Dijalekti srpskog jezika i sociolekti: Odraz društvenih grupa

Lepota i bogatstvo jednog jezika leže u činjenici da su reči simboli - nekada su očigledni i lako razumljivi, a nekada nas mame da zagrebemo ispod površine naizgled očiglednog i proniknemo u njihova dublja značenja. Poput semena maslačka na vetru ti simboli se raspršuju koliko im granice jedne države dozvole, a često svoje zametke ušuškaju i preko nje. Ti simboli imaju svoje leksičke, sintaksičke, morfološke i fonetske osobine u zavisnosti od teritorije na kojoj se nalaze i nazivamo ih dijalektima.

Par skokova kroz istoriju štokavskog narečja

Štokavsko narečje sa svojim dijalektima čini srpski jezik. Ono se, tokom velikih seoba između 15. i 18. veka, proširilo i na teritorije na kojima su se koristila druga narečja - kajkavsko i čakavsko. Danas štokavsko narečje obuhvata najveći broj govornika te se njime služimo u čitavoj Republici Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i u velikom delu Hrvatske.

Podela na narečja

Do podele jezika na narečja, i dalje na dijalekte, došlo je usled razlika u akcentu, deklinaciji i izgovoru praslovenskog glasa jat (ćirilično Ѣ ѣ), a naziv su dobila po upitnoj zamenici za stvari.

Stoga imamo:

Štokavsko narečje (od upitne zamenice ŠTO, ŠTA)
Čakavsko narečje (ČA)
Kajkavsko (KAJ)

Dalje, u zavisnosti od izgovora starog glasa jat, štokavsko narečje deli se na tri izgovora:

Ekavski (E: dete, vera, lepo, vetar)
(I)jekavski (IJE, JE: dijete, vjera, ljepo, vjetar)
Ikavski (I: dite, vira, lipo, vitar)

Reči (i)jekavskog izgovora kao što su njega (ekavsko nega), ljeto (ekavsko leto), ljekar (ekavsko lekar) primeri su glasovne promene jotovanje.
Ikavski izgovor nije deo standardnog srpskog jezika.

Dijalekti ekavskog i (i)jekavskog izgovora

Dijalekte vezujemo za određena područja i oni imaju svoje gramatičke osobine - akcente, padeže, glagolske oblike.

Što se tiče štokavskog dijalekta ekavskog izgovora, delimo ga na mlađi (šumadijsko-vojvođanski) i stariji (kosovsko-resavski i prizrensko-timočki).

(I)jekavski izgovor delimo na mlađi (istočnohercegovački) i stariji (zetsko-južnosandžački).

Bez obzira na karakteristike iliti različitosti koje nose dijalekti u srpskom jeziku, njihovi govornici se odlično sporazumevaju. Dakle, nisu te razlike toliko velike, mada jednom Lali može mal’ko ustrebati vremena da se navikne na govor Nišlije ili Vranjanca. No, treba se osvrnuti i na (ne)ravnopravnost kada je u pitanju lepeza dijalekata našeg jezika s obzirom da su samo šumadijsko-vojvođanski i istočnohercegovački uzeti za osnovu srpskog književnog jezika.

Zbog pomeranja vlasti i centralizacije iz Leskovca u Niš u doba kneževine, dijalektologija na jugu nije dobila na važnosti. Suprotno tome, politička klima u doba komunizma doprinela je laganom zatrpavanju govora okarakterisanog kao jezik nepismenih.

Društvene mreže, sa svojim pojednostavljenim izrazima i emotikonima, gravitiranje ka urbanim sredinama mladih i udaljavanje od korena, takođe ne idu u prilog dijalektima juga, ali ni čitave Srbije.

No, još uvek ima govornika koji se ne stide svog porekla te deo njega čuvaju od zaborava i baš zahvaljujući društvenim mrežama, imaju priliku da se njihov govor čuje.

Leskovački govor (prizrensko-timočki dijalekat)

Šaljivo i upečatljivo, pesma Desanke Maksimović ,,Strepnja”, rečima pesnika Zorana M. Jovanovića iz Leskovca zvuči ovako:

Ne, nemoj mi priđuješ,
‘oću od daleko da ti gledam oči,
i s gledanje ja da te celivam
kad gu čekaš, sreća sama dođe
pa dokle te čekam ‘oću si uživam.

Ne, nemoj mi priđuješ
tako je poslatko
oću da mi trnci niz grbinu laziv
da komšije kad ne vidiv - vikav
lepi, mladi, voliv se, al paziv.

Ne, nemoj mi priđuješ
š’će ti tako nešto
samo iz daleka ‘oću ti se divim
nek mi oči s’m za tebe cakliv
sve dok si te čekam, ja ću si i živim.

Leskovački govor spada u prizrensko-timočki dijalekat, a sem što ga postojanje dva padeža čini izuzetno zanimljivim, on je obojen i velikim brojem kletvi, izreka i psovki iz naroda. Neki izrazi mogu da se čuju i u Nišu i na jugu Srbije.

Kada se neko pravi važan, kažemo: Širi se ko dživdžan u dud.
Za nekoga ko mnogo pije, kaže se: Rasušija se ko bure.
Kada je žena nervozna: Trese se ko kučka od suvi bes.
Kada se ne krećemo mnogo, ne idemo nigde, kažemo: Vezali smo se za Leskovac ko kuče za sidžimku.
Naravno, nema kraja ovim jezičkim draguljima a možda je najlakše setiti se ,,Zone Zamfirove” i ,,Ivkove slave” Stevana Sremca.

Nazivi dijalekata

Nazivi dijalekata odnose se na granice područja na kojima se govore.

