Jezik kao ogledalo kulture: Lingvistički uvidi

Homo sapiens imao je tu privilegiju da se uzdizanjem na dve noge, razvojem mišljenja, upotrebom apstraktnih simbola i ovladavanjem jezika odvoji od drugih živih bića, barem u misaonim procesima. Jer, kao društveno, prirodno i duhovno biće, on ostaje u sprezi sa svime što ga okružuje. 

Zamislite samo - svako dete se rađa sa sposobnošću da govori. Zatim se prelazi put od početnog gukanja, preko slogova, sintagmi, do složenih rečenica, uticaja jezika sredine i njegovih kulturnuh obeležja. Koliko je to složen proces, a istovremeno i jedinstven put usvajanja jezika, zar ne?

A svaki jezik podjednako je važan jer predstavlja ogledalo kulture jednog naroda, ma koliko brojan on bio. 

jezik-kao-ogledalo-kulture

Jezik kao ogledalo kulture

Britanski kulturolog i istoričar književnosti Rejmond Viliams rekao je da je kultura jedna od dve-tri najkomplikovanije reči u engleskom jeziku jer spada u promenljivu kategoriju. Kultura se konstantno razvija i menja kroz vreme i uključuje sve ono što spada u iskustvo jednog čoveka: umetnost, muziku, književnost, tradiciju, običaje, društvenu normu, jezik. 

Da dodatno zakoplikujemo shvatanje kulture, spomenućemo i da su 1952. godine američki antropolozi Alfred Krouber i Klajd Klakhon analizirali i klasifikovali čak 164 definicije kulture. 

Uzevši sve u obzir, jezik možemo posmatrati kao slikarsku paletu kulture sa koje četkica oslikava platno i daje nam sliku jednog naroda. Njen odraz u ogledalu unikatan je i veličanstven, koliko za jednog govornika jezika tanema na Solomonovim ostrvima, toliko i za kineski koji govori milijarde ljudi.

Stoga jezik nikako nije puka interpretacija kulture već je i njen sadržalac. Dr. Ranko Bugarski u svojoj knjizi Jezik i kultura nadalje objašnjava da je ,,naš doživljaj sveta uslovljen kulturom, dok je ona sama prolifisana jezikom. 

Sa svoje strane, kao preduslov i tvoritelj kulture, jezik se oblikuje upravo po meri njenih potreba i mogućnosti. Tako kultura i jezik u stalnom sudejstvu formiraju i menjaju svet u kojem žive ljudske zajednice, i sami se izgrađuju u tom procesu.’’ Autor sa pravom kaže da je jezik stoga nosilac povlašćene uloge, budući da je ,,najrazuđeniji, najizgrađeniji i najtešnje struktuiran od svih kulturnih sistema.’’

Ne postoji primitivni jezik

S obzirom da je svaki jezik dovoljno sredstvo za komunikaciju jedne zajednice, nijedan jezik ne možemo nazivati primitivnim jer bismo time nepravedno okarakterisali i njegove govornike. Prosto rečeno, svaki jezik ima način da kaže sve što želi. A, to ,,sve’’, zaista može i da zvuči mnogo. 

Podignimo pogled visoko prema ledenom severu gde polarni krug seče krajeve Rusije i Skandinavije. Tamo živi narod čiji život u potpunosti zavisi od soba, vrste severnog jelena (engl. reindeer). Možda onda ni ne čudi činjenica da Samiji imaju oko 1000 reči za jelene i one se odnose na temperament životinja, izgled rogova, fizičku spremnost itd.

Od vrste leda zavisi ti život

Samiji takođe koriste oko 180 reči vezanih za sneg i led, pa nije svejedno po kakvoj podlozi ćete se kretati, mogla bi vas stajati života. 

