Knjige nam otkrivaju razne svetove

Intervju vodila Ana Atanasković

Marija Miljević Rajšić je novinarka i urednica na Radio televiziji Srbije. Kulturni dnevnik je emisija po kojoj je sada najčešće prepoznajemo, a iza nje stoji dugogodišnji televizijski i radijski rad.

Marija Miljević Rajšić

Takođe je autorka dokumentarnog filma o stvaralaštvu Milorada Pavića ("Kutija za pisanje") i dobitnica Povelje za izuzetan doprinos koju dodeljuje Biblioteka grada Beograda. Nagrada za izuzetan doprinos u kulturi nije moga da ode u bolje ruke jer je, kao neko ko analizira kulturne događaje, razgovara sa umetnicima i sama stvara umetnost, učinila veoma mnogo za kulturnu scenu na našim prostorima.

  • Koje knjige su obeležile Vaše detinjstvo?

Veoma sam volela da čitam još od malih nogu. Najpre mi je priče pred spavanje čitala i pričala mama, a sa pet godina sam sama naučila  da čitam, i provodila zaista mnogo vremena uz knjigu. Omiljene su mi bile bajke, u to vreme bila je poznata edicija bajki iz sveta, tu su bile knjige bajki raznih naroda, od na primer, francuskih i japanskih, do litvanskih i estonskih. Mnogo je knjiga koje su obeležile moje detinjstvo, ali neke od omiljenih, ako već treba da izdvojim,  bile su „Akademija profesora Kleksa“ Jana Bžehve i „Karbonel – kralj mačaka“ Barbare Slej. Pošto se Karbonel, kao kralj mačaka, koliko se sećam, prepoznavao po tome što je imao tri bele dlake na repu, inače je bio crn, kao mala sam jurila crne mace i tražila Karbonela, što sam kasnije, naravno nastavila i sa mojom kćerkom Katarinom, koja je nasledila sve moje knjige iz detinjstva, pa i ove dve omiljene.

  • Koje su bile teme Vaših priča i pesama koje ste pisali u detinjstvu?

Pesme i pričice sam počela da pišem isto u tom periodu, sa oko pet godina. To su bile pesmice o stvarima koje me okružuju, suncu, cveću i životinjama, a priče su bile avanturističke, o doživljajima nestašnih dečjih družina, ili zbivanjima u, na primer, mišjem dvorcu ili naseljima zvezda.

  • Da li Vas je neko inspirisao da se u osnovnoj školi pridružite novinarskoj sekciji ili ste sami osetili zov budućeg poziva?

Kao mala maštala sam da budem pisac, a doživljavala sam novinarstvo kao korak ka tome. U mojoj osnovnoj školi „Stevan Dukić“ videla sam poziv za novinarsku sekciju Doma pionira, prijavila se i tako napravila prve korake u ovom poslu. Imali smo naš časopis, uređivali i vodili „Pionirski dnevnik“ na Prvom programu Radio Beograda, programe uživo subotom  u Domu pionira. Tu sam  zavolela novinarstvo, i poželela da mi ono bude profesija.

  • Koja muzika je obeležila faze Vašeg života?

Volela sam kao tinejdžerka, a i sad volim Dženis Džoplin, Dorse, Bitlse, Rolingstonse, a kad je reč o domaćim grupama tu su neizbežna Azra i EKV, a  najdraži mi je period Novog talasa, kada su se u Beogradu svakog vikenda održavali sjajni koncerti i žurke. I naravno „Oktobar 1864“, za koji sam sa velikim zadovoljstvom,  napisala nekoliko tekstova.

  • Ko Vam je bio omiljeni profesor/predmet na Filološkom fakultetu?

Teško je odlučiti se za jednog profesora, jer je Filološki fakultet zaista imao, a verujem da i sada ima odlične predavače, od kojih su mnogi tad ili kasnije postali akademici. Ipak, recimo da sam zaista uživala na predavanjima o antičkoj književnosti i poetikama kod profesora Vladete Jankovića i Nikole Miloševića.