Šumadijsko-vojvođanski čujemo u Sremu, Šumadiji, velikom delu Banata i Bačke, severozapadnoj Srbiji i u istočnoj Slavoniji. Ovde, kada neko ima šaku kao prakljaču, ima, bome, tešku ruku. Od mlade se očekuje da bude dobra da ne b’ bilo - daleko joj lepa kuća, bolje da je slepa neg što je lepa. A kada se mlada moluje s mladoženjom, znači da se fotografiše.

Primer kosovsko-resavskog dijalekta nalazimo u romanima ,,Petrijin venac” i ,,Čizmaši” Dragoslava Mihailovića, ,,Knjizi o Milutinu” Danka Popovića itd.
,,Pcujem ja babu, al, da vidiš, možda mi ona opet trebala. Opet ta mora da ti dođe. Dete prva treba da ti privati, a ako baš nije tu da ga privati, ko što ova nije tela, mora da bide prva koja će ga vidi i darovi mu da.” (odlomak iz ,,Petrijinog venca”)

Zaslugom Vuka Karadžića, veliki deo narodne poezije zapisan je istočnohercegovačkim dijalektom. U ,,Srpskoj istoriji našega vremena”, on piše:
,,Srbije je gotova sva, osim đekoji mali mjesta pored velikih voda, brdoita; i sva je, osim đekoji kamenjaka po velikim brdima, i mjesta, kud su sela i varoši, zarasla u šumu, ponajviše rastovu i bukovu…”

Zetsko-južnosandžačkim dijalektom govori se u jugozapadnim delovima Srbije, i jugoistočnim i severoistočnim delovima Crne Gore. Čujemo npr. mislit, znat jer infinitiv nema krajnje -e. Takođe ovaj dijalekat karakteriše i jotovanje glasova d i t koje ne postoji u normiranom jeziku.

Pripovetka ,,Kanjoš Macedonović” Stefana Mitrova Ljubiše i ,,Primeri čojstva i junaštva” Marka Miljanova napisana su zetsko-južnosandžačkim dijalektom.
,,Ja sam, tako mi duše, svakoga čoeka moga na mejdan dobit!”
,,Kako, striko Milovane?”
,,Lasno, duše mi! On se naijedi, pa me psuje, skačući i drkteći od ijeda! Ja ne govorim ništa. Kad sjutradan, on ka kvasan, stidi se i kaje od svojije riječi! Eto, ja dobio, a on izgubio!”
(,,Primeri čojstva i junaštva”)

Dokle god se ljudi služe jezikom, dijalekti su neminovni. U Nemačkoj se najviše govori o četiri dijalekta i njihovi govornici se ne razumeju, pa je Hochdeutsch standarni nemački jezik.
A dijalekat jeste deo našeg identiteta i zaslužuje da bude podjednako uvažen kao i svaki drugi. Primera radi, u Španiji su svi dijalekti ravnopravni kako se ne bi narušilo bogatstvo jezika.

,,Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugoga, ne propada.” Vuk Karadžić

Sociolekti

Uz postojanje standardnog jezika, različiti slojevi društva mogu ga upotrebljavati različito usled životnog doba, profesije, obrazovanja, i tako dobijamo socijalni dijalekat. Sociolekti lekara, advokata, profesora, tinejdžera, prosto društvene klase ili grupe.

Ovakav govor može da ima za cilj razumevanje samo u okviru grupe pa govorimo o žargonu, slengu, argou. Keva (majka), tintara (glava), som (hiljadarka) samo su neki od primera. Kokni, sociolekat radničke klase Londona, zapravo je sleng koji se rimuje: apples and pears (=stairs), dog and bone (=phone).

Kada sagledamo trend proteklih decenija, nemoguće je ne primetiti uticaj engleskog jezika i poštapalice u govoru ne samo u srpskom, već i u mnogim drugim jezicima. Profesori iz obrazovnog sistema već dugo upozoravaju da je leksički fond učenika veoma siromašan.

Ukoliko u neformalnom govoru (slengu) koristimo određene reči, one će nas često i nasmejati. Problem nastaje kada nismo svesni sagovornika, situacija, niti institucija gde ovakav sleng ne prolazi: ludilo (nešto sjajno), ljiga (osoba koju je teško okarakterisati ili ,,pročitati”, negativna konotacija), motka (ukočeno držanje), podriguša (nekvalitetna salama), pojas za spasavanje (salo oko struka), princ Valijant (šiške sečene na pola čela).

,,Nikada svoj jezik nismo manje učili, a nikada više ljudi nije javno govorilo i pisalo, te je nepismenost zacarila na javnoj sceni ili polupismenost.”
Milorad Telebak, srpski lingvista

Iako su sleng i žargon slični, žargon se pre svega odnosi na poslovne situacije odnosno na profesije, te ga to čini specifičnim. Iako će za kolačiće (engl. cookies) jedan kuvar ili stručnjak iz IT-a upotrebiti istu reč, njihovo značenje ni po čemu se ne podudara. Jedan će se zasladiti, drugi olakšati upotrebu pretraživača npr.

Za argo možemo reći da je tajanstveni jezik jer ima za cilj da ga razume veoma ograničen broj ljudi i omogući njihovo međusobno prepoznavanje. To je jezik lopova, varalica, skitnica, džeparoša. Šatrovački, recimo. Međutim, ako argo postane prepoznatljiv i pređe u kolokvijalni govor, ne može se više smatrati argom.

Uz sve podele u okviru jezika, formalne i neformalne, teritorijalne i društvene, jezik nikako ne sme biti razlog za razdor. Varijeteti čine raznovrsnost i bogatstvo u bašti jednog jezika i daju nam priliku da širimo saznanja o tradiciji, istoriji i mentalitetu naših sunarodnika. Dabome.