Englesko-srpske književne veze

Za Infoprevode piše Ana Atanasković

Na prvi pogled ili na prvu analizu napisanog i proživljenog reklo bi se da između književnosti Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva nema mnogo prožimajućih veza. Dve države nisu susedi, narodi ne pripadaju sličnom govornom području, nema mnogo zajedničke istorije.

Paradoks u toj situaciji je činjenica da su dela nekih engleskih pisaca veoma popularna kod nas (Šekspir, sestre Bronte, Agata Kristi, Filipa Gregori...) ali da je dobar deo izvrsnih autora skoro totalno zapostavljen, tj. o njima se veoma malo zna (T.S. Eliot, Henri Filding, Dejvid Lodž, Lorens Stern, Džon Lok...). Jedna od najčudnijih činjenica da je su na našim prostorima slabo poznati (i ne čitaju se u školama) neki od najboljih svetskih romana, kao što su Haklsijev „Kontrapunkt života“, Sternov „Tristram Šendi“ i Fildingov „Tom Džons“. Takođe, Miltonov „Izgubljeni raj“ nije prepoznat u meri u kojoj to zaslužuje (čini se kao da je mnoge pijedestale na našim prostorima osvojila ruska književnost). Sa druge strane (i sa pravom), tiraži mnogih savremenih hit knjiga iz Britanije su i kod nas ozbiljni.

Moglo bi se reći da se na ovim prostorima ispunjava „prokletstvo“ velike i kvalitetne književnosti kakva je engleska – ona je toliko široka i šarenolika da do udaljenijih krajeva ne mogu stići svi njeni hajlajtovi (molim vas, ne mešajte ovu reč sa rečju hajlajter).

No, deep down, književne veze ipak postoje.

Još je Dositej Obradović, otišavši u Englesku 1774. godine, bio egzaltiran kada se upoznao sa idejama engleskih prosvetitelja. Ostrvo i njegova kultura su ga toliko opčinili da je ostao godinu i po dana. To su mu omogućili ljubazni i darežljivi ljudi koje je tamo upoznao. Bitno je napomenuti da je boravak u Engleskoj uticao na Dositejeva dela koja su nakon tog boravka usledila. U „Sobraniju“ (Sabrana dela) su u velikoj meri zastupljeni materijali iz knjiga Britanaca.

Laza Kostić je voleo da čita o engleskoj istoriji, njenim kraljevima i kraljicama a posebno je voleo Šekspira. Jedna od njegovih misija su bili što bolji i prigodniji prevodi Šekspirovih dela. Pod Šekspirovim uticajem je napisao dve drame u jampskom pentametru, što je u srpskoj poeziji bio novitet.

Početkom XX veka veliku ulogu u englesko-srpskim književnim vezama odigrao je časopis Srpski književni glasnik, čiji su prvi urednici bili Bogdan Popović, Jovan Skerlić i Pavle Popović. Autori su smatrali da se čitaoci u Srbiji moraju uputiti u tokove engleske književnosti. U časopisu je pisao anglista Vladeta Popović, a sam Bogdan Popović je bio anglofil, kao i Aleksandar Vidaković i Svetislav Stefanović. Vrlo je bilo bitno da su u časopisu bili angažovani i prevodioci. Pisalo se o Sviftu, Kiplingu, Golsvordiju, Šeliju, Kitsu, Kolridžu, Haksliju i mnogim drugima.

Ovom temom se naučno bavio profesor Slobodan Vukobrat, sa katedre za engleski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Uz pomoć njegove tadašnje asistentkinje (tada magistra) Ivane Đorđević koja kao doktor nauka već godinama predaje na Univerzitetu Concordia u Kanadi, napisao je dvotomnu knjigu „Englesko-srpske književne veze“. Čuveni profesor, koji nikoga na anglistici nije ostavljao ravnodušnim, analizirao je temu veza i istraživanja dve književnosti od početka, izvodeći zaključke iz komparacija i uvodeći u diskurs srpskog jezika reči koje je voleo (na primer, reminiscencija).

Knjige profesora Vukobrata su veoma značajne za komparativnu književnost kao nauku koja otkriva i prikazuje veze između dve nacionalne književnosti. U pitanju su uticaji, prevodi i inspiracije koje prožimaju književnosti.

