Istorija pisma: Od hijeroglifa do digitalnih fontova

Poruke iz daleke prošlosti

Odlazimo u Egipat 2300 god. p.n.e. u grobnicu faraona Tetija. Tamo se nalazi zid ispunjen hiljadama stilizovanih slika, hijeroglifa, koje predstavljaju najstariji kompletno očuvan tekst. Ovi hijeroglifi su zapravo vradžbine za zagrobni život upokojenog vladara i garantuju mu besmrtnost. A s obzirom da se ime faraona Tetija pominje na više mesta u zapisu, te ga i danas izgovaramo, besmrtnost mu je na neki način zaista i zagarantovana.

Najstarije pismo nama znano potiče iz oblasti između reka Eufrat i Tigar - Mesopotamije. Tamo su Sumeri 3500 god. p.n.e. razvili klinasto pismo po uzoru na piktograme koji su predstavljali pojmove u vezi sa trgovinom i stokom. Oni su imali tzv. zapečaćene koverte u kojima su držali žetone nepravilnih oblika. Svaki žeton imao je utisnut simbol - sliku, a da bi se znalo šta koverat sadrži i sami žetoni utiskivani su sa spoljašnje strane. Vremenom su pojednostavili vođenje evidencije shvativši da im koverat nije potreban, te su utiskivanja vršena na pločicama. Uz to su dodali i brojeve.

Klinasto pismo dobilo je naziv od latinskog cuneus, klin, a otisci su pravljeni uz pomoć trščanog pera.

Prvi istorijski dokument

Narmerova paleta odnosno Velika paleta iz Hijerakonpola prikazuje celokupan istorijski događaj, pobedu kralja Narmera nad Donjim Egiptom, kada je preuzeo kontrolu nad Nilom sve do mora. Ova priča ispričana je kroz slike ali na paleti se pojavljuju i neki naizgled nasumični simboli - som (nar) i dleto (mer), ime vladara.

Princip rebusa

Piktografsko odnosno slikovno pismo služilo je za imenovanje opipljivih pojmova ali ne i apstraktnih, pa su negde oko 2800. p.n.e. sumerski glifovi počeli da se koriste kao glasovi po principu rebusa.

Primera radi, da bi se predstavila reč život (til), korišten je simbol za strelu koji se izgovara ti. Neki glifovi su izgovarani isto ali su predstavljali drugačije reči, što je unosilo konfuziju. To je rešeno uvođenjem determinatora koji su određivali kategoriju reči ili bliže određivali njihov izgovor.

Simbol patke često nije imao veze sa tom životinjom. Da bismo napisali reč ćerka (sot), ta patka bi zapravo predstavljala glas so, a pored nje bi bila slika vekne hleba, glas t.

Hijeroglife je teško čitati jer su pisari koristili na hiljade simbola, a svaki od njih imao je bar dva potpuno različita značenja.
Iako je upotreba hieroglifa bila opterećujuća za um, ona je omogućila vladarima da pišu o svojoj vladavini, zakonima i olakšala administrativne poslove.

Sličniji smo nego što mislimo

Ostaje pitanje da li svi jezici imaju zajednično poreklo ili su se manje-više istovremeno razvijali na različitim stranama. Da li je kolevka pisma Egipat ili Mesopotamija, pitanje je koke i jajeta.

No, i proročanske kosti nađene u Kini nedvosmisleno pokazuju upotrebu slikovnog pisma. Ovako su funkcionisale: vladar postavi pitanje koje se urezuje u kost. Pitanja koja su ga mučila mogla su biti prosta poput vremenskih prilika, manjih ili većih zdravstvenih problema, pa i velika poput vojnih i osvajačkih odluka. Zatim bi se kost probola žaračem a pukotina bi pokazala odgovor. Sličnost između datog slikovnog pisma i egipatskog, nedvosmislena je.

Preteča današnjeg alfabeta

Na lokalitetu Serabit el-Kadim u Egiptu, stari Egipćani kopali su kamen tirkiz. Tamo se nalazio i hram egipatske boginje Hator. Tokom jedne ekspedicije krajem 19. veka, Britanci Hilda i Flinders Petri došli su do neverovatnog otkrića.

Bio je to kamen sa simbolima koji su izgledali primitivnije od hijeroglifa. Nedaleko je nađen još jedan koji je prikazivao magarca i čoveka kako ga jaše. Kako Egipćani nikada nisu jahali magarce, pretpostavlja se da se radi o strancima, radnicima koji su došli da traže posao. Vrlo je moguće da su oni živeli sa domaćim stanovništvom i da su prilagodili zatečeno pismo svojim potrebama. Ono je imalo 30 simbola pomoću kojih je moglo sve da se napiše jer su predstavljali 30 glasova.

Feničani, trgovci i moreplovci, preneli su alfabet na Bliski istok, a zatim i na Mediteran, gde su ga potom preuzeli Grci i Rimljani. Tok menjanja reči bio je izuzetno zanimljiv: slomljeni pravougaonik koji je bio egipatski simbol za kuću, Grci su skratili, zatim su ga Rimljani okrenuli nadesno (uvek u smeru napretka), i dobili smo slovo B.

Egipatski hijeroglif maim, postao je grčko mu, a zatim latinsko m. Smatra se da iz Serabita potiču mnoga pisma iako se njihova sličnost danas teško uočava, ali među njih se ubrajaju i hebrejski, jermenski, tibetansko pismo, ćirilica, devanagari, gudžarati…

Papirus je značio procvat

Donji Egipat krio je močvarnu biljku papirus od koje se pravio materijal za pisanje. Pisalo se perom od naoštrene trstike a knjiga je bila urolana u svitak. No, nisu svi imali privilegiju niti znanje da ga koriste, ali oni koji jesu, članovi visokog staleža, na svojim portretima obavezno su držali i papirus u ruci dokazujući svoju pismenost. Kako se vlast veoma oslanjala na pisanu reč, papirus je bio među najizvoženijim sirovinama nakon rimskog osvajanja Egipta.

