Čuvena francuska izreka „izuzetak potvrđuje pravilo“ izražava svu kompleksnost francuskog jezika

Razgovor sa našom poznatom prevoditeljkom francuskog jezika za Infoprevode vodila je Ana Atanasković.

Mira Simić Davoine je prevoditeljka sa francuskog i na francuski jezik koja se dugo bavila i pedagoškim radom (Ugostiteljsko-turističke škole u Beogradu i u Parizu). Na Sorboni je odbranila master pod nazivom „Didaktika francuskog kao stranog jezika“.

Iza nje je čitav niz prevoda književnih tekstova, prvenstveno eseja i priča, za razne književne časopise, kao i serija priča za časopis „Priča“ u elektronskom izdanju. Izdvajamo njen prevod na francuski zbirke poezije autora Nebojše Vasovića „Perdido“ a ima ih još mnogo.

Kako ste odlučili da upišete francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu?

Prve reči na francuskom sam naučila u detinjstvu, malo kroz igru i pod blagim uticajem moga tate. Kasnije me je uputio na nemački, učila sam ga intenzivno i sa dobrim rezultatima godinu dana svaki dan i onda zapostavila zbog francuskog u petom razredu osnovne. Melodičnost francuskog mi je prijala i podsticala da ga oduševljeno učim. Kasnije, tata mi poklanja malu knjigu, dvojezičnu, na francuskom i srpskom. Bila je to knjiga koju je napisao Alfons Dode, Pisma iz mog mlina (Alphonse Daudet, Lettres de mon moulin). Koje je zadovoljstvo bilo upoređivati francuski tekst sa našim! Možda je tu počelo da zri  moje zrno ljubavi za prevođenje. I prema francuskom. U gimnaziji se to pojačalo pod oštrim dirigovanjem moje obožavane profesorke francuskog Ružice Stefanović. U četvrtom razredu osvajam prvo mesto na republičkom takmičenju iz francuskog jezika. Francuski kulturni centar, uz pomoć naše profesorke, omogućava nam odlazak u Pariz. Prvi put u Parizu sam bila sa 17 godina! To se pamti. Normalni tok je bio upisati studije francuskog jezika.

Šta sve lepo pamtite sa Filološkog (profesori, asistenti, ispiti, gradivo, literatura, engleski kao drugi strani jezik)?

Studiozno proučavati i učiti francuski za mene je bilo kao otvaranje mog duha ka nekom novom svetu, koji volim svim srcem. Kroz strani jezik se upija kultura tog naroda i način razmišljanja na tom jeziku. Najviše sam volela predmete direktno vezane za francuski jezik i književnost. Uz to, profesorka sa kojom smo radili prevod na francuski obožavala je moju profesorku Ružicu! Od rane mladosti sam volela da čitam. A na fakultetu otkrivam francuske autore sa one izvorne strane, u originalu! Šta ima lepše!

Studiram i engleski kao drugi strani jezik (učila sam ga godinama van škole). Obožavala sam časove profesora Slobodana Vukobrata kao i da polažem ispite isključivo na engleskom.

Kada ste prvi put otišli u Francusku? Kakvi su Vam bili utisci?

Prvi put u Parizu sa 17 godina! Bila sam smeštena u internatu najstarije gimnazije, Saint Louis, preko puta Sorbone, u bulevaru Sen Mišel. U to vreme mi je centar sveta bio na tom mestu. Pariz je zaista grad svetlosti. Tada je bio još pun lepršavosti na svakom koraku, radosti, lepote. Razlika u kulturi življenja je bila véritable. Ali privant. Od tog vremena Pariz je moja ljubav. Od prvog trenutka sam se osećala kao kod kuće i dobila stalnu želju da tamo idem kad god mogu. I konačno, u Parizu živim sada već više od 20 godina.

 

Da li se i koliko govorni francuski jezik razlikovao tada od onog koji se uči na Filološkom i da li se i kako razlikuje sada?

Pri prvom dolasku u Pariz moj školski nivo znanja nije mi dopustio da uočim razliku između govornog jezika, familijarnog, i onog finog, klasičnog, književnog jezika. Ta 3, 4 nivoa postoje oduvek. Zavisi od obrazovanja, sredine, od sagovornika kome se obraćamo, kao i u pisanom jeziku. Na Filološkom fakultetu se uči književni jezik. Jezik živi i menja se tokom vremena. Dešava se da bake i deke ne razumeju svoju unučad. Čini mi se da su danas te promene ubrzanije. Posebno uticaj engleskog među mladima, kroz nove tehnologije, medije. A danas postoji i užasni uticaj vokizma koji dovodi do uvođenja tzv. inkluzivnog pisanja, nameće se agresivno u pisanju, prvenstveno kroz univerzitete. To više ne liči na francuski jezik. Nadam se da će neko ipak uspeti da ga zabrani.