  • Šta najviše pamtite iz doba kada ste radili na radiju? Koja je tajna tog medija?

U redakciji Indexa 202 počela sam da radim kao student, i to su bili zaista divni dani. Bili smo mlada ekipa, puna entuzijazma, mislili smo, kao verovatno i svi u tim godinama, da možemo da menjamo svet. Deo redakcije bilo je i Indexovo radio pozorište, tako da je uvek bilo puno smeha, ali i ozbiljnih rubrika i istraživanja. Index 202 je kasnije prerastao u celodnevni program, Radio Indeks, gde sam uređivala Noćni program i vodila više emisija, a noćni kontakt program koji sam vodila četvrtkom od ponoći do 4 ujutro pod nazivom  „Šetnja po ivici simsa“  sam posebno volela, a nadam se, i moji slušaoci. Mnogi „indexovci“ danas su u raznim TV i novinskim redakcijama, a posebno mi je drago što se družimo i često viđamo i danas, posle toliko godina.

  • Po čemu je srpska kulturna scena specifična? Šta biste promenili?

Mislim da je kulturna scena kod nas veoma živa. Gotovo svakog dana održavaju se brojni kulturni događaji, pozorišta su puna, kao i koncertne sale, pripremaju se premijere, gostuju strani umetnici i pisci. Posebno volim oktobar, jer nas očekuju Bitef, Bemus, Sajam knjiga. Naravno da je važna materijalna podrška i to su ona pitanja na kojima treba raditi, da izdvajanja za kulturu budu veća, kao i podrška umetnicima, pre svega samostalnim.

  • Koja umetnička dela opstaju a koja bivaju zaboravljena?

Naravno da je vrednost presudna i da vreme daje najbolji sud. Istorija umetnosti nam pokazuje da  trenutni uspeh nekog dela ne garantuje i njegov dug život i pamćenje, već da su za to najvažnije istinske, suštinske vrednosti, kao i iskrenost i strast stvaralačkog  doživljaja.

  • Kako ste se osećali kada ste dobili Povelju za izuzetan doprinos koju dodeljuje Biblioteka grada Beograda? Šta je, po Vašem mišljenju, žiri prepoznao u Vašem radu?

Velika je čast dobiti povelju za izuzetan doprinos radu Biblioteka Beograda i to povodom 90 godina njenog postojanja. Dugo sarađujem sa Bibliotekom grada, radila sam i dokumentarni film o njenom jubileju – 9 decenija postojanja,  rado učestvujem u akcijama koje ona organizuje poput „Svi smo u biblioteci“ povodom  Svetskog dana knjige i ostalim, u našim programima pratimo bogate kulturne programe i odlične promocije koje Biblioteka organizuje, tako da je, kako je i rečeno na dodeli Povelje, ta saradnja bila presudna.

  • Zašto su biblioteke magična mesta?

Zbog toga što zahvaljujući knjigama možemo da otkrijemo razne svetove, spoznamo čudesne mehanizme ljudskog bivstvovanja i potražimo odgovore na suštinska pitanja postojanja, jer, kako je rekao Andrić „ostati ravnodušan prema knjizi, znači lakomisleno osiromašiti svoj život“.

  • Koliko dugo traje priprema za rad na jednom dokumentarnom filmu? Koje su radosti a koji izazovi u tom procesu?

Zavisi od filma, neki zahtevaju dugu pripremu i istraživanja, a za neke kao da se scenario sam ispisuje. Izazovi su brojni, istražiti podatke i izvore, pronaći adekvatne sagovornike, ali i sve to produkcijski ispratiti. Svaka emisija, film, pa i rubrika je kolektivni rad, i važno je da svi članovi ekipe razmišljaju u istom smeru i ulože najkreativniji deo sebe .

  • Kakvu odgovornost sa sobom povlače članstva u žirijima (pozorište, izdavaštvo...) za dodelu nagrada pregaocima u kulturi?

