Dobar prevod nije samo tačan prevod - to je nešto što se podrazumeva

Za Infoprevode govori Ljudmila Joksimović, naša poznata prevoditeljka sa ruskog jezika

Intervju vodila Ana Atanasković

Ljudmila Joksimović je rođena u Beogradu 1956. godine. Kod nas je poznata kao prevodilac sa ruskog jezika. Za svoj rad je 2011. godine dobila nagradu "Jovan Maksimović" za najbolji prevod ruske književne proze za prevod dela Aleksandra Meščerjakova „Knjiga japanskih simbola. Knjiga japanskih običaja“. Nagrada „Jovan Maksimović“ osnovana je pre 35 godina u spomen na tog slavnog prevodioca dela Dostojevskog, Tolstoja, Koroljenka. Iza nje stoji ozbiljan prevodilački opus u kome je srpskoj publici približila dela Viktora Lazareva, Pavla Florenskog, Pjotra Čadajeva, Nikite Tolstoja, Nikolaja Berđajeva i drugih.

Ljudmila Joksimović
  • Kako biste opisali karakter ruskog naroda i kako biste objasnili fenomenologiju ruske duše (preveli ste knjigu sa tim naslovom)?

Tim pitanjem bavi se cela knjiga koja predstavlja zbornik radova kompetentnih ruskih naučnika koji su se bavili i fenomenologijom ruske duše i karakterom ruskog naroda. Reč je o studiji „Fenomenologija ruske duše“ koju je priredio Dobrilo Aranitović (Logos, Beograd 2008). A što se mog pogleda na rusku dušu tiče, on je krajnje subjektivan i zapravo idealistički. Ono što mogu da kažem jeste da se, mimo traženja odgovora na to pitanje na osnovu ruske književnosti i naučnih studija, ubedljiv odgovor na njega nalazi u ruskom slikarstvu, pre svega kod velikih ruskih slikara 19. i početka 20. veka.

  • Koje su sličnosti i razlike između srpskog i ruskog jezika?

Naše jezičke razlike su, naravno, zasnovane na geografskoj i dijalekatskoj razdvojenosti ruskog i srpskog jezika u okviru slovenske jezičke porodice. Međutim, što idemo dublje u prošlost, vidimo da su te razlike bile mnogo manje. Ja lično najviše bih volela da smo nekako mogli da zadržimo stanje koje smo imali nekada, npr. ono kada je u 18. veku naš književni jezik bio u stvari ruski, a sve do kraja 17. veka naš zajednički jezik bio crkvenoslovenski (srpske i ruske redakcije).

  • Koje su sličnosti i razlike između srpskog i ruskog mentaliteta?

Ne bih se usudila da govorim uopšteno ni o srpskom mentalitetu koji poznajem mnogo bolje nego ruski. Ponekad se u vicevima i anegdotama može pronaći odgovor na ovo pitanje, lucidniji od onoga koji sadrže sociološke i kulturološke rasprave. Evo jednog primera. Za vreme Prvog srpskog ustanka neki od naših guslara pevao je po Sremu, Banatu i Bačkoj o krvavim bojevima s one strane ondašnje granice. Peva u Sremu, a Sremci se hvataju za oružje, spremni da istog časa pohitaju u pomoć svojoj braći. Peva u Banatu, Banaćani rone suze, žao im kroz kakve muke prolaze braća. Peva u Bačkoj a Bačvani ga sumnjičavo slušaju i pitaju: “Ta je li to baš tako bilo?” Eto. to je naša slika s jednog nevelikog prostora. Šta bi se tek u tom smislu moglo naći u ogromnoj Rusiji.

prodavnica-knjiga
statue-andjela-u-sankt-peterburg
ruska-drzavna-biblioteka
  • Šta je najveći izazov za prevodioca?

Prva stvar je izbor onoga što ćete prevesti. Tu ne smete da izneverite sopstvene poglede i shvatanja. Imajući u rukama takvu knjigu, ne smete da izneverite autora, tačnije njegov književni dar. Dobar prevod ne ogleda se samo u tačnom prevodu. To je nešto što se podrazumeva. Mnogo je važnije da se sačuva psihologija i struktura rečenice datog autora.

  • Preveli ste knjigu „Ikona i ikoničnost“ Valerija Lepahina. Šta je ikoničnost u prevodilačkom poslu, književnosti, životu?

U toj knjizi prevela sam samo nekoliko prvih poglavlja. Veći deo knjige prevela je Antonina Pantelić. Sama knjiga Ikona i ikoničnost pripada sferi ikonologije, ali su ovi fenomeni u suštini povezani tipološki podudarnim odnosom između znaka i označenog. O tome govori i činjenica da ikona pripada sferi hrišćanske ikonologije, dok ono što zovemo ikonica pripada ikoničnoj sferi motivisanog crtežnog znaka kompjuterske tehnologije.

  • Sa kojim ruskim piscima ste najčešće sarađivali?

Lično nisam sarađivala ni s jednim od pisaca čije sam knjige prevodila, izuzev ruskih naučnika Nikite Tolstoja i njegove žene Svetlane, čiji su mi radovi, kao i razgovori s njima, bili dragoceni u širenju sopstvenih vidika, ne samo u oblasti slovenske etnolingvistike.

