Kletve srednjovekovnih knjiga

Za INFOPREVODE piše Srđan Đurić

Prokletstvo: javno izgovorena, objavljena želja da koga snađe najveća nesreća.

Iako je pismo pronalazak star više od 5 milenijuma, knjige su u srednjovekovnom periodu zadržale ogromnu vrednost. Pisari su provodili sate ručno prepisujući rečenice iz postojećih dela kako bi stvorili nov primerak. Ukrašavanje stranica i početnih slova kao i dodavanje ilustracija bio je poseban zadatak koji se najčešće obavljao tek nakon što je tekst ispisan. Obavljali su ga sami pisari, ali je neretko dodeljivan i profesionalnim slikarima. Pisanje knjiga u srednjem veku bio je mukotrpan proces. Za izradu jednog novog primerka bilo je potrebno utrošiti i po nekoliko godina rada.

Na tlu Evrope zanimanje pisara najčešće je bilo povezano sa monaškim redovima. Knjige su u najvećem broju pisane na latinskom jeziku, ali postoje i dela napisana jezikom korišćenim u svakodnevnom govoru. Zbog njihove izuzetne vrednosti, vlasnici knjiga su ulagali posebne napore kako bi ih sačuvali od kradljivaca. Knjige su zaključavane u sanducima i vezivane lancima. Na njihovim stranicama ispisivane su kletve.

srednjovekovna-knjiga

Srednjovekovna knjiga

srednjovekovna-kletva

Čin pisanja kletvi na dragocenim spisima kako bi se oni zaštitili od lopova star je gotovo koliko i sama pisana reč. Najraniji poznati primer ovakve prakse jeste kletva velikog kralja Asurbanipala, koji je vladao Asirijom u periodu od 668. do 627. godine pre nove ere. Asurbanipalova kletva zapisana je na glinenim tablicama i priziva božiji gnev usmeren ka svakome ko bi pokušao da ih ukrade ili uništi. U srednjovekovnim knjigama kletve su se obično nalazile na prvoj ili poslednjoj stranici, kao i na marginama teksta.

Strah od prokletstva čuvao je rukopise od krađe. Proklinjanje se iz današnje perspektive može činiti kao čudan izbor za zaštitu dragocenosti, međutim u prošlosti su sujeverje i magijski način mišljenja, odnosno uverenje da misli i reči imaju moć upravljanja natprirodnim silama, bili sveprisutni. Samo mali broj je ljudi bio spreman da rizikuje sa šansom da postane uklet. O tome koliko su kletve zapravo bile delotvorne govori njihova rasprostranjenost. U evropskim srednjovekovnim rukopisima kletve su najčešće prizivale anatemu, odnosno ekskomunikaciju. Ekskomunikacija podrazumeva isključenje iz crkvene zajednice, i u srednjem veku je predstavljala kaznu namenjenu najtežim prestupnicima.

Kletva
Si quis furetur, Anathematis ense necetur.
(Ko ovu knjigu ukrade, neka mač anateme na njega padne.)
asurbanipal-lovi-lavove

Asurbanipal lovi lavove

Pored pretnje ekskomunikacijom u knjigama se pojavljuju i drugačije kletve koje prizivajući bolesti, krvavu smrt, mučenje ili pogubljenje pokušavaju da zaplaše lopove.

Kletva
Morteque malorum: raptor libri moriatur.
(Od zle smrti: neka kradljivac knjige umre.)

Zapisivana prokletstva ponekad su bila i veoma kompleksna. Njihova složenost zavisila je samo od mašte pisara koji su ih izrađivali. Knjiga iz Opatije Svete Marije i Svetog Nikole u Arnštajnu jedan je od najslikovitijih primera evropskih srednjovekovnih kletvi u knjigama.

Kletva
Liber sancte Marie sancti que Nycolai in Arrinstein Quem si quis abstulerit Morte moriatur in sartagine coquatur caducus morbus instet eum et febres · et rotatur et suspendatur Amen
(Knjiga Svete Marije i Svetog Nikole od Arnštajna: Ako je iko ukrade neka umre, u tiganju neka ga isprže, neka dobije napad padavice i groznice, neka ga slome na točku i obese. Amin)

Jednu od najvećih zbirki ovih kletvi sakupio je i objavio autor Mark Drogin u knjizi Anathema!: Medieval Scribes and the History of Book Curses, koja na žalost još uvek nije prevedena na naš jezik.

Izum štamparske prese i razvoj tehnologije štampe postepeno su omogućili bržu i jeftiniju proizvodnju knjiga. Kako su postajale dostupnije, tako su i kletve na knjigama polako nestajale. U današnje vreme umesto kletvi prvu stranicu knjige ponekad krasi ex libris, natpis koji označava vlasnika kome bi se knjiga trebala vratiti ukoliko se slučajno negde izgubi.