Izgubljeni u prevodu

Za Infoprevode piše Ana Atanasković

Film „Izgubljeni u prevodu“ (Lost in Translation) je svoju premijeru imao 2003. godine a njegov kvalitet se potvrđuje i nakon 20 godina. Potvrđuje se i ne zastareva. Postoje izvesni kritičari koji mu nalaze mane iz ugla „savremenog sveta u kome živimo“ tj. iz ugla woke kulture, kao što je pristup Džonija Pitsa, novinara Gardijana. Ipak će tokom vremena više vredeti mišljenje Džejn Graham koja je pre nekoliko godina za isti taj Gardijan napisala da je ovaj film 17. najbolji romantični film svih vremena.

Film je režirala Sofija Kopola, ona je napisala i scenario, a glavne uloge tumače Bil Marej, koji igra Boba Harisa, holivudskog glumca u srednjim godinama (i sa životnom krizom koja sa njima ide ruku pod ruku) i Skarlet Johanson, koja igra Šarlot, devojku koja je nedavno završila filozofiju i još uvek ne zna čime će se baviti. Oni se sreću u Japanu, u luksuznom hotelu u Tokiju gde je lik koga tumači Marej došao da snimi reklamu za viski a Šarlot prati svog prezaposlenog muža fotografa. Oboje su, nekako, nesnađeni a film savršeno, kroz scenario i režiju, opisuje njihove unutrašnje borbe, samoću, usamljenost i nerazumevanje. Jedan nivo nerazumevanja je boravak u zemlji u kojoj se govori strani jezik a drugi sa ljudima koji su im, naizgled, bliski.

Japanski jezik (日本語, nihongo) je službeni jezik Japana. Reč nihon (日本) znači Japan, a nihongo (日本語) u bukvalnom prevodu jezik Japana. Japanska rečenica ima strukturu subjekat – objekat – predikat, za razliku od većine indoevropskih jezika koji imaju strukturu subjekat – predikat – objekat. U japanskom jeziku postoje samo dva osnovna glagolska vremena, prošlo i sadašnje (koja se ponekad naziva i "ne-prošlo" jer se upotrebljava i za izražavanje budućnosti). Imenice nemaju rod ni broj. Deklinacije imenica ne postoje a pravila za konjugaciju glagola i prideva su jednostavna i skoro da i nemaju izuzetke.

Problemi pri učenju japanskog jezika javljaju se zbog različitih načina ophođenja shodno položaju govornika i njegovih sagovornka u društvu. Različite reči se koriste u odnosu na to da li govorite sa nadređenima, nepoznatim osobama, prijateljima ili članovima porodice. U tim prilikama se koriste i različiti glagolski oblici. Postoje obični jezik (砕けた, kudaketa), jednostavni pristojni oblik (丁寧語, teineigo) i napredni pristojni oblik (敬語, keigo). Japanski spada u aglutinativne jezike, što znači da se u njemu reči formiraju kombinovanjem morfema.

Kada je u pitanju japanska kultura, u njoj se izražava poštovanje klanjanjem. Poštuju se druge osobe, protivnici, životinje i božanstva. Rukovanje je, recimo, nehigijenski postupak i smatra se nedostojnim i primitivnim. Naklon je čin poštovanja i lične skromnosti. Japanci retko odgovaraju direktno sa „da“ i „ne“ te se i zbog toga stranci često zbune.

U takvu stranu zemlju, koja je pritom i zemlja cvetanja trešnji, kaligrafije i origamija dolaze filmski junaci. Ne govore japanski jezik a neke praktične stvari (kao visina tuša) su im neprikladne.

U tom neskladu sa okruženjem razvija se prijateljstvo između Harisa i Šarlot, dok se bore sa kulturološkim razlikama i sopstvenim emotivnim iskustvima. Kada je u pitanju lik glumca Harisa, film prati činjenice jer su 80ih i 90ih godina prošlog veka filmske zvezde dolazile u Japan da, snimajući televizijske reklame, zarade ozbiljno veliki novac.

Sofija Kopola već u uvodnoj sceni daje jasan nagoveštaj – Bil Marej ulazi u Tokio noću i gleda u svetleće reklame na japanskom jeziku. Odmah se postavlja važno pitanje koliko se drugačija kultura i jezik mogu razumeti ali u isto vreme, tokom filma, i koliko se mogu razumeti oni koji govore istim jezikom.

Kada Bil Haris kaže svojim domaćinima „Short and sweet, very Japanese, I like that“, u tome nema nikakvog podsmeha, kako je naveo prvonavedeni novinar Gardijana, već ima pohvale za konkretnost japanskog načina života.

U filmu se generalno  radi i o „prevođenju vremena“, tj. prilagođavanju na drugo vreme, o prilagođavanju srednjim godinama i, ukoliko je uopšte moguće, prihvatanju licemerstva okolina, i bliskih i dalekih. Često se čuje tišina, sa primesama zvukova grada a nju nije potrebno prevoditi. Postoje jasne scene u kojima se pokazuje koliko se ljudi ne razumeju i kada pričaju istim jezikom.

No, tema ovog teksta su scene prevođenja pa ćemo se pozabaviti njima.