 

Opišite nam u nekoliko rečenica najlepše utiske sa studiranja master studija na Sorboni.

Na Sorboni sam upisala Master iz oblasti „Didaktika francuskog kao stranog jezika“ da bih usavršila svoje znanje na profesionalnom planu, kao profesor. Najpre me je oduševila mogućnost da biram predmete koje želim da slušam i polažem. Ekipa vrhunskih profesora je bila oko nas a grupa je radila ozbiljno, intenzivno. Bio je sasvim drugi pristup radu od našeg. Moj izbor je obuhvatio i pozorište što je ovde često primenjena metoda u učenju francuskog (što sam već primenjivala u  radu sa učenicima i uverila se u efikasnost). Jedan od meni važnih predmeta je bio i komparativno prevođenje. Izuzetno dragoceno iskustvo i provient znanje.

 

Sećate li se prvog prevedenog književnog teksta?

He, bilo je to odavno! Ne sećam se više naslova. Ali znam da je tema bila: Kami, revoltirani čovek, slobodni čovek. Kami je inače jedan od mojih omiljenih pisaca.

Kako je bilo sarađivati sa renomiranim časopisima kao što su Književna reč i Savremeno delo i sa Radio-Beogradom?

Bilo je to izuzetno zadovoljstvo. Obostrano poštovanje i poverenje. Nisam imala utisak da dobijam tekstove „koje niko neće“. Bilo ih je i teških. Ali smatram da je to pravi izazov za prevodioce. Za treći program Radio-Beograda sam prevodila za dramski program. Divna saradnja.

Šta je izazovnije, prevoditi sa francuskog na srpski ili sa srpskog na francuski jezik?

Prevođenje sa francuskog na srpski je bilo nekako spontano i normalno u Beogradu. Od kada živim u Francuskoj želja mi je bila da se okrenem prevođenju naših autora na francuski, da ih približim ovdašnjoj publici, što je za mene izazovnije. Ima prevedenih dela naših pisaca, veoma cenjenih ovde (Kiš, Pavić, Andrić, Šćepanović...). Volela bih da neki od naših mlađih pisaca nađu svoje mesto u izdavačkim kućama ovde. Posebno mi je zadovoljstvo da prevodim autore koje volim.

Da li je prevođenje eseja posebno izazovno, i da li je sličnije prevođenju poezije?

U početku sam prevodila eseje za razne književne časopise, i tako nastavila. Slučajnost je pokazala da volim upravo takvu formu. Volim kratke priče, kratkometražne filmove, poeziju... Eseji su, dakle, forma koja mi potpuno odgovara. Sažetih su sadržaja, produbljeno razmišljanje autora o jednoj ili više tema, za mene je to inspirativno. Donekle se može uporediti sa prevodom poezije. Lingvistička koncepcija jezika na koji se prevodi mora da odgovara lingvističkom polju autora originala.

Šta je lepo a šta je teško kada se prevodi poezija?

Kada se poezija voli, lepo je i prevoditi je. Ali to nije samo držati se teksta već i onog „izvan vidnog polja“. Razumeti koncepciju reči autora da bi ih preformulisali na drugi jezik. Preneti poetski duh autora druge kulture, učiniti da čitalac oseti njegov titraj, eksploziju osećanja ili mirni lirski ton pun emocija, a da se ne izneveri forma poeme. Stihovi se ne prepričavaju. Rime, ritam, stilske figure, to su teškoće i izazov za prevodioca, koji treba preneti sve to stranom čitaocu. Mora se sačuvati poetska dimenzija originala uz potpuno prilagođavanje pravilima drugog jezika.

Znate li zašto mnogi ljudi kažu da je francuski jezik jedan od najtežih za učenje?

