Jezik i identitet: istraživanje kulturnih korena

Dok se sanjivo rastežemo nad prvom šoljicom kafe, dok se osvrćemo u skamiji na roditeljskom sastanku, dok slušamo neke nama daleke ideologije ili pak sa odobrenjem klimamo glavom upijajući reči osobe koju prvi put srećemo, dok se istinski zagledamo u sebe, pitanja ne biraju ni mesto ni vreme: ko smo, šta nas definiše i koja je svrha naše egzistencije?

Ova pitanja najčešće se nameću sama u kontaktu sa drugim kulturama, stavovima, korenima. U situacijama krize poput trenutne migrantske koja je zadesila Evropu, ili pak nacionalne kojom je pogođena bivša Jugoslavija, pitanje identiteta postaje pitanje nužnosti.

etnicitet

Nismo tikve bez korena

Zahvaljujući identitetu, odnosno vitalnim svojstvima kojima definišemo sebe naspram drugih, osećamo pripadnost nekom kolektivu i svojoj sopstvenoj ličnosti, osećamo da pripadamo.

Naš identitet sklon je promenama kroz vreme i možemo ga posmatrati kao uloge koje igramo na pozornici života. Uloge koje sami razvijamo onako kako se osećamo, a u skladu sa okolnostima koje nam je sredina dala.

Stoga možemo govoriti o nacionalnom, kulturnom, etničkom identitetu, zatim o profesionalnom, uzrasnom, političkom, a svi oni predstavljaju promenljivu kategoriju kako starimo, menjamo sredinu, interesovanja, politička uverenja ili zanimanja. No, po esencijalističkom poimanju prirode, postoji nešto krucijalno što nam je rođenjem dato i što predstavlja konstantu, a ne promenljivu (uslovno rečeno) - etnicitet.

Etnicitet je orijentacija prema nacionalnom poreklu i, mada ne možemo promeniti mesto svog rođenja, itekako možemo doneti odluku o udelu i važnosti date orijentacije nadalje u našem životu. Moderna nauka ima fleksibilnije tumačenje etniciteta, te ga objektivno čine jezik, običaji, religija i teritorija, a subjektivno osećaj pripadnosti kroz zajedničko poreklo, verovanja, pripovedanja.

Jezik je glas kulture

Svi uređeni sistemi koji nas okružuju - obrazovanje, sudstvo, religija, svi oblici udruživanja - ne bi postojali da nisu dobili svoj glas. Jezik je to savršeno oruđe koje nam dozvoljava da uobličimo i komuniciramo kulturu u svim njenim datostima. Nažalost, jezik je kroz istoriju upotrebljavan kao jabuka razdora i podele čovečanstva.

Blut und Boden (nem. Krv i tlo)

Do pojave romantizma u umetnosti, kao i nacionalizma s kraja 19. veka, podela među ljudima bila je uglavnom religijska. Ipak, tri veka koja su im prethodila obeležila su izdvajanja jedinstvenih kultura i jezika, a potom i nacija.

Najveći broj nacionalnih država formiran je pre Berlinskog kongresa 1878. godine. Takozvano sveto trojstvo jezika, nacije i države, simbol je svake zemlje koja želi to trojstvo da očuva u okviru svojih granica. Ekstremni primer ove vizije dosledno i bukvalno shvaćene, eskalirao je za vreme Hitlera.

Politika i sila itekako vole da se igraju sudbinama nedužnih ljudi, a time se ugrožavaju ne samo njihovi kultura i jezik, već i poreklo i svest o identitetu. Primer Irske to najbolje ilustruje.

Nekada široko rasprostranjena, upotreba irskog jezika toliko je opala pod pritiskom Engleske u 17. veku da ga trenutno govori svega 30 000 ljudi, dok million Iraca tek ume da kaže poneku reč. Ipak, svest o njegovom značaju svakako postoj i irski jezik sada je simbol borbe za očuvanje nasleđa, državnosti i nacionalnosti.

aboridzini-i-indijanci

Aboridžini i Indijanci

Da sila Boga ne moli vidimo na primerima kolonizacije Australije i Amerike gde je, kao i u Irskoj, učinjeno sve da se jezik i kulturni koreni starosedelaca zauvek zatru.

,,Bela Australija”, politika koja je promovisala engleski jezik na najsuroviji mogući način, sprovodila je kažnjavanje svih onih koji su se služili maternjim jezicima. Starci, nosioci tradicije, umirali su od bolesti koje su doneli Evropljani, a sa njima su se zauvek gasila i znanja o jeziku.

Evropljani su nametnuli svoju kuturu i vrednosti, a najrazornije dejstvo imalo je razdvajanje dece od porodice i smeštanje u internate. Svaki vid tzv. ujedinjenja Aboridžina i belih osvajača, značio je gušenje kulture i identiteta starosedelaca. Ovakvim sistemskim uništavanjem jednog naroda i svega što mu prirodno pripada, očuvanje kulture, jezika, identiteta i svakako mentalnog zdravlja, bilo je gotovo nemoguće.
Danas Aboridžini ulažu ogroman napor kako bi se revitalizovao i očuvao jezik za buduće naraštaje, dok ujedno rade na podizanju svesti o kulturi koja je mnogo godina gurana u zapećak do granice potpunog istrebljenja.

Na drugoj strani sveta, deca prirode, kako se neretko nazivaju Indijanci, doživela su istu sudbinu. Španski, portugalski, engleski i francuski preplavili su teritorije Amerika i Kanade, uništavajući najveći broj domorodačkih jezika i ostavljajući na ivici izumiranja jedan broj.

Danas na ovim teritorijama ima oko 50 miliona govornika indijanskih jezika. U nekim regionima, pak, domorodački jezici mešali su se sa evropskim, tako stvarajući nove, kontaktne jezike koji su sadržali elemente oba - pidžin i kreol.

Uz gubitak jezika, kulture, zemlje i resursa, domoroci su bili i politički marginalizovani, isključeni iz procesa odlučivanja u novim kolonijalnim i postkolonijalnim društvima.

,,Ko vam je taj gari, ceo grad ga zna?”

Da bismo se vratili na primere kontakata različitih jezika i kulturnih korena kojima se ne narušava integritet njihovih nosilaca (naprotiv), vratimo se u našu zemlju. Zadržaćemo se na severu, doduše.

Vojvođanima srce zaigra kada čuju da se tamo negde na šoru rasteže lalinski govor. Nego, deder prođi pored nečije avlije da s’ ne javiš, pa kad te ko god priupita: ,,A čiji s’ ti?”, do ušiju da pocrveniš.

U Beogradu imaš ortaka, ali u Novom Sadu ti je gari, pa tako govorimo i o beogradskom, odnosno novosadskom identitetu.

Nema sumnje da je višejezičnost kulturni identitet Vojvodine. Koegzistencija ili suživot različitih jezika jeste suživot različitih kultura, gde pojedinci imaju slobodu da neguju svoj identitet na mnoštvo različitih nivoa. Tu se poput razigranih dunavskih talasa mešaju vrednosti koje nas čine ljudima, uz uzajamno poštovanje i razumevanje.

Po rođenju smo dobili seme. Uz porodicu smo razvili korene. Odrastajući smo ojačali krila. Tako, znajući ko smo, ne bojimo se da zađemo i u druge svetove. Imamo uvek gde da se vratimo dokle god umemo da se zagledamo u sebe. Ipak smo mi tikve s korenom.