Prvo je tu scena snimanja reklame za viski. Marej je maestralno odigrao zbunjenost dok režiser govori na japanskom. U pomoć mu pritiče prevoditeljka, ali se ispostavi da nije od velike pomoći (u pitanju je konsekutivno prevođenje). Ona, naime, prevodi sve skraćeno i ne obuhvata sve što je reditelj izgovorio a onda je Marej pita šta je reditelj rekao, uz opasku: „Čini mi se da je rekao mnogo više“.

Kada sa japanskog prevedemo šta je reditelj rekao prevoditeljki, već u prvom obraćanju vidimo da joj je objasnio da je prevođenje veoma važno.

„Da, naravno, razumem“, odgovara ona ali se ispostavi da nije razumela, nije htela da razume, nije bila zainteresovana da dobro uradi svoj posao ili nije znala dobro da prevede.

Evo primera kako je prevela sledeće obraćanje reditelja:

DIRECTOR: Mr. Bob-san. You are sitting quietly in your study. And then there is a bottle of Suntory whiskey on top of the table. You understand, right? With wholehearted feeling, slowly, look at the camera, tenderly, and as if you are meeting old friends, say the words. As if you are Bogie in “Casablanca,” saying, “Cheers to you guys,” Suntory time!

INTERPRETER: He wants you to turn, look in camera. O.K.?

Onda se ona obraća reditelju i na veoma formalnom japanskom objašnjava šta je Marej rekao, pritom ne koristeći šture rečenice.

Reditelj joj onda objašnjava na kolokvijalnom japanskom da prenese Mareju da je potrebno da gleda u kameru slowly, with passion. Prevoditeljka detaljnu tiradu i objašnjenja reditelja ponovo prevodi kratko, sa tri reči.

Prilično je razumljivo da će Marej opet pitati da li je čuo dobar prevod, a reditelj i dalje detaljno objašnjava dok prevoditeljka uzima samo dve ključne stvari, ne prevodi sve iz uputstva reditelja. Na primeru to izgleda ovako:

DIRECTOR: What you are talking about is not just whiskey, you know. Do you understand? It’s like you are meeting old friends. Softly, tenderly. Gently. Let your feelings boil up. Tension is important! Don’t forget.

INTERPRETER (in English, to Bob): Like an old friend, and into the camera.

Pošto reditelj nije zadovoljan snimkom, počinje da se obraća Mareju tonom koji se u Japanu koristi kada otac priča sa nemirnim detetom. U nekoliko kratkih dijaloga u filmu su prikazane sve nijanse razlika u jeziku u odnosu na to kome se i kako obraća. Gledaoci ne dobijaju prevod jer se želi postići ista zbunjenost kao što je ima Bob Haris (Marej).

„Put“ čuvenog glumca koji je u Japan došao samo da snimi reklamu ali ne i da glumi (što ga deprimira) se dalje nastavlja kada u svojoj sobi na japanskoj televiziji vidi sebe u nekom od starih filmova. Njegov glas je sinhronizovan na japanski.

Scena nerazumevanja koja je najzabavnija je ona u kojoj prodavačica ljubavi dolazi u Marejevu hotelsku sobu. Poslata mu je bez njegovog znanja i želje. Ona u izazovnoj pozi želi da kaže „rip my stockings“ ali ne izgovara prvu reč dobro tako da je on razume kao „lick my stockings“. Problem oko japanskog izgovora engleskog jezika javlja se i u razgovoru sa fotografom, koji želi da kaže „rat pack“ ali se to čuje kao „lat pack“.

Simptomatične i za film i za nerazumevanje stranog jezika su i scene u bolnici, naročito ona u čekaonici gde stariji gospodin objašnjava Mareju nešto a on uspeva da ponovi samo gestikulaciju i mrmljanje. Stariji gospodin je, u stvari pitao Mareja sledeće:

日本に、何年いるんですか。

što znači „Koliko godina ste u Japanu?“. On pokušava da rukama verbalizuje to što govori praveći nevidljivi sat tj. kružnicu u vazduhu. Kasnije kaže i:

俺、英語分からないからな

što na japanskom znači „Ne razumem engleski“.

Prva rečenica je idiom koji Japanci koriste kada žele da pitaju koliko dugo osoba živi u Japanu. To je obično prvo pitanje koje gosti/došljaci iskuse u Japanu.

Zanimljivo je da se u filmu čuje i nemački jezik u sauni koji dodatno naglašava nemogućnost razumevanja.

Film je takođe pun asmr-a koji je jedan oblik komunikacije. Asmr pomaže ljudima na razne načine a jedna od mogućnosti je uvid u to kako ono što je izgovoreno može da promeni način na koji se percipira. Možda nekada sadržaj nije bitan kao što je bitan način na koji se izražavaju reči.

Glavna tema filma je, u stvari, kako prevesti ljudske emocije. Šarlota (Skarlet) u jednom trenutku kaže: „I just feel so alone, even when I'm surrounded by other people“, što je, nažalost, tačno za moderni svet u kome živimio.

Kopola je u filmu uspela da prikaže komunikaciju putem tišine između izgovorenih reči. To je najočiglednije u poslednjoj sceni, kada Skarlet Johanson i Bil Marej moraju da se rastanu i da se vrate u rutinu. Sve što je potrebno da znamo o njihovim osećanjima je izraženo na njihovim licima a dijaloga nema. Glumci koriste samo govor tela. Odsustvo dijaloga u poslednjoj sceni je jedna od najfascinantnijih odlika filma.