Ernest Hemingvej

Za INFOPREVODE piše Jovan Stipić

Ratni veteran, avanturista, lovac na velike životinje, Šon Koneri (Sean Connery) pre Šona Konerija ali pre svega, jedan od najvećih pisaca 20. veka, Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway) iza sebe je ostavio mnoge priče koje nisu nalik bilo čemu drugom što možete pročitati.

Hemingvejev život nije počeo tako glamurozno. Ne samo da su njegovi roditelji mislili da je žensko do samog rođenja, već ga je i majka oblačila kao devojčicu prvih nekoliko godina njegovog života. Tokom života osvajao je brojne nagrade, ali je paralelno i menjao žene, i distancirao se od svojih sinova. Život tragično okončava 1961. godine samoubistvom, u svojoj 61. godini. Rođen je 21.  jula 1899. godine u Ilinoisu u jednoj uglednoj porodici. Njegov otac, Klerens Hemingvej (Clerence Hemingway) bio je doktor, a njegova majka, Grejs Hemingvej (Grace Hemingway) obećavajuća operska pevačica. Nažalost, njegova majka morala je da napusti svoju karijeru nedugo nakon porođaja, zbog svog slabog vida.

Tada se u potpunosti posvetila malom Ernestu, prema kome formira i neki oblik opsesije. Ernest je imao i stariju sestru Marselin Hemingvej (Marcelline Hamingway), koja je bila samo godinu dana starija od njega. Kako je njihova majka oduvek želela da ima dve bliznakinje, Ernesta je sve do njegove šeste godine oblačila u žensku odeću.

Kako bi se suprotstavio svojoj supruzi, otac ga je svake godine vodio u lov. U lovu se Ernest oblačio kao dečak. Polako se upoznavao sa puškama, pecanjem i drugim „muškim“ zanimacijama. Iako se zaljubio u lov, zamrzeo je oca, koji je imao običaj da ga šiba kaišem sa žiletima u slučaju bilo kakve greške, nakon čega bi ga ostavio nasamo, da se po nekoliko sati moli Bogu za oproštaj. Mali Ernest je u školi obožavao da bude u centru pažnje i bio je veoma popularan među svojim vršnjacima. I pored mnogih nestašluka koje je činio u školi, profesor engleskog je uočio njegov talenat za pisanje, te ga je naterao da počne da piše za školske novine. Tada Ernest izdaje svoju prvu priču koja opisuje sudbinu jednog lovca. Na kraju priče, lovac izvršava samoubistvo, što ironično, kasnije postaje i piščeva sudbina. Njegova autorska karijera nastavila se i nakon školskih dana, kada mu je ujak pomogao da pronađe posao u lokalnoj novinskoj redakciji u Kanzasu, nasuprot očevim željama.

Iste te 1917. godine Ernest se pridružuje vojsci kao član Crvenog krsta, kada je poslat u Evropu. Život vojnika mu je apsolutno odgovarao. Redovno se kockao, uživajući u osećaju slobode koji je imao. Ali ono za čemu je zaista žudeo, jeste bila borba. Ta borba ga je i pronašla, 1918. godine, kada je u Italiji, kod reke Pjave (Piave) nemačka bomba eksplodirala nedaleko od njega, usmrtivši momka koji se tu nalazio. Hemingvej je, nasuprot povredama koje je zadobio na nozi, uspeo da spase drugog vojnika, nakon čega i sam postaje pacijent bolnice Crvenog krsta u Milanu. U toj bolnici upoznaje i svoju prvu ljubav.

Agnes von Kurovski (Agnes von Kurowski) i on su te godine zajedno istraživali Milano, planirajući svoj zajednički život iako je ona bila osam godina starija od njega. Vrativši se u Ameriku, gde je pričao kako ga je italijanski kralj lično odlikovao za hrabrost (što se nije dogodilo), dobija poruku od Agnes o njihovom raskidu. Rekavši mu da je derište, zamolila ga je da joj se ne javlja više i da je najbolje da odraste. Nakon nekoliko meseci depresije, majka ga izbacuje iz kuće. Tada nalazi posao u novinama „Torontova zvezda“ (Toronto's Star), gde upoznaje i svoju prvu ženu, Hedli Ričardson (Hadley Richardson), koja je takođe bila nekoliko godina starija od njega.

Taj brak ubrzo će zasititi Hemingveja, ali je za njegov dalji život bilo značajno to što je na svojoj svadbi upoznao Šervuda Andersona (Sherwood Andedrson), pisca u usponu. Šervud ne samo da je mladencima preporučio da se presele u Pariz, već je i preporučio Hemingveja svim svojim prijateljima koji su tamo boravili.

Provodio je sate u pariskim lokalima, posmatrajući ljude, isprobavajući odela, hranu i piće, a uveče bi do kasnih sata sa drugim piscima pio i pričao o ratu i pričama koje će tek napisati. Nekako, i pored tako raskalašnog života, upoznaje Gertrud Stajn (Gertrude Stein), koja ga je uzela pod svoje krilo i postala lektorka njegovih dela. Naučila ga je da povezuje teme sa rečima koje piše i zajedno su usavršavali stil po kome će kasnije postati poznat.

Kako je Hemingvejeva opsesija pisanjem više rasla, tako se povećavala i njegova požuda za avanturom. Tako je tokom 1920-ih godina postao opsednut bikovima. Skoro svake godine je odlazio u Pamplonu kako bi uživao u bežanju od bikova, što je njegovoj, tada trudnoj ženi, veoma smetalo.