Da. Tačno. Teškoće proizilaze najpre od porekla jezika. Vuče korene iz latinskog, keltskog, galskog i franačkog. Često obeshrabrujuće za početnike je kompleksnost gramatike, sintakse, a naročito izgovora. Nema deklinacija ali konjugacije prave puno problema za učenje: svaki glagol ima brojne forme koje su se učile napamet. Učenje jezika ne znači samo usvajanje rečnika i gramatike. Svaki jezik oslikava u sebi duh jednog naroda i način razmišljanja. Francuski je jezik Dekarta, Molijera, Voltera, Didroa... Po jednoj studiji ustanovljeno je da osobe (prvenstveno deca) koje uče najpre francuski, mnogo lakše savladaju druge strane jezike. Moguće je da francuski jezik formira jasne jezičke konstrukcije olakšavajući time usvajanje novih.

Da li je francuski jezik strogih pravila, isključiv i u kojoj meri se razlikuje od drugih romanskih jezika?

Čuvena francuska izreka „izuzetak potvrđuje pravilo“ izražava svu kompleksnost francuskog jezika! Potiče iz već spomenutih složenih korena jezika, izraženih mnogo više u francuskom nego u drugim romanskim jezicima. Zato je teži za učenje. Posebno zbog složenosti gramatike i još teže: zbog izgovora. Drugi romanski jezici su bliži latinskim korenima, uz manji uticaj drugih jezika tokom istorije.

Šta ste naučili na Sorboni na predmetu komparativno prevođenje?

Predmet je vodila izuzetna profesorka Milena Srpovà. Rad na međulingvističkom poređenju leksičkih konteksta je neka vrsta konfrontacije lingvističkih sistema, jezika originala i onog na koji se prevodi.  Kako je bilo dosta stranaca u grupi,  to nam je olakšalo da na primerima prevođenja istog teksta shvatimo složenost prevoda, sve stroge zahteve koji se nameću i nijanse koje zahteva drugi jezik. Reprodukcija na drugom jeziku, uz pravilo: lingvistička komunikacija podrazumeva međukulturnu. I utiče na proces prevođenja.

Koje su bile vaše faze u prevođenju?

U mom prevođenju je bilo oscilacija: aktivnosti i pauza. Prevođenje nije bila moja osnovna i jedina aktivnost, iako sam posle studija na Filološkom fakultetu to želela. Okolnosti su bile takve da sam počela da radim u školi. I nastavila godinama obe aktivnosti. Onda je naišao period pauze u prevođenju, uz puno angažovanja na ostvarenju drugih ideja: osnivanje Udruženja profesora francuskog jezika Srbije, učlanjivanje iste u Međunarodnu federaciju, osnivanje Međunarodnog pozorišnog festivala frankofonih škola Srbije (u kome sam učestvovala sa pet predstava na francuskom, od kojih tri autorske, uz kompletnu postavku na sceni). A onda je usledio prelazak u Pariz. Želja za prevođenjem se probudila ali sada sa srpskog na francuski. Uz želju da francuskim izdavačima predstavim neke naše relativno mlade autore. Pokušala sam da plasiram jednu kraću listu prevedenih dela. I ponovo rad u školi prekida moje dalje angažovanje na prevodima. Sve do pre izvesnog vremena, kada sam se ponovo posvetila mojoj večnoj ljubavi ka prevođenju.

Opišite nam u nekoliko rečenica rad u francuskoj Ugostiteljsko-turističkoj školi. Šta je bio Vaš projekat i kako se škole u Parizu razlikuju od naših.

U jednoj veoma cenjenoj francuskoj ugositeljsko-turističkoj školi sam radila u pravom smislu u mojoj struci, predavala sam francuski kao strani jezik. Bio je to rad sa stranim studentima koji su bili u toj školi u okviru jednog evropskog programa. Pristup radu je, naravno, „školski“ ali ipak malo drugačiji nego kod nas. Najpre, profesori nisu opterećeni silnom školskom papirologijom. Svaki učenik mora biti uključen u rad na času, ne „lovi se“ u neznanju već podstiče na rad i razumevanje. I pravo je zadovoljstvo raditi u kolektivu koji me je potpuno prihvatio i cenio.

Rad u toj školi me je podstakao da ostvarim moju želju, projekat saradnje moje bivše beogradske Ugostiteljsko-turističke škole sa  ovom, što su obe strane rado prihvatile. Dva učenika, maturanta, (kasnije četiri) su svake godine dolazili na tri meseca prakse u jedan poznati elitni hotel u Parizu. Uz njih sam priključila dolazak i jednog profesora kuvarstva, uz dve nedelje boravka i prakse u francuskoj školi. Želela sam da upoznaju pristup u stručnoj nastavi (drugačijoj od naše), i da prenesu i primene  pozitivne elemente u nastavi u beogradskoj školi. Projekat je trajao deset godina.