Kamen iz Rozete i istorija hijeroglifa
Za INFOPREVODE piše Srđan Đurić
Slučajno otkriće jednog kamena u Rozeti, lučkom gradu koji se nalazi na delti reke Nil, pokazalo se kao neprocenjivo vredno. Kamen težak 760 kilograma značajno je doprineo rešavanju tajne hijeroglifa, i njihovom dešifrovanju. Kamen iz Rozete danas se nalazi u Britanskom muzeju, kao jedan od najvrednijih artefakata.
Kako su hijeroglifi zaboravljeni
Hijeroglifi su jedno od najstarijih pisama na svetu. Nastali su u trećem milenijumu pre nove ere, a prema legendi izumeo ih je egipatski bog Tot, čuvar pisma i mudrosti. Naziv hijeroglif izveden je od grčke reči ἱερογλυφικός (hieroglyphikos) i označava sveti zapis. Hijeroglifi su se pisali na papirusu i urezivani su u drvetu i kamenu, na nadgrobnim pločama i zidovima hramova. Za stare Egipćane boja je bila izuzetno značajna, te su i hijeroglifi uklesani u zidove često bili i živopisno obojeni, dok su oni zapisivani na papirusu uvek ostajali jednobojni, crveni ili crni. Iako se tačan broj ne zna, pretpostavlja se da postoji više od 700 različitih hijeroglifskih znakova.
Veština pisanja u starom Egiptu bila je izrazito cenjena, te su i pisari uživali znatan ugled i poštovanje. Međutim, sam proces pisanja hijeroglifa bio je naporan i u velikoj meri vremenski zahtevan. Tako su se hijeroglifi gotovo isključivo koristili za beleženje zvaničnih zapisa, dok su se za svakodnevnu upotrebu istovremeno razvijala jednostavnija pisma. Kompleksni hijeroglifski znakovi vremenom su se uprošćavali i tako je stvoreno najpre hijeratsko pismo, kojim su se služili sveštenici i faraonovi službenici. Iz hijeratskog pisma, daljim pojednostavljivanjem, nastalo je demotsko, odnosno narodno pismo. Stari egipćani koristili su ova tri oblika pisanja uporedo, sve do prvog veka nove ere kada ih je potisnulo koptsko pismo zasnovano na grčkom alfabetu sa nekim slovima pozajmljenim iz demotskog pisma.
Poslednji poznati hijeroglafski zapis, Esmet-Akhomov grafit, nastao je 394. godine nove ere u hramu boginje Izide na ostrvu File. Svetilišta na ovom ostrvu ostala su poslednje utočište staroegipatske religije, sve do 535. godine kada su konačno zatvorena po naredbi imperatora Justinijana. Hrišćanstvo je stiglo u Egipat tokom prvog veka nove ere, gde se veoma brzo rasprostranilo. Aleksandrija je postala važan centar hrišćanstva i postala prva biskupija koja je svog poglavara nazivala papom. Teodosije, rimski car, je tokom 4. veka izdao niz dekreta kako bi suzbio „paganske“ običaje širom carstva među kojim se našla i staroegipatska religija. Svetilišta su zatvarana, a sa njima se i drevna veština pisanja hijeroglifa vremenom izgubila. Nakon gotovo 4 milenijuma korišćenja hijeroglifi su zaboravljeni.
Muke sa prevođenjem
Stari Grci verovali su da su hijeroglifi sveti zapisi, te su im dali ime po kome ih i danas prepoznajemo, ali ipak nisu znali kako da ih rastumače. Tokom trajanja srednjeg veka interesovanje za hijeroglife gotovo da nije ni postojalo, te tako nije ostvaren nikakav napredak u njihovom prevođenju. To se promenilo 1422. godine kada je u Firencu doneta Hieroglyphica, spis otkriven tek nekoliko godina ranije. Njega je sastavio Horapolon jedan od poslednjih staroegipatskih sveštenika koji je živeo tokom 5. veka. Spis je govorio o egipatskoj istoriji i kulturi, ali je sadržao i tumačenje hijeroglifa, kao i njihove prevode na grčki jezik. Otkriće spisa značajno je uticalo na kasnije korišćenje egipatskih simbola u renesansnom periodu, i ponovo probudilo interesovanje za zaboravljenim pismom. Ipak, Horapolonova teza da hijeroglifi označavaju različite simbole i alegorije vremenom se pokazala kao netačna, a njegovi prevodi kao neipsravni.
