Džon Milton i prevodi njegovih dela kod nas

Najpoznatiji je po religioznom epu „Izgubljeni raj“ (Paradise Lost) koji se smatra najboljom poemom napisanom na engleskom jeziku. Rame uz rame uz ovo delo stoje „Raj ponovo stečen“ (Paradise Regained) i „Samson Agonistes“, kao i pesme Il Penseroso i L'Allegro.

„Izgubljeni raj“ opisuje pad Adama i Eve iz Rajskog vrta i njihovo suočavanje sa posledicama greha kog su počinili. Karakteristična je činjenica koja se može naći u ovom delu ali i u ostalim - negativan lik, u ovom slučaju najnegativniji mogući, Satana, opisan je mnogo življe i živopisnije nego Bog jer se savršenstvo može teško izraziti rečima a nesavršenstvo i grešnost, pak, jesu večito inspirativni za stvaraoca koji je i sam nesavršen i može na mnogo načina razumeti grešnika, pa i samog Glavnog palog anđela.

Miltonova dela je veoma teško prevesti jer je jezik kompleksan i pun metafora. Verovatno je i on toga bio svestan jer je i sam bio prevodilac i to veoma dobar. Još kao petnaestogodišnji student je preveo 114. psalm sa hebrejskog jezika i to kao poetsku parafrazu u herojskim kupletima. Nešto kasnije je preveo i parafrazirao isti psalm na grčki jezik.

Prvi prevod „Izgubljenog raja“ na jezike sa prostora ovog regiona uradio je godine Ivan Križanić, u prozi i na kajkavskom narečju. Nije objavljen ali su ga čitali Križanićevi prijatelji. 1840. i 1841. godine šabački prota i diplomata kneza Milana Obrenovića, Jovan Pavlović, je u časopisu „Golubica“ objavo prevod I i II knjige „Izgubljenog raja“ koji je bio u prozi i pod uticajem crkveno-slovenske leksike.

U stihu je „Izgubljeni raj“ prvi pokušao da prevede Hugo Badalić a onda su objavljivani prevodi odlomaka od kojih se najboljim smatra prevod Anice Savić-Rebac.

Smrt je zaustavila u prevodu Miltonovog najznačajnijeg dela darovitog beogradskog anglistu Jugoslava Đorđevića. Darko Bolfan i Dušan Kosanović (radio je prepev) su u „Književnoj reči“ preveli odlomke iz „Izgubljenog raja“ a celinu 1989. godine, kao i „Ponovo zadobijeni raj“.

Ta godina je bila „eksplozija“ kada je Milton u pitanju jer se u književnoj javnosti pojavio revidirani prevod „Izgubljenog raja“ čiji je autor bio Milovan Đilas i koji je bio objavljen u SAD-u 1969. godine.

Đilas je zanemario jambski deseterac kojim je ovo monumentalno delo pisano u originalu smatrajući da nije u duhu jezika sa naših prostora i zamenio ga je trohejskim dvanaestercem. Takođe, napravio je i promene u interpunkciji smatrajući je zastarelom i ignorisao Miltonovu čestu upotrebu velikih slova. Đilas je zaista sebi kao prevodiocu dao velike slobode.

Problem prevođenja uopšte, a naročito poezije je sveprisutan i nikada se ne može razrešiti osim da svi znaju sve jezike, što je još uvek veoma daleko od realnosti, ali Đilas je, smatrali su mnogi, a naročito Veselin Kostić, profesor na odseku anglistike na Filološkom fakultetu, „prevršio dosta mera“.

Đilas je, doduše, imao podršku jednog angliste, tačnije anglistkinje, kojoj je odao počast u predgovoru za drugo izdanje. Bila je to profesorka engleskog jezika i književnosti Jelica Marković koja je uradila temeljnu redakciju prepeva. Bez njene intervencije Đilasov prevod bi se smatrao još kontroverznijim.

Ne može se osporiti činjenica da je Đilas pokušavao da celovito prenese smisao engleskog izvornika ali u prevodu se ne mogu zadržati sve osobine izražajnosti i jezgrovitosti, naročito ako se piše drugom vrstom stiha. Dr Veselin Kostić smatra da „prevodiocu nije dopušteno ono što je dopušteno autoru i da on po pravilu ima manje stvaralački odnos prema svom jezičkom medijumu.“

Dr Kostić takođe zamera Đilasu i gubitak poetičnosti. Navodi da je „postojani pesnički sjaj Miltonovih stihova uglavnom ugašen prilikom prevođenja i tek se mestimično naslućuje u pretežno sivoj srpskoj verziji“. Zamera mu i neuspeh da se na naš jezik prenese Miltonov „uzvišeni stil“.

Dušan Puhalo, takođe anglista i profesor na Filološkom fakultetu je primetio da prevodi Miltonovog dela koje je uradio Jovan Pavlović u 19. veku „na današnjeg čitaoca ostavljaju utisak nečega starovremenog i svečanog“ i da upravo ta osobina nedostaje Đilasovom prevodu.

U oceni univerzitetskih profesora nisu bolje prošli ni prevodi Darka Bolfana i Dušana Kosanovića, koji su ocenjeni kao smisaono netačni, jezički nakaradni, ćudljive interpunkcije i haotične kapitalizacije. Izgleda da je zaista bilo teško dosegnuti najviše nivoe koje je u teologiji, filozofiji, kosmogoniji i psihologiji postigao Milton kroz svoje epove.

Darko Bolfan je sam preveo neke Miltonove prozne spise, među kojima je poznata rasprava o slobodi štampe, a kod nas su se pojavili i Miltonovi soneti iz njegovog prevodilačkog pera u kojima ima ispuštanja onog što se ne zna prevesti, ponekad i celih rečenica u dvadesetak redaka.

Ipak, sav taj prevodilački opus je za pohvalu jer su svi imali dobru nameru da prenesu Miltonova dela na naš jezik i bili su veliki ljubitelji istih. Ta prevodilačka ljubav prema Miltonu je bila uporna i istrajna.

Spomenuti profesor i dekan Dušan Puhalo je pisao teorijske knjige o Miltonovim tragovima u jugoslovenskim književnostima.

Značajnim dostignućem prevoda prvog epa „Izgubljenog raja“ smatra se prevod Branimira Živojinovića.

No, tu nije kraj vezama između naših krajeva i Miltona. Mnogi anglisti su pisali o uticaju „Izgubljenog raja“ na delo „Luča Mikrokozma“ Petra Petrovića Njegoša. Među njima je i profesor Slobodan Vukobrat, autor studije „Englesko-srpske književne veze“. Na Miltonov uticaj na Njegoša skretao je pažnju još Jovan Skerlić. Tema je slična a pojavljuju se i slični motivi, kao i filozofsko-ezoterične povezanosti. Njegoš je bio duboko obrazovan i upoznat sa mnogim književnim delima, a Miltonov „Izgubljeni raj“ ga je posebno inspirisao. Ovo delo je imalo veliki uticaj na Njegoša, kako u pogledu tematike, tako i u pogledu stila pisanja. Njegoš je proučavao Miltonovo delo i čak ga prevodio sa engleskog na srpski jezik.