Profesor Vukobrat na početku navodi i analizira primer prevoda srpske bajke „Baš Čelik“ na engleski jezik i to najranijeg, koji je uradila Elodi Loton Mijatović, onda dosta kasnijeg (i dosta slobodnog), čiji je autor Vojislav Petrović, i trećeg, veoma slobodnog, na koji se usudila Nada Ćurčija Prodanović.

Dalje saznajemo da je prvi potpuni srpski prevod „Beovulfa“ (prve epske pesme spevane u Evropi nakon antičkog perioda) uradila dr Ivanka Kovačević, profesorka na anglistici, koja je prihvatila savet Dejvida Rajta i prevela taj stari ep koristeći prozni oblik.

Uz detaljnu analizu i prikaz svih tema, put kroz veze između naučno-književnih svetova nas dalje vodi ka saznanju da je prvi prevod Šekspirovog „Henrija VI“ uradio Milan Šenoa, a kasnije tandem Živojin Simić i Sima Pandurović.

Sterija Popović je gajio divljenje prema engleskom pesniku Samjuelu Batleru i spominjao ga je u svojim delima. Prvi put se to desilo u „Romanu bez romana“ a drugi u Predusloviju uz prvo izdanje „Tvrdice“ u kome Sterija spominje teške prilike pod kojima je Batler završio svoj život. Sterija nije govorio engleski, pa se postavlja pitanje odakle je znao originalne izraze iz Batlerovog originalnog teksta. Posebno je voleo Batlerovog „Hjudigrasa“.

Laza Kostić je voleo englesku knjževnost te je, između ostalih, objavio prevod pesme irskog pesnika Tomasa Mura, u originalu The Minstrel Boy. Njegov prevod je glasio „Guslar-momče“. Murova pesma The Last Rose of Summer je bila direktna inspiracija za Lazinu „Poslednja ruža“.

I Isidora Sekulić je volela Engleze. Na primer, esej Tomasa Karlajla O herojima joj je bio inspiracija za tekst „Mučenje“ a tog plodnog engleskog istoriografa je spomenula i u svojim „Pismima iz Norveške“. U Letopisu Matice srpske je 1946. godine objavila tekst Pogled u englesku poeziju za poslednjih šest godina, u kome je govorila o Enrajtu, Dilanu Tomasu, Odenu, Kitsu, Jejtsu i drugim pesnicima. Takođe je, zbog svoje velike ljubavi prema engleskoj književnosti, objavila i ogled „Virdžinija Vulf“ i svoj prevod jednog odlomka iz „Orlanda“. Pisala je i o Hamletu, Bajronu, Golsvordiju, Haksliju, Sviftu, Pou, Melvilu (tako „zalazeći“ i u američku književnost), a prevodila je Jejsta, T.S. Eliota, Vilijema Empsona, Hju Odena i druge.

Opšte je poznato da su na jednu od najznačajnijih figura istorije i književnosti na ovim prostorima, Petra Petrovića Njegoša uticala dela Miltona i Bajrona, što ni profesor Vukobrat ne propušta da analizira.

Kada govorimo o vezama naših pisaca sa Ujedinjenim kraljevstvom, ne smemo da zaobiđemo ni Pekića koji je dosta pisao o Ostrvu a vrhunac poštovanja je iskazao u delu „Sentimentalna povest britanskog carstva“, izdatom 1992. godine u kome se odlično uklopio u autosarkazam britanskih prostora. Mogućnost smejanja samom sebi i sopstvenoj istoriji (ličnoj i kolektivnoj) je jedna od vrlina naroda koji žive na Ostrvu. Istoriju je potrebno pisati baš kao što je to uradio Pekić – upoređivanjem događaja na istoj vremenskoj liniji sa pričama o sitnicama.

Ne bi trebalo zaboraviti ni Branka Rosića, koga je kraljica Elizabeta II odlikovala Medaljom Britanske imperije za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije.

Srpski jezik se izučava na pojedinim univerzitetima u Ujedinjenom Kraljevstvu. Na primer, na Univerzitetu u Notingemu ga od 1981. predaje Dejvid Noris.

Vesna Goldsvorti je, odselivši se na Ostrvo, stekla i tu čast da postane Serbian British writer, kako kažu Englezi i član Kraljevskog udruženja za književnost, što je čini prvom osobom sa naših prostora kojoj je to pošlo za rukom. Njujorker je o njenog „Gvozdenoj zavesi“ napisao da ide putem engleskog romana, koga su „trasirale“ Džordž Eliot i Margaret Drebl.

*********

Pročitajte naš intervju sa književnicom Vesnom Goldsvorti OVDE