Ko su bili prvi prevodioci Šekspirovih dela kod nas?

U početku su, sredinom 19. veka, prevođeni samo fragmenti njegovih dela. Na primer, Joakim Vujić je prvi prevodio odlomke iz „Bure“, „Mletačkog trgovca“ i „Kralja Lira“. „Banatski almanah“ je objavio jedan citat iz „Hamleta“ a „Srpski letopis“ jedan Šekspirov aforizam. Jovan Ristić je prevodio „Magbeta“ za knjigu „Šekspir u pričama“ Čarlsa Lemba. No, prvi prevodilac celih drama je bio niko drugi do veliki pesnik Laza Kostić.

Prvo Šekspirovo delo izvođeno izvan Engleske je bila tragedija „Romeo i Juija“. Desilo se to u Nordlingenu u Bavariji već 1604. godine. Srbija je morala da čeka više od dva veka za tako što.

Naime, Šekspirov svet je na naše prostore doneo tadašnji student prava, Laza Kostić, počevši da prevodi i objavljuje odlomke čuvene bardove drame o dvoje zaljubljenih u raznim časopisima. Laza je, doduše, prve korake načinio uz nemačke prevode, jer je Šekspir kao „novo-stara senzacija“ u Evropi u drugoj polovini 19. veka najviše bio prevođen na nemački jezik. Kostić je imao izvrsno znanje mnogih jezika a engleski je najviše usavršavao da bi Šekspira mogao čitati u originalu.

Bilo je to 1859. godine. Laza je toliko zavoleo barda iz Engleske da je upriličio da se njegov prevod odlomka iz „Ričarda III“ odigra u Srpskom narodnom pozorištu u aprilu 1864. godine. U režiji mu je pomogao Laza Telečki, istaknuti član pozorišta. Zajedno sa svojim kolegom Gigom Geršićem i lekarem Jovanom Andrejevićem Jolesom, Laza je tako obeležio 300. godišnjicu Šekspirovog rođenja a prevod celokupne drame kasnije završio sa dr Jovanom Andrejevićem, koji je bio novinar i jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta. On je takođe bio lekar, naučnik, publicista i prevodilac.

Kostić je želeo da taj događaj otrgne od zaborava, te je o svom trošku štampao brošuru – opis dešavanja na 42 stranice. Jedan primerak poslao je biblioteci u Stratfordu (Stratford-upon-Avon), gde se i danas čuva pod brojem 212/702. Bibliotečki radnik-registrator je dodao napomenu: „Naslovna strana nije na ruskom, nego na srpskom jeziku“. Fotografije sa događaja su bile prikazane na izložbi u Londonu.

Kostić je sledeće godine završio prevod cele drame „Romeo i Julija“, te je Srpsko narodno pozorište sa velikim elanom odigralo na daskama koje život znače. Bilo je to prvo celovito Šekspirovo delo na jednoj balkanskoj sceni u prevodu sa originala. Laza nije posustajao te je dodao prevode „Kralja Lira“ iz 1873. i celog „Hamleta“ iz 1894. godine.

Kao tada naš najobrazovaniji književnik, Laza Kostić je bio prava osoba da se bavi Šekspirom, što je i nastavio, tokom celog života, pišući studije, eseje, kritike i komentare. No, mora se priznati da su Kostićevi prevodi imali mana iako im je on davao svoj pesnički zanos.

Prevode Šekpira, pak, koje svi pamtimo iz knjiga koje smo čitali na fakultetu i iz školskih lektira, uradili su zajednički Sima Pandurović i Živojin Simić.

Sima Pandurović je bio pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramaturg i prevodilac. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Pisao je i drame, a osnovao je i časopise „Polet“ i „Misao“. Posle prevođenja Molijerovog „Tartifa“ udružio se sa Živojinom Simićem te su krenuli da „malo bolje“ prevode Šekspira.

Živojin Simić je bio prevodilac sa engleskog jezika, esejista i leksikograf. Školovao se u Britaniji, gde je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Bangoru. Po povratku u rodnu zemlju se bavio isključivo prevođenjem i leksikografskim radom. Posle Drugog svetskog rata bio je u službi nešto više od jedne godine (1945–1946) kao referent za englesku štampu u TANJUG-u i tadašnjem Ministarstvu za informacije. Jedan je od osnivača Udruženja književnih prevodilaca Srbije i njegov prvi predsednik (1951–1953), kao i jedan od osnivača Saveza književnih prevodilaca Jugoslavije i opet prvi predsednik ove organizacije (1953–1955), dok je na osnivačkom kongresu Međunarodne federacije prevodilaca 1952. u Parizu izabran za potpredsednika i na toj dužnosti ostao do 1954. Najviše zahvaljujući njegovom zalaganju – prevodiocima u našoj zemlji priznat je status umetnika. Simić je, tako, penzionisan kao književni prevodilac.

U „duetu“ Simić-Pandurović pesnik Pandurović je, razume se, bio zadužen za versifikaciju. Preveli su zajedno ukupno 20 Šekspirovih dela (po redu prvog objavljivanja): Henri IV, prvi i drugi deo (1952), Ričard II (1953), Kralj Lir, Magbet i Hamlet (1955); Tit Andronik, Romeo i Julija, Julije Cezar, Troil i Kresida, Otelo, Antonije i Kleopatra, Koriolan, Timon Atinjanin, Perikle i Simbelin (1957); Bura (1962), Zabune, Ričard III i Ukroćena goropad (1963).

U prvo izdanje Celokupnih dela Vilijama Šekspira (1963) ušli su svi ovi prevodi osim Romea i Julije i Julija Cezara. Samo Hamlet je u školskoj literaturi i drugim edicijama često preštampavan (nekada i dva puta godišnje). U pomenuto prvo izdanje Šekspirovih dela ušla su još dva Simićeva prevoda Šekspira: Dva viteza iz Verone i Henri V (u saradnji sa pesnikom Trifunom Đukićem), a u treće izdanje (1978) i Soneti (u prepevu pesnika Stevana Raičkovića).

Za priču o Šekspiru i Srbiji važna je još jedna ličnost. On nije prevodio Šekspira, ali jeste druga dela engleske književnosti (oko 40 knjiga), ali je mnogo učinio na polju šekspirologije. To je profesor Veselin Kostić koji je maltene ustanovio šekspirologiju kod nas. Bio je dugogodišnji profesor Filološkog fakulteta u Beogradu.

Objavio je više knjiga iz istorije engleske književnosti, od kojih o Šekspiru sledeće: Šekspirov život i svet (1978, 2006), Hamlet Viljema Šekspira (1982), Stvaralaštvo Viljema Šekspira I-II (1994), Šekspirova dramaturgija (2010).

Koautor je istorije engleske književnosti od 650. godine do modernih vremena: Engleska književnost I-III (1991). Drugo područje proučavanja Veselina Kostića su južnoslovensko-engleske kulturne i druge veze.

************

Pročitajte naše tekstove o 10 najprevođenijih pisaca na svetu i 10 najprevođenijih književnih dela