Esperanto: Najveći univerzalni jezik na svetu
Za INFOPREVODE piše Jovan Stipić
Sastavljen 1887. godine od strane poljskog oftamologa i lingviste, Ludgviga Lejzera Zamenhofa (Ludwig Lejzer Zamenhof), esperanto je danas najrašireniji internacionalni jezik na svetu. Sama reč „esperanto“ prevodi se kao „onaj koji se nada“. Doktor Zamenhof tako ga je nazvao u nadi da će njegov jezik doprineti stvaranju stabilnijeg sveta od onoga u kojem je on živeo tokom 19. veka.
Želeo je da se esperanto uči u školama širom sveta kao drugi jezik, pored maternjeg, kako bi se ljudi lakše zbližili. Prvobitno ime jezika koji je izmislio je bilo prosto „internacionalni jezik“, ali se samo dve godine nakon što je jezik publikovan, ime esperanto proširilo i ustalilo kao njegov zvanični naziv.
Godine 1905. Zamenhof je izdao knjigu „Osnovi esperanta“ (Fundamento de Esperanto) koja se i danas smatra definitivnim vodičem kroz ovaj jezik. Iste godine je održan i prvi Esperanto kongres, na severu Francuske u gradu Bulonj na Moru.
Tada su donete dve odluke: prva, da će Kongres, koji se i danas organizuje, biti povezan samo sa jezikom i da se politika ni na koji način neće mešati u njega; i druga odluka bila je da će „Osnovi esperanta“ biti jedina zvanična knjiga na osnovu koje će se jezik učiti.
Odluke Kongresa sastavljene su u duhu koji je sam Zamenhof propagirao. Smatrao je da će jezik koji nije povezan sa politikom moći da posluži kao oružje protiv nasilja u svetu. Tako je i sam esperanto zapravo nastao kao spoj najzastupljenijih svetskih jezika iz tog istorijskog perioda.
Poljski, engleski, ruski, italijanski i nemački su najviše uticali na Zamenhofa dok je stvarao sopstveni jezik. Takođe, manji uticaj na njega imali su litvanski, grčki i latinski. Interesantno je da je francuski jezik, koji je u tom periodu bio veoma rasprostranjen, samo u relativno malom obimu inkorporiran u esperanto. Otuda ne čudi što je jedan od najvećih protivnika esperanta, i njegovog usvajanja bila upravo Francuska!
Zamenhofova ideja nažalost nikada nije dosledno sprovedena, te je tako i esperanto, u godinama koje su sledile korišćen i kako bi razdvajao ljude.
Adolf Hitler i Josif Staljin su 1930-ih godina sistematski gonili ljude koji su govorili ovim jezikom, upravo zbog njegove univerzalnosti. Esperanto se spominje čak i u Hitlerovoj knjizi Mein Kampf kao jezik koji Jevreji koriste kako bi stupili u kontakt sa udaljenim članovima porodice, dok ga je Staljin nazivao jezikom špijuna.
Ipak, jezik je preživeo. Postoji čak i nekoliko filmova koji su u potpunosti snimljeni na esperantu. Prva dva filma koja su snimljena na ovom jeziku: „Angoroj“ 1964. godine, i daleko poznatiji horor „Incubus“ 1966. godine, dugo godina su se smatrali izgubljenima, ali su ipak pronađeni i danas se mogu odgledati. Sinhronizacija filma „Incubus“ je bila zabranjena, ne samo kako bi se podstaklo širenje jezika već i kako bi ovaj horor film ostao obavijen velom misterije. Jedan od retkih primera njegove sinhronizacije mogao se pronaći u Francuskoj. Na esperantu su snimljeni i filmovi „Gerda malaperis!“ 2006. godine, kao i „La patro“ godinu dana nakon toga.
Danas se smatra da između 1 i 2 miliona ljudi tečno govori esperanto. Mnogi korisnici ovog jezika svoju decu najpre uče esperanto, zbog njegove jednostavnosti, pa tek onda jezik države u kojoj žive. Tako se može reći da esperanto nekima i jeste maternji jezik, iako nije zvaničan jezik nijedne države.
Esperanto se od 1983. godine koristi i kao zvanični jezik „Međunarodne akademije nauka San Marino“, institucije koja je danas prepoznata kao jedna od najvažnijih akademija na svetu. Kao razlog za korišćenje esperanta pripadnici Akademije navode neutralnost jezika. Kako naučnici iz čitavog sveta posećuju Akademiju u San Marinu, korišćenje esperanta eliminiše predrasude, tako da fokus rada konstantno može biti usmeren ka nauci.
Poslednji veliki pomak u širenju esperanta se dogodio uporedo sa širenjem interneta, čime je jezik postao dostupan ljudima širom sveta. Danas se korisnici ovog jezika nadaju da će ideja koja stoji iza esperanta ipak uspeti da se proširi i osvoji čitavo čovečanstvo. Međutim, mnoge velike države ovaj projekat posmatraju kao pokušaj spoljne propagande, usmeren protiv matičnih država, čemu se oštro suprotstavljaju.