Kipu

Za INFOPREVODE piše Jovan Stipić

Na zapadnoj ivici Južne Amerike nalazila se jedna od najpoznatijih imperija ovog kontinenta – carstvo Inka. Inke, uz rigoroznu unutrašnju administraciju, sagradile su jedno veoma čudno carstvo. Najveća imperija u periodu pre dolaska Kolumba nije koristila točak, ni pismo, pa čak ni novac, ali je ipak imala nešto što joj je omogućilo da organizuje i uspešno upravlja ogromnim prostranstvima.

To je bio kipu (ponekad zvan i kvipu), sistem beleženja koji se koristio skoro četiri i po hiljade godina, u regionu Anda u Južnoj Americi. Sistem je funkcionisao tako što bi se na dugački konac uplitali čvorovi. Broj čvorova na jednom kanapu bi određivao njegovo značenje. Kipu je mogao da ima svega nekoliko čvorova, ali su pronađeni i oni koju su sadržali njih nekoliko hiljada.

Sam kanap se obično sastojao od pamuka i dlaka lokalnih kamelida. Narodi Inka su ga koristili za vođenje evidencije i sakupljanje informacija, obično u vezi sa trgovinom, kao i za plaćanje poreza, kao kalendar i vojnu organizaciju. Kipu nije bio jedini sistem ovakve vrste. Slični sistemi postojali su i u staroj Kini kao i na Havajima, ali su funkcionisali nešto drugačije. Reč kipu (quipu), na jezicima Kuečua koji su koristili narodi iz peruanskih Anda, označava konopac ili radnju vezivanja. Za kipue su bili zaduženi ljudi koji su nazivani, kipukamajok (quipucamayocs), odnosno „gospodari konopca“. Samo oni su smeli da znaju tajnu tumačenja kipua, te su svoje znanje dalje prenosili sopstvenim naslednicima.

„Gospodari konopca“ su uvek bili sinovi elite, koji su učili kipu od malih nogu. Najvažniji kipukamajok služio je kao „sekretar“ carstva, ali je i svaka zajednica, ma koliko mala, imala sopstvene pisare. Jedno od zaduženja „gospodara konopca“ bilo je i organizovanje skladišta hrane, kako bi se određena količina uvek našla u rezervi. Pored toga, oni su vodili računa i o datumima rođenja, brakovima kao i zemlji koja je data novim porodicama. Znali su kilometražu između gradova, tačan dan i datum, broj izgrađenih brodova, količinu iskovanog oružja i alatki. Po rečima hroničara Gvamana Pomane de Ajale (Guaman Poman de Ayala) iz šesnaestog veka, Inke su pomoću kipua „organizovale celu imperiju“.

Većina kipu nalaza stara je između 500 i 700 godina zbog toga što su ih konkvistadori čuvali, vodeći računa da ne budu prevareni prilikom trgovine. Ta činjenica je u određenoj meri ironična, s obzirom da su isti ti konkvistadori gotovo u potpunosti istrebili narod Inka.

Kipui se u evropskim spisima prvi put pominju nedugo nakon španske invazije Inka, odnosno posle 1532. godine. Francisko Pizaro (Francisco Pizzaro) naredio je svom bratu Hernardu da nadgleda kipukamajoke, kada ujedno započinje i potiskivanje samog kipua sistema, koji se od tada sve manje i manje koristi. Godine 1583. sistem je u potpunosti zabranjen, pod izgovorom da vodi beleške o darovima koji nisu dati hrišćanskom bogu, zbog čega je predstavljao prepreku religijskog preobraćanja Inka. Tada je i veliki broj kipua spaljen, ali se uprkos tome ovaj sistem intenzivno koristio i narednih stotinak godina. Konvistadori su takođe kipue koristili i u sopstvene propagande svrhe, usmerene protiv naroda Južne Amerike.

Najstariji kipu nalazi datiraju iz prvog milenijum pre nove ere, ali pisani izvori govore o njihovom korišćenju još u trećem milenijumu pre nove ere. Zbog vlažne klime koja obuhvata čitavu Južnu Ameriku, nalazi kipu kanapa su često u veoma dobro očuvanom stanju i lako se danas mogu interpretirati. Najveći broj kipua se danas može videti u muzejima u Berlinu i u Minhenu, gde se čuva oko 300 odlično očuvanih primeraka, dok i sam Peru ima nekoliko muzeja u Limi, Liemebambi i Ici gde se takođe mogu naći desetine očuvanih primeraka.

Nedavno je arheološka grupa, koju je predvodila Rut Šejdi (Ruth Shady), pronašla i moguću preteču kipua kod obalskog grada Karal koja datira sa kraja četvrtog milenijuma pre nove ere.

Pošto Inke nisu imale pismo, smatrane su necivilizovanim i divljim. Ali kipu prikazuje jedan oblik administracije carstva koji je potpuno drugačiji u odnosu na bilo šta što je moglo da se pronađe u Evropi. Arheološki materijal, nalik kipuu, danas baca potpuno drugačije svetlo na život naroda nama udaljenih kontinenata, koji su nekada smatrani divljim.