Kada su i roman i ekranizacija maestralni: „Kao voda za čokoladu“

Za InfoPrevode piše Ana Atanasković

I priče se pletu

Priče su kao šareni pačvork. Autor plete li plete i dodaje parče po parče događaja da bi na kraju sklopio priču koja prekrije i ušuška čoveka. U slučaju čuvenog dela Laure Eskivel (Laura Esquivel Valdés) metafora joj je parčasto ćebe koje je „Tita počela da tka onog dana kada joj je Pedro pomenuo brak".

Poneke priče utople čovekovu dušu tekstom, poneke preko ekrana, poneke razočaraju i u jednom i u drugom obliku, poneke su odlične u jednom, a očajne u drugom, ali ova je izvrsna u oba.

Odavno smo svedoci da filmska industrija kroz adaptirane scenarije prilično menja književno delo. To je u redu, scenaristi i reditelji imaju pravo na svoje viđenje. Ali, nekako, ipak, više volimo kada film poprilično prati knjigu.

Onaj ko piše – piše oduvek

Kada je 1989. godine objavljen njen prvi roman, „Kao voda za čokoladu“ (Como agua para chocolate), Laura Eskivel je imala 39 godina. Reklo bi se, možda, da je to pravo doba za objavljivanje. Kako god, bilo je pravo vreme za grandiozni uspeh kako u rodnom Meksiku tako i širom sveta, koji je bukvalno „pozitivno poludeo“ opčinjen energijom koja izbija iz dela. Kada je 1992. godine snimljen i istoimeni film, sudbina je „rekla“ svoje – od početne priče je napravljena kvalitetna fuzija za večnost.

Laura Eskivel je počela da piše dok je radila kao vaspitačica. Pisala je drame za svoje đake, što joj je dobro poslužilo kada je 70-ih i 80-ih dobila angažmane za dečije televizijske programe.

Roman prvenac postiže nestvaran uspeh

A onda je objavila svoj roman prvenac sa zanimljivim naslovom. Naime, fraza „kao voda za čokoladu“ (u originalu „como agua para chocolade“ je uobičajeni izraz u mnogim državama u kojima se govori španski jezik i u prenesenom prevodu znači da su nečije emocije na ivici da „proključaju“. Fraza se takođe koristi i da označi da je nešto savršeno za nešto drugo.

U nekim zemljama Latinske Amerike, kao što je Meksiko, topla čokolada se pravi sa vodom, ne sa mlekom, te otuda i paralela sa vrelom, vrijućom vodom koja očekuje mlečnu čokoladu.

Laura je dobila ideju da napiše ovaj roman dok je kuvala po receptima svoje majke i bake. Navodno je iskoristila epizodu iz svoje porodice. Imala je baba-tetku koja se zvala Tita, kojoj je bilo zabranjeno da se uda te je provela život brinući se o svojoj majci. Umrla je ubrzo posle majčine smrti.

Roman u kome je opisana moć plamena jednog pogleda prati životnu priču Tite koja se zaljubljuje u Pedra, ali joj je zabranjeno da se uda za njega jer majka zahteva da se dok je živa brine o njoj. Tita je, naime, najmlađa ćerka u porodici (ima još dve sestre) i mora da se povinuje porodičnoj tradiciji. Ono što joj preostaje je kuvanje koje voli svim srcem. Hrana koju sprema prenosi njene emocije, od tuge (Pedro želi da joj bude blizu te se ženi njenom najstarijom sestrom Rosaurom) do strastvene uzavrelosti. Eskivel koristi magični realizam da bi na najbolji način spojila natprirodne pojave sa događajima koji se ređaju u romanu.

Takođe, autorka ne ostavlja Titu samu – prošla je kroz mnoga iskušenja, ali joj je Laura dala snagu da se promeni i izađe iz sopstvene submisivnosti. Pritom, ne napušta strast ni u jednom trenutku – bilo da vodi aktere priče u pozitivna ili negativna osećanja, strast je vodilja i osnova - ona „sprema“ hranu, daje nagoveštaje otkrivanja tajni, navodi Gertrudis (srednju sestru) da naga trči u zagrljaj revolucionaru, nekontrolisano tera i na nasilje i na uživanje u obrocima. Telesna strast je sveprisutna, kao i voda za čokoladu koja je na ivici ključanja (po pravilu, mora doći do te granice nekoliko puta da bi bila podobna za spremanje toplog čokoladnog napitka).

