selio iz grada u grad, trudio se da nastavi svoje obrazovanje, redovno posećujući lokalne biblioteke, kako bi nadomestio znanje koje mu je nedostajalo zbog činjenice da nikada nije završio školu.

Njegova ljubav prema rekama pored kojih je odrastao ga je inspirisala da postane brodski pilot omanjeg broda na reci Misisipi (Mississippi). Nedugo nakon što je dobio dozvolu da započne da vozi i parobrode, naučio je da „čita“ vodu i da bez ikakvih naprava proceni njenu dubinu, prepozna brzake, i sve ostalo što je potrebno jednom kapetanu koji krstari opasnim rekama Severne Amerike. „Mark Twain“ je termin ustaljen među rečnim mornarima na Misisipiju koji je označavao dubinu od 12 stopa kojom je parobrod mogao bezbedno da plovi. Samjuel Klemens, kao iskusni mornar, upravo ovaj naziv prisvaja kao svoj pseudonim!

Oko 1861. godine, dok se Američki građanski rat širio po kontinentu, Tven sa mlađim bratom Henrijem plovio je po reci Misisipi, prevozeći ljude koji su bežali od rata. Nažalost, njihovo partnerstvo se tragično završava kada Henri (Henry Clemens) gine u brodskoj nesreći prilikom eksplozije bojlera.

Obuzet tragedijama rata i tugom za bratom, Mark se preselio u grad Virdžiniju (Virginia) u Nevadi (Nevada), gde je počeo da piše za lokalne novine.

Te 1862. godine prvi put koristi svoj pseudonim Mark Tven.

Nedugo nakon toga, izdaje svoju prvu knjigu „Čuvena skačuća žaba iz okruga Kalaveras“ (The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County). Kvalitet priče mu je odmah doveo i obožavaoce, te je tako, 1867. godine, imao kraću turneju po Evropi koja je izuzetno prijala njegovom veselom duhu.

Na tom putovanju, Tven je upoznao Čarlsa Langdona (Charles Langdon), i nakon što mu je novi prijatelj pokazao sliku svoje sestre Olivije (Olivia Langdon), on se istog trenutka u nju zaljubio.

Naredne dve godine, njih dvoje održavaju kontakt. Tven je Oliviju čak i zaprosio nekoliko puta preko pisama. Ona je konačno pristala 1870. godine, kada su se i uzeli.

 

Od 1873. godine žive zajedno u Hatfordu (Hatford), gde grade kuću u kojoj je Tven napisao neke od svojih najpoznatijih dela. Imali su i tri ćerke: Suzi, Klaru i Džin (Susy, Clara, Jean) sa kojima je Tven bio izuzetno blizak.

Tako nije čudno što je najpoznatija dela napisao upravo u toj kući, okružen ljudima koje najviše voli.

Olivija je lektorisala njegova dela, pa je Tven govorio kako je upravo zahvaljujući njenom uticaju njegov nesvakidašnji humor mogao da razume svako.

 

Godine 1876. izdaje svoju prvu knjigu koja je stekla svetsku slavu, „Avanture Toma Sojera“ (The Adventures of Tom Sawyer). To je ujedno bila i prva knjiga ikada napisana na pisaćoj mašini i danas se smatra apsolutnim klasikom. Za ovo delo Tven je svu inspiraciju pronalazio u sopstvenim pustolovinama koje je proživeo na različitim američkim rekama.

Nakon Toma Sojera izdaje klasik za klasikom. Godine 1881. objavljuje „Kraljevića i prosjaka“ (The Prince and the Pauper), koji mu donosi još veću popularnost, jer su čitaoci hvalili njegov humor, kao i jasan način prikazivanje klasnih razlika i jednostavno približavanje likova čitaocu.

Tven se tu naravno nije zaustavio, i ubrzo jedan od najpopularnijih likova iz priče o Tomu Sojeru i sam dobija svoju knjigu. Tako 1884. godine nastaju „Avanture Haklberija Fina“ (The Adventures of Hackleberry Finn). U ovoj priči Mark Tven je na veoma humorističan način predstavio odnos belih Amerikanaca prema Afroamerikancima u periodu nakon Građanskog rata, što je publika sa oduševljnjem prihvatila.

