Franc Kafka | Translations

Herman Kafka (Hermann Kafka) 3. jula 1883. godine postao je otac po prvi put. Biznismen iz srednje klase, Herman je ceo svoj život proveo boreći se za ono što je stekao. Stigma koja je pratila Jevreje krajem 19. veka bila je jedan od glavnih faktora, poteškoća i prepreka u njegovom životu. Ipak, uspeo je mali kutak za odeću da pretvori u veoma uspešnu i respektabilnu prodavnicu. Od svog sina očekivao je da bude poput njega. Ta očekivanja su se vremenom pretvorila u prezir, koji je definsao kasniji Francov život. Od samog rođenja dečko je često patio od melanholije i veoma brzo je Herman razumeo da stvari koje je on želeo od svog sina, prosto nisu bile moguće. Herman je bio veoma žustar i ljutit čovek ali je kod njegovog sina postojalo nešto što ga je, čini se, vređalo na nekom dubljem nivou.

Govorio mu je, psujući ga, kako je on, Franc, njegov najveći neuspeh, kako nije ni izgovor za ljudsko biće. Nasuprot tome, Herman se trudio da ostatku sveta prikaže Franca kao dete koje ima sve što mu je u životu potrebno. Kao trgovac i biznismen koji se polako ali sigurno peo uz društvenu lestvicu, njegov sin, i naslednik, nije smeo da izgleda kao slabić.

Franc Kafka išao je u veoma poznatu „Starogradsku Nemačku gimnaziju” (Altstädter Deutsches Gymnasium), što je u to vreme bilo nesvakidašnje za člana srednje klase, a posebno za jednog Jevrejina. Za mladog Kafku, to je bilo još jedno veoma loše iskustvo.

U tom periodu je prvi put poseban oblik mraka krenuo da se stvara u Kafkinoj glavi, od kojeg je patio do kraja života. Danas bi ovakvo psihičko stanje okarakterisali kao anksiozni poremećaj, ali tada za tako nešto nisu postojali ni terapija ni lek. Upravo u tom periodu Kafka prvi put počinje da piše.

Godine 1902. Kafka je išao na prestižni fakultet „Karl Ferdinand” (Karl Ferdinand) gde je upisao hemiju. Posle samo dve nedelje, pod pritiskom oca Hermana, prebacio se na prava, zato što je to bolje izgledalo u očima njegovih prijatelja. Mladi Kafka se tada učlanio u „Klub čitalaca i predavača nemačkih studenata” (Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten) koji je postojao pri fakultetu.

U Klubu Kafka je upoznao Maksa Broda (Max Brod), osobu koja ga je motivisala da piše, i zahvaljujući kome je postao poznat nakon svoje smrti.

Maks Brod je bio jedan od retkih, poznatih, jevrejskih intelektualaca tog perioda. Harizmatičan i druželjubiv, bio je sve ono što Kafa nije. Njihove međusobne razlike stvorile su između ove dvojice nepokolebljivo prijateljstvo.

U trenutku kada su se upoznali, bili su samo studenti, daleko od objavljenih dela i eseja. Nakon što je 1906. godine Kafka diplomirao, dobija posao kao službenik u advokatskoj firmi. Reći da je taj posao bio bolno dosadan bi uzdiglo interesantnost prepisivanja istih papira svaki dan, u nadoknadu za tadašnju minimalnu platu.

Za sve to vreme Franc je i dalje živeo sa svojim roditeljima. Do 1908. godine mladi Kafka je odustao od ideje odlaska iz države, što je planirao još od upisa na fakultet, i zaposlio se u osiguravajućoj kompaniji. Tada Kafka započinje rutinu koja, po njegovim rečima nije bila hobi već „oblik komunikacije”. Dolazio je kući sa posla rano popodne, te mu je ostajalo dovoljno vremena da noću piše. U tim kasnim satima je napisao svoja najpoznatija dela. Iste godine Maks je konačno uspeo da natera Kafku da objavi svoje prve priče. Iako se nisu dobro prodavale, Kafka je ipak odlučio da nastavi da piše.

Žena koja je prva ostavila snažan utisak na Kafku bila je Felis Bauer (Felice Bauer). Kafka je svoju prvu pravu ljubav opisao u svom dnevniku kao „koščatu i praznu, koja je svoju prazninu nosila javno”.

Naravno, kao i sve ostalo kod Kafke, njegovo udvaranje nije bilo ni malo konvencionalno. Ne samo što se Felis nije obratio te večeri, već je sačekao da se ona vrati u Berlin kako bi joj poslao prvo pismo. Od tada Kafka joj je pisao po dva poduža pisma dnevno.

Njegova ljubav naravno nije stala tu. Inspirisan emocijama, završava svoje prvo remek delo, kratku priču „Presuda” (Das Urteil). Ovo delo, kao i sva njegova dela nakon toga, prožeto je veoma mračnim humorom, koji je ponekad teško razumeti. Međutim, njen gotovo alegorijski smisao sve je fascinantniji što ste bolje upoznati sa Kafkinim životom.

To delo je za Kafku predstavljalo vid preobražaja, gde se iz momka koji ponekad piskara pretvorio u muškarac koji se odlično literarno izražava. Ovako inspirisan, započinje rad na jednom od svojih najpoznatijih dela, priči o Gregoru Samsi, koju je Kafka nazvao „Metamorfoza” (Die Verwaldung). Ovo je jedino delo koje je napisao, a koje se za njegovog život uspešno prodavalo. Ipak, Kafka je smatrao da je „Presuda” najbolje delo koje je napisao.