Hemingvejevo prvo poznato delo, „Sunce se ponovo rađa“ (The sun also rises), objavljeno je 1926. godine zahvaljujući njegovom prijateljstvu sa Skotom Flicdžeraldom (Scott Flitzgerald), koji je knjigu preporučio svom izdavaču. Međutim, nakon izdavanja prve knjige, Hemingvej sve češće počinje da se svađa sa svojim prijateljima, a taj vulkanski temperament ga je dovodio i do tuče.

Započinje aferu sa ženinom prijateljicom, Polinom Fajfer (Paulin Pfeiffer). Njegovoj supruzi bilo je dosta svega, te je Hemingveju dala 100 dana da odluči sa kim zapravo želi da bude. On je odmah izabrao Polin, napuštajući time i svog sina.

Hemingvej i Polin sele se na Floridu, gde Hemingvej kupuje brod i postaje lovac na krupne ribe. Ostavljajući Pariz i „nežne“ intelektualce, pridružuje se društvu teških alkoholičara i tvrdih mornara.

„Zbogom oružje“ (A farewell to arms), izdaje nedugo nakon dolaska na Floridu, čime stiče statusa vodećeg pisca kasnih 20-ih i ranih 30-ih godina 20. veka. Ipak, on je izgledao kao da su mu od pisanja mnogo bitnije titule osvojene na brojnim takmičenjima u ribolovu.

Kada su ga optužili da je varao, rekao bi da će vratiti trofej svakome ko ga pobedi u boks meču; što niko nije uspeo.
Dok je ribario, ustajao je svakoga dana oko 5 ujutru, kako bi pisao do podneva, te bi se tek nakon ručka vraćao životu opasnog mornara.
Sklonost ka avanturama i dalje ga je gonila. Kako ga supruga ni deca nisu preterano zanimali, odlazi na safari u Afriku, gde piše još nekoliko dela poput „Snegova Kilimandžara“ (The Snows of Kilimanjaro). Još jedna uspomena sa ove avanture bila je i dizenterija koju je lečio u Najrobiju nekoliko meseci.

Posle nekoliko godina brojnih afera, upoznaje novinarku avanturističkog duha - Martu Gelhorn (Martha Gellhorn), sa kojom piše reportaže iz Španskog građanskog rata. Tada završava i svoju, verovatno najpoznatiju, knjigu „Za kim zvono zvoni“ (For whom the bell tolls), inspirisanu krvoprolićima kojim je svedočio. Godine 1939. nakon što se razveo sa Polinom, seli se na Kubu sa novom ženom, Martom Gelhorn.

Veliki broj poznatih, poput Gerija Kupera (Gary Cooper) i Džejn Rasel (Jane Russell) posećuju Hemingvej, dok su ga istovremeno i stanovnici Kube obožavali zbog njegove prizemnosti i lakoće sa kojom su mogli razgovarati sa njim. Podjednako su bili impresionirani njegovom sposobnošću da popije velike količine alkohola, od kojih bi svako drugi završio ispod stola, koliko i njegovim delima.

Ipak, Hemingvejev noćni život nije uticao na njegovo pisanje. On nastavlja disciplinovano da piše, dobijajući istovremeno i brojne svetske nagrade za svoja pređašnja dela.

Početkom Drugog svetskog rata, njegova žena Marta, avanturistkinja kakav je bila, odlazi u Evropu kao novinar, kako bi izveštavala svet o ratu koji je bujao u Evropi. Hemingvej je besan ignorisao pozive da joj se pridruži, i prvom prilikom odlazi u London. Tamo stiče osnovni trening kao padobranac i priključuje se vojsci, iskustva koja kasnije koristi kako bi pisao o iskrcavanju u Normandiji i guranju fronta ka Nemačkoj.

Po povratku na Kubu, Hemingvej preuveličava je svoj udeo u ratu. Ipak, to ne znači da je bio kukavica. I pored ekstravagantnih laži, mnogi britanski vojnici su hvalili njegovu hrabrosti, kao i održavanje morala tokom najtežih perioda.

Marta ga je napustila nedugo zatim, ali joj je on ubrzo našao zamenu. Meri Velš (Mary Welsh) koja je, isto kao Marta, bila ratni reporter.

Nakon rata, velike količine alkohola počinju da uzimaju danak, i kvalitet Hemingvejevog pisanja polako počinje da opada. Razjaren brojnim kritikama, 1952. godine, za samo 8 nedelja, završava svoje poslednje delo, „Starac i more“ (The old man and the sea), koje je inspirisano životom njegovog prijatelja Gregora Fuenteza (Gregorio Fuentes), koga je Hemingvej upoznao na Kubi. Ova priča nagrađena je Pulicerovom nagradom.

Hemingvej je preživeo i avionsku nesreću. Godine 1954. vozio je avion koji se srušio. Prilikom pada pisac je zadobio povrede na rukama, te je sopstvenom glavom razvalio vrata, kako bi spasao ostale putnike. Nakon ove epizode, njegovo mentalno zdravlje polako počinje da slabi.

Poslednje delo napisao je 1952. godine, i od tada vreme mahom provodi sa svojom suprugom. Oko 1960. godine Hemingvej zapada u depresiju i postepeno počinje da gubi pamćenje. Drugog jula 1961. godine, ubio se svojom omiljenom puškom za lov. Sahranjen je u Ajdahu (Idaho) gde je pored njega sahranjena i Meri, njegova poslednja žena, nakon što je preminula 1986. godine.