Posle prevođenja knjige Savelijevi dani upoznala sam njenog autora Grigorija Služitelja, izuzetno darovitog mladog pisca i glumca. Knjiga Savelijevi dani govori o životu jednog mačka. Nekoliko časova koje smo njen autor i ja proveli u razgovoru bilo je ispunjeno isključivo pričom o, kako se ispostavilo, oboma omiljenoj temi – mačkama.

  • Kako se prevodi iz duše?

Nipošto se unapred ne držim principa da prevod bude urađen „iz duše”. To se valjda podrazumeva, a ja sam imala sreću da su mi uglavnom sve knjige koje sam dobijala za prevod bile „po duši“.

  • Godine 2011. ste izjavili da su prevodioci kod nas slabo plaćeni. Da li se situacija popravila na bolje u 2023-oj?

Mislim da se ništa nije promenilo, a pogotovo ne za prevođenje književnih i naučnih dela s ruskog jezika.

ruska-azbuka
  • Rekli ste da je „za prevodioca najvažnije da dobro zna svoj jezik“. Možete li nam reći koliko se ruski jezik promenio u poslednjim decenijama i koliko se razlikuje od jezika na kome je, na primer, pisao Tolstoj?

Ja sam u Rusiju (tada SSSR) otputovala prvi put kada sam imala 19 godina i suočila se s činjenicom da je jezik koji sam naučila u svojoj porodici i poznavala iz ruske literature tamo bio imenovan kao tzv. „ostrvski ruski jezik“. Dakle, odigrala se smena epoha, koja se neminovno odrazila i na jezik. Tu ponajmanje mislim na leksiku, na nove reči, nego pre svega na intonaciju i zvuk samoga ruskog jezika, koji je vremenom dobio drugačiju boju.

  • Kako izbegavate zamke da ne prevedete knjigu, kako ste rekli, „potpuno“, tj. da ona „zvuči kao da je napisana na jeziku na koji je prevedena“?

I tu intuitivno poklanjam veliku pažnju zvuku i ritmu. To je, recimo, ono što smatram najvažnijim kada je u pitanju prevođenje poezije. I, moram da kažem, ni malo se ne ustežem da koristim naše stare zajedničke reči, koje kod nas vrlo lako mogu da budu proglašene za rusizme.

  • Šta Vam se dopada a šta ne u Beogradu, za koji ste rekli: „Nemam drugu kuću osim ove“?

Na žalost, sada mi se u Beogradu ne dopada gotovo ništa. Od onoga što sam u njemu volela, ostala je još poneka zgrada i poneko drvo. Igrom slučaja, trenutno sam u situaciji da prevozom putujem često na Avalu. U avalski autobus presedam preko puta zgrade Narodne biblioteke Srbije i svaki put beskrajno uživam gledajući u nju. Ona za mene predstavlja remek-delo naše, sad već uslovno rečeno, savremene arhitekture.

  • Da li i dalje do Vas za prevod dolaze knjige koje dobro razumete i koje osećate i volite?

Dolaze. Moja je sreća što u moru ruskih pisaca još uvek postoje vrhunski pisci i što sam imala priliku da neke od njih i prevedem.

  • Savremena ruska književnost se na pravi način prevodi na srpski jezik. Koliko je savremena srpska književnost poznata u Rusiji?

Nemam naročit uvid u to koji se od naših savremenih pisaca danas nude ruskim čitaocima. Ipak, ne verujem da je iko od njih dosegao onu popularnost, koju je početkom ovog veka tamo uživao Milorad Pavić.

milorad-pavic-srpski-pisac
portret-lava-tolstoja
pavle-florenski
  • Ko je Nikita Tolstoj i kakvo iskustvo imate u prevođenju njegove knjige „Jezik slovenske kulture“?

Pre nekih mesec dana kod nas je svečano obeležena stogodišnjica njegovog rođenja. Kao što je poznato, ovaj velikan ruske i svetske slavistike, i praunuk Lava Tolstoja, rođen je u Vršcu. Potomak ruskih („belih“) emigranata, koji se za vreme Drugog svetskog rata priključio Crvenoj Armiji, vratio se u Rusiju i postao akademik, celog života je govorio kako je Rusija njegova otadžbina, a Srbija domovina. A i njegov ruski bio je po zvuku onaj već pomenuti „ostrvski ruski“. U njegovoj knjizi Jezik slovenske kulture lavovski deo etnolingvističkog materijala zauzima naš materijal, čime je veoma zadužio naš narod.

  • Ko je Pavle Florenski i kakvo iskustvo imate u prevođenju njegove knjige „Stub i tvrđava istine“?

Pavle Florenski bio je sublimat ruske religiozne misli – jedan od najvećih ruskih religioznih filosofa, istovremeno i vrhunski naučnik u oblasti matematike i prirodnih nauka. Prilikom prevođenja ove njegove knjige sve je za mene bilo otkrovenje. Treba tu knjigu pročitati da bi se videlo na kojem su nivou u tom vremenu bile ruska kultura i ruska duhovna misao. Sam Florenski, koji nije prihvatio ponudu da izbegne hapšenje i preseli se u Prag, svojom životnom sudbinom, pokazao se upravo kao oličenje Stuba i tvrđave istine.