Ubrzo je zaprosio Felis, naravno putem pisma. U mesecima koji su vodili do prosidbe Kafka je iskoristio svaki mogući izgovor kako se ne bi video sa njom, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa onim što joj je pisao.

Godine 1914. Kafka i Felis se konačno uživo upoznaju, na proslavi veridbe gde su bili i njihovi roditelji. Kafka je bio toliko uzrujan zbog svega da je samo tri meseca kasnije raskinuo veridbu.

Iako su se njih dvoje nakon toga pomirili, ovaj događaj je imao veliki uticaj na mladog Kafku. Iste godine započinje svoj magnum opus, Proces (Der Prozess).

Broj interpretacija ovog dela direktno je srazmeran broju njegovih čitalaca. Ovo delo je toliko univerzalno da svako od nas projektuje deo sebe na Jozefa K. tako da su sve interpretacije podjednako tačne, nezavisno od toga šta je bila Kafkina želja.

Nažalost, sam Kafka nikada nije saznao kako će njegovo delo uticati na svet. Godine 1915. bacio je knjigu u fioku i nikada je više nije uzeo u ruke.

Dve godine kasnije, 1917. Kafka i Felis ponovo obnavljaju svoju veridbu i čak prave planove da žive zajedno u Pragu. Samo nekoliko meseci kasnije, taman kada je pomislio da mu život možda i nije toliko mračan, kod Kafke je otkrivena je tuberkuloza.

Početkom 20. veka, tuberkuloza je bila smrtonosna. Ubila je Džordža Orvela (George Orwell), Endrua Džeksona (Andrew Jackson) i smatra se da je oko 15% svih smrtnih slučajeva u prošlosti bilo izazvano upravo tuberkulozom.

Depresivan i bolestan, Franc Kafka ponovo prekida odnos sa Felis, nakon čega više nisu imali kontakta.

Krajem 1918. godine, po završetku Prvog svetskog rata, Prag je konačno bio oslobođen nemačkog i austrijskog uticaja.

Kafka tada upoznaje Džuli Vorizek (Julie Wohryzek) i odmah se zaljubljuje u njen brz govor i šarmantan smisao za humor.

Kafka ju je zaprosio nedugo zatim, a ona je znajući za njegovu bolest ipak pristala. Ushićen, i po prvi put srećan posle veoma dugog vremena, Kafka je otrčao da kaže roditeljima lepe vesti. Ona je radila u hotelu, bila je siromašna i nije bila školovana, ali je ipak bila sve ono što je Kafka želeo u životu. Bila je srećna.

To naravno nije bilo dovoljno za njegovog oca, koji je u mesecima nakon što im je saopštena vesti o veridbi, konstantno ponižavao Kafku. Istrpljen i slomljen, Kafka je i ovu veridbu okončao i preselio van Praga, daleko od svog oca.

Novembra 1919. je napisao čuvena „Pisma ocu“ (Brief an den Vater), u kojima je rekao sve što je oduvek želeo, a za šta nikada nije imao hrabrosti. Ono što je zaista zapanjujuće, jeste koliko je razumevanja imao prema njemu, te je na svega 45 strana koje je napisao, uspeo i da objasni kako razume koliko je teško živeti kao Jevrejin, i koliko je teško uzdići porodicu iz niže radničke klase u Pragu.

Razumevajući u kojoj je meri Herman zapravo samo proizvod svog vremena, Kafka je završio pisma sa nadom da će ona otvoriti vrata ka poboljšanim odnosima. Nažalost, nikada ih nije poslao.

Do 1922. godine deo Kafke koji je oduvek želeo da bude sam je nadjačao njegovu želju za društvom. Tada je napisao i svoje poslednje delo, „Zamak” (Das Schloss), koje se danas smatra njegovim najzrelijim radom.

Kao ni u slučaju „Procesa“, Kafka nije doživeo objavljivanje ovog svog dela. Javio je svom prijatelju Masku Brodu da je odustao od pisanja i da nema nameru da mu se vraća. Sa pogoršanjem zdravlja preselio se u Berlin gde je započeo svoju poslednju aferu, sa devojkom pod imenom Dora Diamant (Dora Diamant).

Kriza koja je tada pogodila Nemačku uništila je i Kafkine finansije. Pošto je bio prikovan za krevet, Dora mu je bila više doktorka nego partnerka. Nasuprot tome, optimizam mu se vratio u život, te su njih dvoje planirali da se presele u Palestinu naredne godine.

Ali pošto je ovo život Franca Kafke, sudbina mu to nije dozvolila. Njegovo zdravlje se pogoršava i on se ponovo seli. Iz Berlina se sam vraća u Prag, i tamo svoja dela predaje Maksu Brodu, naredivši mu da ih spali.

Nekoliko meseci kasnije, 3. juna 1924. godine umire od svoje bolesti.

Kafka je umro kao slabo poznat pisac, za koga bi se moglo reći da nije imao sreće u životu. Ipak, Maks Brod ga nikada tako nije video. Ne samo što je smatrao da Kafka zapravo nije želeo da njegova dela budu spaljena, jer da jeste najpre bi ih predao ocu Hermanu, već je u Kafki video ono što će ostatak sveta ugledati tek nakon njegove smrti.

Posle Kafkine sahrane, Maks Brod je neumorno prolazio kroz njegova dela, spajajući poglavlja i pokušavajući da ih objavi. Do 1930. godine uspeo je da izda sva Kafkina dela, a već od 1937. ona su prevođena na engleski.

Zahvaljujući Brodu, Kafkina dela su dobila priznanje koje su i zaslužila, a ostalo je, kao što kažu, istorija.