Istorija međuslovenskog jezika

Za Infoprevode piše Stefan Brajković

Međuslovenski je polu-veštački jezik koji je stvoren na bazi slovenskih jezika, sa svrhom da  pojednostavi komunikaciju između različitih slovenskih naroda. Ovaj jezik je nastao 2006. godine. 

Lingvisti za njega kažu da je polu-veštački, jer, za razliku od ostalih veštačkih jezika, poput Volapika i Esperanta, koji ne prate prirodan razvoj već svesno menjaju savremene jezike, međuslovenski je zamišljen kao prirodna evolucija staroslovenskog. Za njegov razvoj korišćene su sličnosti u različitim slovenskim jezicima, dok su kreatori nastojali da izbace sve neslovenske elemente koji se koriste u savremenim jezicima Slovena. Ovaj jezik je, pre svega, bio namenjen lakšem međusobnom sporazumevanju maternjih govornika slovenskih jezika. 

Iako je međuslovenski jezik nastao u savremeno doba, ideja o jednom panslovenskom jeziku koji bi bio temelj jedinstva svih slovenskih naroda je veoma duga. Ona je uglavnom dolazila iz redova podanika Habzburške monarhije, Hrvata, Slovenaca, Čeha i Slovaka.

Još u 17. veku, hrvatski katolički sveštenik Juraj Križanić je napravio prvu gramatiku kombinovanih slovenskih jezika koju je nazvao „Gramatička knjiga o ruskom jeziku“. Jezik je zvao ruskim, jer je iz crkvenoslovenskog jezika, koji se koristio u Rusiji u to doba, uzeo dosta reči. Sve do sredine 19. veka najviđeniji Križanićev naslednik je bio Slovak Jan Herkelj koji je svoj jezik nazvao sveslovenskim jezikom. I on je koristio ruski kao osnovu, uz kombinaciju sa nekoliko zapadnoslovenskih jezika. 

U drugoj polovini 19. veka kreće ekspanzija panslavizma. Posmatrajući uspehe Srbije i Crne Gore na polju oslobođenja od turske vlasti, mnogi viđeniji intelektualci iz Slovenije, Hrvatske i Dalmacije su uz Srbe krenuli sa borbom za sopstvena veća prava u Habzburškoj monarhiji. Na kulturnom planu su se borili za jedinstvo standardizacijom zajedničkog jezika Južnih Slovena. To je postignuto književnim dogovorom u Beču 1850. godine. Pod uticajem ovog dogovora Matija Majar, slovenački sveštenik, objavljuje 1865. godine „Uzajamni pravopis slovenskog“. On objašnjava de će u budućnosti, kada Sloveni budu slobodni i ujedinjeni, biti dovoljno da svako priča na svom jeziku i da će tako prirodno nastati jezik koji bi bio zajednički. Za gramatičku osnovu bi bili uzeti: staroslovenski, ruski, češki, srpski i poljski jezik. U početku bi se koristila oba pisma, ali bi kasnije došlo do upotrebe reformisane ćirilice. 

Na početku 20. veka primat u kreiranju zajedničkog jezika preuzimaju Česi. Godine 1907. Ignjac Hošek je objavio gramatiku novoslovenskog, koja je trebalo da ujedini slovenski živalj u Austrougarskoj. Pet godina kasnije, Jozef Konačni, takođe Čeh, je stvorio Slavinu, jezik koji je drugačije nazivao i esperantom Slovena. Međutim, nakon Prvog svetskog rata dolazi do ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u istu državu, kao i Čeha i Slovaka. Panslavistička ideja se polako gasi, a ideju o stvaranju jedinstvenog jezika zamenjuje ideja o stvaranju jezika koji bi služio kao pomoć Slovenima u međusobnom razumevanju.

Pedesetih godina 20. veka postojao je pokušaj, ponovo od strane Čeha, da se stvori novi međuslovenski jezik. Napisan je rečnik sa istim rečima iz slovenskih jezika i počelo se sa radom na gramatici za čiju su osnovu korišćeni ruski i češki. Međutim, zbog političke situacije, projekat nije zaživeo. Nakon raspada SSSR-a, Jugoslavije i Čehoslovačke delovalo je da je ideja panslavizma konačno ugašena. Ipak, razvojem interneta i većom komunikacijom među ljudima došlo je to ponovne pojave ideja za stvaranje međusobno razumljivog jezika. Prvi takav projekat je iz 1999. godine i nosi naziv Slovio. Ovaj veštački jezik, baziran na esperantu, je prevashodno za cilj imao da olakša učenje slovenskih jezika osobama iz drugih jezičkih porodica. Jezik je bio previše pojednostavljen i zbog toga nije postao popularan.

Marta meseca 2006. godine, osobe iz više različitih zemalja su se okupile u projektu koji je poneo naziv „Slovenski jezik“. Oni su napravili bazu podataka slovenskih reči. Prilikom govora zamišljeno je da se koristi šest padeža. Ovaj jezik je počeo da se koristi na internetu i čak je dobio svoje novine, „Slovensku gazetu“. On je inspirisao nekoliko novih projekata, od kojih je najznačajniji projekat novoslovenskog jezika, koji je stvorio Čeh, Vojteh Merunka. On je koristio rečnik iz baze podataka slovenskog i staru crkvenoslovensku gramatiku. Tokom 2011. godine, ova dva projekta su se spojila u jedan i tako je napravljen međuslovenski jezik.

Za potrebe nastanka ovog jezika, matematičkim proračunima su pronalažene sličnosti između gramatika, sintaksi i vokabulara modernih slovenskih jezika. Oko 20.000 reči, koje se ponavljaju, slične su ili imaju slične sinonime u svim slovenskim jezicima, odabrane su za vokabular međuslovenskog jezika. Ovaj jezik danas govori nekoliko hiljada osoba, dok bi prema originalnoj ideji trebalo da ga razume gotovo svaka osoba koja govori neki slovenski jezik.