Veliku, jer ukusi su različiti i treba pomiriti različita mišljenja u želji da budu nagrađeni zaista najbolji. Nagrade i formiraju mišljenje javnog mnjenja, utiču na čitanost knjige, gledanost filma ili pozorišne predstave, što je dodatna odgovornost.

  • U čemu se izdavači u Srbiji izdvajaju od onih u regionu, a šta biste im savetovali?

Mislim da tu nema velike razlike, svi se trude da budu što aktuelniji i da se predstave sa što više dobrih izdanja. Mislim da je kvalitet izdavačke produkcije važniji od broja izdanja, kao i da je veoma važno podržati kvalitetne domaće pisce, ali  i prepoznati i dati šansu mladim autorima.

  • Kakvom magijom Vas je Milorad Pavić „dozvao“ da sa njim radite intervju i kasnije dokumentarni TV film o njegovom stvaralaštvu?

Kod Milorada Pavića je sve magično i ima svoju energiju, tako da sam ja te 2009. otišla da snimim intervju  od oko deset minuta, koji se pretvorio u razgovor od gotovo sat vremena. Snimali smo u njegovom stanu koji je danas Legat velikog pisca, a koji je kao i njegovi romani, pun zagonetki i neobičnih predmeta. Na krovu ormana rasla je trava, a pokazao mi je i niz predmeta po kojima su nastali neki od njegovih romana, na primer sliku „Predeo slikan čajem“ koju je naslikao njegov sin Ivan Pavić, a po kojoj je ime dobio njegov čuveni roman, kao i kutiju za pisanje, staru više od sto godina, sa desetak neobičnih i tajnih pregrada, koja je poslužila za strukturu istoimenog romana. Zbog toga sam ja dokumentarni film o njemu koncipirala kao svojevrsnu „književnu geografiju“ životnog prostora, u želji da otkrijem koliko o piscu govori okruženje u kojem stvara, njegovo ostrvo pisaćeg stola. Gledaoci su ekskluzivno mogli da vide i rukopis čuvenog „Hazaskog rečnika“ koji je preveden na više od 40 jezika , ali i čuju šta se događalo sa Pavićevim delom kod nas i u svetu posle njegove smrti. Osim na RTS-u, film je prikazan i u Srpskom kulturnom centru u Parizu, na večeri pod nazivom „Fantastični svetovi Milorada Pavića“, na Danima srpske kulture u Istri, kao i na  67/68. izdanju Martovskog festivala dokumentarnog filma u Beogradu.

  • Šta za Vas predstavlja Sajam knjiga u Beogradu?

Sajam knjiga je svakako najvažnija manifestacija posvećena knjizi i čitanju, ne samo kod nas već i u regionu. Radujem se Sajmu jer je to mesto susreta pisaca, čitalaca, izdavača, novinara i prilika da se sagleda godišnja književna produkcija. Ove godine je Francuska zemlja počasni gost Sajma  Brojni  francuski pisci su  najavili dolazak u Beograd što je dobra vest, a sa nestrpljenjem iščekujem i nova izdanja knjiga  domaćih pisaca koja će svoju premijeru imati pod kupolama Sajma knjiga.

  • Kulturni dnevnik je postao važna institucija na našoj kulturnoj sceni. Kako ocenjujete dosadašnje putovanje tim vodama?

U Kulturnom dnevniku sam od samog osnivanja u februaru 2014. godine. Radujem se što  ćemo naredne godine proslaviti deset godina postojanja. Od početka emitovanja trudimo se da pratimo sve važne događaje iz kulture kod nas i u svetu, da nam gosti budu najznačajniji predstavnici naše kulturne scene, ali i  da otkrivamo mlade talente i budemo im podrška, da pratimo, ali i kreiramo našu kulturnu scenu.  Vreme je pokazalo da gledaoci vole ovakvu formu emisije i da su veoma zainteresovani za događaje iz kulture što pokazuje i podatak da je Kulturni dnevnik gotovo svakog dana među 50 najgledanijih emisija na svim televizijama.