Atanasije Kirher, jezuitski učenjak, je tokom 17. veka pokušao da odgonetne misteriju hijeroglifa pretpostavljajući da su to zapravo fonetski znakovi koji su prethodili koptskom jeziku. Nakon više od dve decenije iscrpnog rada objavio je delo Oedipus Aegyptiacus u kome su prikupljeni gotovo svi hijeroglifski znakovi tada poznati čovečanstvu, kao i brojni prevodi. Kirherovo delo, iako naizgled impresivno, i u početku prihvaćeno, bilo je gotovo u potpunosti netačno, sa izuzetkom jednog jedinog znaka koji je uspešno preveo.
I brojni drugi pokušaji pokazali su se kao bezuspešni. Hijeroglifi su, u trenutku kada su nastali, bili piktografsko, odnosno slikovno, pismo gde se svaki znak odnosio na neki pojam. Međutim, znakovi koji su u najvećoj meri zadržali isti izgled, vremenom su počeli da se koriste i kako bi označili grupu zvukova, ili pojedinačne glasove. Tako je u kasnijim tekstovima jedan znak najčešće odgovarao jednom slovu ili slogu, ali je takođe, u zavisnosti od konteksta, mogao predstavljati i određenu ideju ili predmet, što je dešifrovanje ovog pisma učinilo gotovo nemogućim.
Kamen iz Rozete
Tokom Napoleonove kampanje u Egiptu francuski vojnici su 1799. godine, dok su utvrđivali sopstvene položaje, slučajno otkrili neobičnu kamenu ploču koja će postati poznata kao kamen iz Rozete. Nakon Napoleonovog poraza u Egiptu, kamen je prenesen u Veliki Britaniju gde je započelo njegovo izučavanje.
Kamen pronađen u Rozeti čini fragment dekreta koji je izdao egipatski kralj Ptolemej V Epifan, iz helenske dinastije Ptolemeida. Dekret je napisan 196. godine pre nove ere, na egipatskom jeziku, hijeroglifima i demotskim pismom, kao i grčkim alfabetom. U trenutku kada je kamen pronađen, demotsko pismo još uvek je bilo nepoznato. Međutim, poslednji red grčkog odlomka, koji je ubrzo preveden, otkrio je da se radi o tri identiča natpisa. Kamen iz Rozete bio je prvi pronađeni staroegipatski tekst koji je napisan dvojezično
Pošto je pronađeni kamen činio samo fragment dekreta, prevođenje hijeroglifa je još uvek ostao težak zadatak. Veliki napredak u njihovom dešifrovanju ostvario je britanski naučnik Tomas Jang. Oslanjajući se na prevod grčkog teksta Ptolemejevog dekreta, otkrio je da kartuši, hijeroglifi zaokruženi ovalnom linijom, označavaju vladarevo ime. Tako je zaključio da hijeroglifsko pismo koristi fonetske znakove, kao i da postoje velike sličnosti između njega i demotskog pisma. Otkrio je i da se hijeroglifi mogu čitati u oba smera, u zavisnosti od pravca u kom su simboli ljudskih figurica i životinja okrenuti. Iako je uspeo da protumači nekoliko glasova, smatrao je da su hijeroglifi prvenstveno slikovno pismo, te da su se koristili kao fonetski zapisi samo za obeležavanje onih reči koje nisu izvorno egipatske.
Tek će Žan Fransoa Šampolion, francuski filolog, nadovezujući se na rad Tomasa Janga uspeti da pronikne u tajnu hijeroglifa. Poredeći kamen iz Rozete sa drugim hijeroglifskim natpisima, shvatio je da hijeroglifsko pismo kombinuje piktograme i fonetske znakove, čak i za pisanje izvorno egipatskih reči. Svoje zaključke objavio je 1824. godine, da bi nekoliko godina kasnije organizovao sopstvenu ekspediciju u Egiptu, tokom koje se intenzivno bavio prevođenjem staroegipatskih zapisa. Vrativši se u Pariz postaje profesor istorije Egipta i počinje da piše gramatiku egipatskog jezika. Obimno znanje koje je o hijeroglifima sakupio lako je moglo da bude izgubljeno, jer Šampolion iznenada umire u svojoj 41. godini života. Ipak, knjiga o gramatici egipatskog jezika izdata je posthumno na osnovu njegovih obimnih beležaka. Zbog svojih otkrića Šampolion se često naziva ocem moderne egiptologije. Zanimljivo je istaći da ni dan danas, osim u retkim slučajevima imena ili zvanja, nije moguće adekvatno prevesti starije hijeroglifske zapise: iako su sami znakovi ostali slični, njihovo značenje se značajno izmenilo.