Dijalekat jednog inuitskog jezika ima najmanje 53 reči za sneg, te je, primera radi, praškasti sneg koji se cakli poput kristala i liči na so pukak. Na Aljasci ćemo naići na reči poput: auniq koji predstavlja led u kome ima rupa (kažu, poput švajcarskog sira), utuqaq je led koji traje godinu za godinom, a siguliaksraq je sloj kristala koji se stvara kada more počne da se ledi i izgleda kao pačvork (engl. patchwork).

reci-koje-opisuju-sneg-inuiti

Vicevi vole svekrve i tašte

Srbima je pripadnost zajednici izuzetno važna i, ako se osvrnemo na istoriju i kulturu ovog naroda, jasno će nam se pojaviti slika udruženih zemljoradnika, zatim domaćica koje se vredno bave rukotvorinama (često uz pesmu i društvo drugih domaćica) i, naposletku, ognjište oko koga se okupila cela porodica, neretko i pet pokolenja. 

Nazivi za pretke dosežu čak do 16. kolena - od začetnika loze (beli orao i bela orlica) pa sve do dece praunuka (čukununuk i čukununuka odnosno bele pčele). 

Velika verovatnoća je da će se ljudi zamisliti ukoliko ih pitate ko su npr. navrdeda/navrbaba, bratučed/bratučeda ili pak askurđel, ali preci do 4. kolena, potomci i savremenici, itekako se poznaju. 

Stoga jeste neobično kada shvatimo da engleski, recimo, strica, ujaka i teču stavlja pod jednu reč - uncle ili što ne znamo o kome se tačno radi kada se kaže cousin. A, ne valja brkati ni svekrvu i taštu, bar što se tiče srpskog jezika. Ove dve dame nesumnjivo igraju veliku ulogu u svakom domaćinstvu, a četvrte nedelje u oktobru, u zapadnim zemljama obeležava se i Svetski dan svekrva i tašti. Vicevi su tu da posvedoče. 

,,Moja snaja i ja bile smo srećne 25 godina. A, onda smo se, nažalost, upoznale.’’

ili

,,Šta to danju laje, a noću pliva?’’

,,Taština vilica.’’

Nikako ne bismo smeli da zaključimo da je Anglosaksoncima nebitno da li se govori o njegovoj ili njenoj mami (engl. mother-in-law), niti da im porodični odnosi nisu važni koliko su Srbima, ali može se reći da ove dve kulture drugačije sagledavaju pojam zajednice i uloge onih koji ih čine. 

kako-stranci-daju-komplimente

Kompliment? Ne, hvala.

U svom naučnom radu, dr. Fudžimura-Vilson pozabavila se ranije sprovedenim istraživanjima raznih autora na temu davanja komplimenata kod pripadnika različitih nacija. Time je pokazala koliko je važno razumeti sagovornika iz druge zemlje uzimajući u obzir kulturu iz koje dolazi ali i biti svestan kako i sami predstavljamo svoju. 

Primera radi, Amerikanci vole da pohvale osobine sagovornika, dok će Japanci pre pohvaliti rad ili sposobnost poznanika, nego nekoga ko im je blizak. Britanci i Španci vole da se šale a neretko da budu i ironični, međutim Španci neretko i preteruju sa šalama pa se Britancima čine arogantnim i preterano samouverenim. Kinezi komplimente generalno izbegavaju jer im stvaraju nelagodu.

Veliko bogatstvo svakog jezika i odraz u ogledalu njegovog naroda predstavljaju i izreke, jer u sebi nose duboke korene, identitet i kulturne norme. One omogućavaju generacijama da spoznaju etičke principe svojih predaka, ali ne nužno i da ih usvajaju. Izreke su promenljiva kategorija i prilagođavaju se društvenim promenama i savremenim tokovima, a znati koristiti ih znači biti vrstan poznavalac datog jezika. 

 

Reference:

  1. https://peabody.harvard.edu/publications/culture-critical-review-concepts-and-definitions
  2. Bugarski, Ranko: Jezik i kultura. Beograd: Biblioteka XX vek, 2005.
  3. https://researchmap.jp/kfw?lang=en