Laura je spojila bajke meksičkog naroda, magijski realizam i ženski pogled na svet istovremeno pokazujući čitaocima veoma direktno i bez uvijanja koje su posledice strastvenosti na ljudski duh. Emotivne procese je opisala kroz recepte i kulinarski proces. A kako se drugačije emocija može ogledati i prikazati nego drugom emocijom? Um je u tom slučaju sasvim nemoćan. Može samo da tuguje, kao što, u dubini duše, kad se suoče sami sa sobom, tuguju ljudi koji razumom pokušavaju da opišu ovaj svet. U romanu se plače zbog seckanja crnog luka ali i zbog teških emotivnih rana, tekst je bukvalno smesa krvi i latica ruže koja deluje kao eksplozija.

Čitalac se suočava sa toplinom i surovošću, žarom i slomom i razume kako telo titra kao želatin kada ga zagrli onaj ko se voli. Hrana je život, a život je hrana u ovom romanu koji opisuje uzdizanje, uzbuđenje, uzburkanost i slast.

Tita je nezaboravna, baš zbog majstorstva Laure Eskivel. „Za nju je“, napisala je autorka, „smejanje bio jedan od načina plakanja", ona je „izjednačavala uživanje u životu sa onim u jelu“. Dok pratimo kako se na nju „sručila njena sudbina“ saznajemo i slažemo se da „mirisi mogu da ožive neka prošla vremena, a uvek su drukčiji, baš kao i zvukovi“.

Ništa manje kvalitetan film

Prvi suprug Laure Eskviel, Alfonso Arau (Alfonso Arau) režirao je istoimeni film koji je premijeru u bioskopima imao 1992. godine. To je sigurno jedan od razloga zašto ekranizacija prilično prati roman. Postoje neke razlike ali nisu drastične. Na primer, dodato je da Gertrudis posle bega od kuće provodi neko vreme radeći u javnoj kući. Takođe, u filmu se ranije nego u knjizi daje naznaka da postoji ključna tajna vezana za Titinu majku Elenu. Ko, u stvari, pripoveda priču je nagovešteno na početku, a u knjizi je otkriveno na kraju.

Samom prirodom drugačijeg izražavanja u filmu je intenzivnije prikazano pojavljivanje duha umrle osobe. Gledalac oseća vrelinu još na početku. Ona ne posustaje ni kroz teške trenutke kroz koje prolaze svi likovi. Na odličan način je prikazana divota magičnog realizma. Na primer, vidimo gomilicu soli od isplakanih suza, što je nemoguće u realnosti, ali magični realizam je upravo tu da nam pokaže kako samo mislimo da je realnost koju vidimo stvarna, i, što je još iluzornije, glavna.

Film ima određenu dozu naivnosti koja je, u stvari, mnogo čistija od visokoumnosti. Kažu neki da se ljudi i mesta ne mogu upoznati preko hrane, vazduha, vode. Greše. Misle da se svet upoznaje umom, ali duh i tajnovitosti sveta se upravo preko čula saznaju. Na istom tragu je i rečenica kroz koju je na lep način sublimirana poruka spisateljice:  „O ljubavi se ne razmišlja, ona se oseti ili ne“.

Scenario prati tok romana - recepte, događaje, pripreme, patnje, puteve. Bukvalno je knjiga pretočena u film. Pretočene su i boje, melanholija i atmosfera, energija Elene, Nače, Pedra dočarane su tako da gledalac ima osećaj da čita. Roman i film se dopunjuju i postaju celina. Priča je ljutkasta, kremasta, meka, začinjena, opojna. I topla i hladna. Sve je u njoj magija – smeh, suze, ljubav. Magijom smatramo ono što je naizgled čudesno, a u duhovnom svetu (koji je pravi) je normalna pojava. Uz meksičku muziku (na svadbi Rosaure i Pedra), žućkaste boje zemlje i haljina gledalac ima puni doživljaj knjige. Scena kada Tita dobija ruže od Pedra i prisloni ih na grudi je takva da i gledalac drhti. Boje ruža su u skladu sa krajolikom, haljinom i puderastom pričom. Paralela sa šibicama je vividno (vivid) prenesena.

I film i knjiga sadrže i alhemiju i hemiju.

Epilog je večan

Obe priče se otkrivaju kao što se krckaju orasi, ljušte i peku paprike i posipaju narom. Obe priče su i ukusne i opore i slatke i gorke, no, takav je i život. Kroz tekst i slike i mi ulazimo u ljubavno raspršeni oblak zanesene struje.

Pročitajte i naš tekst Gde su Potemkinova, a gde španska sela na prevodilačkoj mapi?