Deceniju završava tako što objavljuje knjigu „Jenki na dvoru Kralja Artura“ (A Connecticut Yankee in King Arthur's Court) 1889. godine, što ga je zacementiralo u istoriji kao neprikosnovenog humoristu u čijim se delima moglo pronaći nešto pozitivno čak i u najmračnijim temama.

Tokom ovog perioda u svom životu on je upoznao i našeg čuvenog naučnika Nikolu Teslu. Tven je bio fasciniran njegovim spravama i naučnim dostignućima. Njih dvojca su se aktivno družili, pa je Tven čak dobrovoljno učestvovao i u nekim Teslinim eksperimentima.

Takođe se pretpostavlja da je Tvenov književni lik Jenki, koji je otišao na dvor kralja Artura, bio zasnovan upravo na Tesli.

Nažalost, Tvenova velika mana jeste bilo njegovo rasipništvo. Bio je zaljubljenik u tehnologiju i trošio je ogromne količine novca na mašine za koje je bio ubeđen da će promeniti svet. 

Jedna od mašina na koju je potrošio ogromnu sumu novca je Pejdžev kompozitor u koju je tada uložio oko trista hiljada dolara, što bi danas odgovaralo cifri od oko osam miliona dolara. Propast ove mašine, koja je trebalo da predstavlja naprednu verzija obične štamparske mašine, smatra se i početkom njegove propasti. Ono što se mora naglasiti, pre nastavka priče, jeste da je njegova porodica uvek bila uz njega i pružala mu konstantnu podršku u svim teškoćama na koje bi naišao.

Nakon finansijskog kraha, kako više nisu mogli da održavaju svoju kuću, svi zajedno se sele u Evropu. Tven postaje profesor kako bi povratio nešto od izgubljenog novca. Sa ćerkom Suzi se nakratko vraća u Ameriku, međutim, ona nedugo nakon odlaska umire od bolesti, u blizini kuće u kojoj se i rodila. 

Tven se nakon toga nije vraćao niti u tu kući, niti u svoj rodni grad. U Ameriku ponovo odlazi tek 1900. godine, i to u Njujork. Očigledno je da je velika tuga uticala na razdraganog pisca, što je najviše dolazilo do izražaja u njegovim delima. Knjige koje je završio u tom periodu nisu bile publikovane sve do nakon njegove smrti, kada se javnost ponovo zainteresovala za njega. 

Nekoliko godina kasnije, 1904. godine, i njegova žena je umrla, a 1906. čuveni zemljotres koji je zadesio San Francisko (San Francisco) uništava i njegove poslednje porodične posede. Nakon suprugine smrti opada i kvalitet njegovog pisanja, ne zato što je izgubio lektorku, već zbog činjenice da je izgubio ljubav svog života. Godine 1909. njegova najmlađa ćerka, Džin umrla je usled epileptičnog napada, svega nekoliko dana nakon svadbe njene sestre Klare. Posle ove tragedije, Tven se zaklinje da više neće napisati niti jednu jedinu reč.

U to vreme postaje aktivista protiv američke ekspanzije, tvrdeći da američka vlada nema posla u tuđim ratovima. Ovakav aktivizam bio je neprihvatljiv u očima američkog naroda. Tada Tven izgovara čuvenu rečenicu: „Kad se nađeš na strani većine, vreme je da staneš i razmisliš.“

Njegovi prijatelji su mu ostali verni, tako da se ne može reći da je ovaj period života proveo potpuno usamljen. Veoma često je pravio veselja u svom domu, tvrdeći da je osmeh drugih sve što mu je potrebno da se bori kroz život.

Tven je od malih nogu govorio kako će umreti kada Halejeva kometa bude opet prolazila pored Zemlje. Činjenica da je 1835. godine proletela blizu Zemlje, samo nekoliko dana pre njegovog rođenja, oduvek ga je fascinirala. Tako je i govorio: „Došao sam na Zemlju sa Halejevom kometom. Ona se ponovo pojavljuje dogodine. Svemogući je rekao, nema sumnje, ‘Evo ih opet ova dva nepredvidiva čudaka; došli su zajedno i zajedno treba da odu’”.

Mark Tven umire 21. aprila 1910. godine, u trenutku kada je Halejeva kometa blistala na nebu. Poslednje trenutke provodi sa ćerkom, i na samrti se oprašta sa njom rečima: „Zbogom, draga moja, ako se sretnemo...“