U tom periodu, Antički Rim imao je čak 29 biblioteka, pravi procvat čitalačke kulture. Ipak, stvari su se zaokrenule nakon slabljenja Rimskog carstva i podele na istok i zapad. Nabavka papirusa sada je bila znatno otežana, što se odrazilo na prodaju knjiga i same biblioteke. Istovremeno, u Evropi se razvijao noviji i daleko skuplji materijal za pisanje - pergament.

Od pergamenta do papira

Pergament je gotovo neuništiv materijal, nezapaljiv je i ne kida se. S obzirom da se pravi od životinjske kože koja se razvuče na razboj i potom glača i ispira, na njemu jasno mogu da se vide tragovi kičme (otuda i naziv kičma knjige, engl. spine), karlice, nogu.

Proizvodnja knjiga u Srednjem veku u Evropi brojala je par hiljada primeraka godišnje. Knjige su bile i retkost i luksuz. Primera radi, knjiga od nekih 800 strana sa utkanim zlatnim listićima i plavom bojom uvezenom iz Avganistana iznosila je 20 funti. U tu svrhu utrošena je koža 400 životinja, a datim novčanim iznosom mogla se kupiti i solidna kuća.

Na drugom kraju sveta, Kina je čuvala svoja četiri blaga: papir, četkicu, kamen za mlevenje mastila i mastilo u čvrstom obliku. Papir je nastao u 2. veku n.e, a u 7. veku njegova proizvodnja bila je veoma važan vid industrije. Kinezi su uspevali da održe tajnu papira čitavih 600 godina, ali kada počnemo da istražujemo kako je ugledala svetlo dana, dolazimo do islamskog papira koji je glačan kako bi bio što finiji za pisanje.

U Samarkandu, jednom od najstarijih i stalno naseljenih gradova na svetu, proizvodnja papira je cvetala tokom Srednjeg veka. Vodenica, odnosno fabrika u kojima je pravljen papir u toj oblasti, bilo je čak 400, što je značilo nekoliko hiljada listova dnevno, odnosno nekoliko miliona sve ukupno. Potpuno logično, usledilo je doba velikih saznanja u prirodnim naukama, medicini, astronomiji. Reči algoritam i algebra potiču baš odatle. Zlatno doba Islama.

Gutenbergove ,,kockice”

Majnc, Nemačka, 1448. godina. Iz želje da ubrza kopiranje knjiga, Johanes Gutenberg eksperimentiše sa štamparskom mašinom. Ovo mu polazi za rukom zahvaljujući jednostavnom obliku slova alfabeta pa je svako slovo - jedna metalna kukica.

Prva velika knjiga koju je uradio morala je doneti profit pa je logično da je to bila baš Biblija. Ali Gutenberg se nije zadovoljio crno-belim slovima već je dodao i boje i crteže. Takva kopija izgledala je kao rukopis, a o kvalitetu njene izrade svedoči i činjenica da su bibliotekari jedne od najstarijih biblioteka u Velikoj Britaniji stotinama godina mislili da je ova knjiga rukopis.

Modernizacija, politizacija

Revolucija koja je nastupila u nauci i industriji donela je ekspanziju kakvu Evropa do tada nije videla. Ali neke vođe bile su svesne da pismo jednog naroda ide daleko dublje od nekoliko crtica na papiru. Pismo je kultura, tradicija, istorija. Pismo je čvrst koren svakog pojedinca.

U Turskoj, Mustafa Kamal Ataturk odlučio je da zameni arapsko pismo alfabetom 1928. što je omogućilo spelovanje reči u turskom fonetski i olakšavalo čitanje. Ne samo to, arapsko pismo je godinu dana kasnije potpuno zabranjeno u Turskoj. Ovaj politički potez raširio se i na druge zemlje. Na primer na Rusiju.

Dok je Lenjin bio okrenut ka zapadnjačkom svetu, Staljin nije, te je nametnuo ćirilicu. Od 1940, njena upotreba bila je obavezna. Ali 1991. g. dolazi do raspada Sovjetskog Saveza i nezavisnosti Uzbekistana, koji je svoju nezavisnost naglasio promenom pisma. Ovoga puta, alfabet je prilagođen, i od 1995. Uzbekistanci se služe svojim alfabetom. I mi sa prostora bivše Jugoslavije imali bismo šta da dodamo.

Jedno pismo (ni)je teže od drugog

Jedno od najvećih pitanja ikada i suprostavljanja alfabetskog pisma piktografskom, tiče se kompleksnosti učenja jezika. Naučna istraživanja proteklih godina pokazala su da svi ljudi sa istom mukom ili lakoćom mogu da nauče i jedno i drugo pismo. U manjoj ili većoj meri aktiviraju se iste regije mozga, pa strah koji su neki vladari kroz istoriju imali zapravo nije bio opravdan. Za široko opismenjavanje ljudi potrebne su škole. Ključ je, dakle, u obrazovanju.

Svoje ne damo, tuđe nećemo

Globalizacija jeste raširila alfabet i nema naroda koji nije došlo u kontakt sa njim. Ipak, nije loše znati ga koristiti s obzirom da na njemu funcionišu i svi oni alati koje svakodnevno koristimo - mobilni telefoni, računari, veštačka inteligencija.

Kao što u Srbiji lingvisti apeluju na očuvanje ćirilice pred masovnošću latinice, tako i drugi narodi vode slične bitke. Tako u arapskim zemljama imamo franko, alfabetizaciju arapskog pisma. Ili pinjin u Kini, spelovanje glasova.