Čarls Dikens | Translations

Čarls je rođen 7. februara 1812. u Portsmutu (Portsmouth) u Engleskoj, od roditelja Džona (John) i Elizabet (Elizabeth) Dikens (Dickens). Njih dvoje imali su osmoro dece, ali su dvoje umrli još kao mali. Porodica se često selila, ponajviše zbog očevog posla. On je, kao službenik Britanske kraljevske mornarice, često morao da menja prebivalište u zavisnosti od položaja koji je dobijao.

Kako zbog učestalih selidbi mladi Čarls nije uspevao da uspostavi prijateljstva sa vršnjacima, dosta vremena provodio je uz knjige. Ipak, očev posao nije doneo prevelike tegobe budućem piscu. Čarls se školovao u privatnoj školi u Londonu, gde je otkrio i svoju ljubav prema pozorištu. Čuven je bio po tome što bi u pabovima i kafanama skakao po stolovima i pevao pesme koje je naučio na predstavama koje je upravo gledao.

Otac ga je u potpunosti podržavao, čak i kada je Čarls želeo da postane glumac. Objašnjavao je deci da mogu da budu uspešni u čemu god požele, sve dok se trude i vredno rade. Ta ideja ujedno je podstakla i mnoge reforme koje je Čarls kasnije tokom života želeo da sprovede.

Nažalost, njegov otac je bio sklon trošenju novca koji nije imao, te je tako mladi Čarls morao da radi u lokalnoj fabrici u Londonu kako bi porodica imala dovoljno novca i za hranu. Tamo je zarađivao 6 šilinga nedeljno (što bi danas bilo ekvivalentno cifri od oko 17 funti), radeći i po 11 sati dnevno. Dvadesetih godina 19. veka ovakva plata za rad u fabrikama bila je uobičajena.

Ipak, to nije bilo dovoljno i njegov otac je uhapšen i odveden u dužnički zatvor, gde su zatvorenici radili dok ne bi isplatili sve neplaćene troškove. Čitava porodica bila je primorana da se preseli u zatvor sa njim pošto nisu imali gde da žive. Čarls je, kao jedini koji je radio, mogao da iznajmi sebi sobu u blizini zatvora.

Ovaj period života kasnije mu je služio kao inspiracija za njegova čuvena dela „Oliver Tvist“ (Oliver Twist) i „Mala Dorit“ (Little Dorrit). Po njegovim rečima, tada je shvatio da bilo koja porodica, čak iako je ugledna i vredna, može da završi kao njegova, i nadao se da će njegovo iskustvo promeniti sudbinu ljudi u sličnom položaju.

Po oslobođenju njegovog oca počeo je da radi u advokatskoj firmi, gde bi u slobodno vreme beležio opise ljudi koji su dolazili i pisao izmišljene priče o njima. Tada dolazi do izražaja njegov čuveni smisao za humor i ideja da koliko god bile teške situacije u kojima su se ljudi nalazili, uvek je postojalo nešto smešno u tome.

U tom periodu, Čarls upoznaje i ćerku svog lektora, svoju buduću ženu Katarinu Hogart (Catherine Hogarth). Posle samo tri meseca poznavanja on ju je zaprosio, a uzimaju se 1836. godine. Zajedno su imali čak desetoro dece!

U svojim delima, Dikens opisuje Englesku kao prljavu i zagađenu, posebno za niže klase koje su spavale na ulicama ili jeftinim stanovima. Ipak, njegova ljubav prema domovini je bila očigledna. On je pre svega želeo da njegova zemlja bude bolja od onoga što je bila u tom trenutku i smatrao je da najviše može da pomogne tako što će se fokusirati na socijalne i političke probleme.

To ne znači da su njegove priče depresivne, naprotiv. On je usred tih „sumornih“ opisa prikazivao sreću kojoj samo porodica može da donese, lepotu malih stvari poput toplog obroka. Tako i danas njegova dela, kao što je „Božićna priča“ (A Christmas Carol), greju srca mladih i odraslih širom sveta.

Nije čudno onda što je Dikens akcentovao odnose ljudi i lepotu u njima, jer je za vreme njegovog života industrijska revolucija bila u apsolutnom usponu. Više nego ikada, vlasnici firmi su morali da nađu jeftinu radnu snagu, pre svega kako bi Britanija ostala sila koja je tada i bila. Godine 1834. vlada Britanije je sprovela zakon pod nazivom „Zakon siromašnih“ gde je državi bilo dozvoljeno da bilo koga ko živi na ulici zaposli u fabrici ili kompaniji po izboru nadležnih organa. U tom periodu je takođe vladala ideja da je siromaštvo krivica pojedinca, a ne države, te su tako bogati gledali na ceo taj proces kao na uslugu koju su činili narodu; dok su najniži slojevi to doživljavali kao zatvor, što je u suštini život u fabrikama i bio.

Dikens, koji je video i doživeo situaciju u kojoj vredni i inteligentni ljudi mogu da završe u teškim okolnostima, upravo je želeo da prikaže koliko je sve to bilo nehumano. Ne samo odnos prema najsiromašnijima, već i prisila na život u tim glorifikovanim zatvorima gde se eksploatacija jeftine radne snage nazivala dobrotom i saosećanjem.

Dikens nije bio jedini pisac koji se uhvatio u koštac sa tom idejom, međutim, nešto ga je odvajalo od ostalih. On je bio svestan da ako želi da se njegove priče pročuju, mora te probleme približiti svima i to na takav način da ga oni razumeju, umesto da jednostavno propoveda o idealima.

Zbog toga su njegove priče prvenstveno interesantne i zabavne, dok se moralna pouka krije u empatiji, optimizmu i humoru. Njegove prve priče koje je publikovao bile su deo kolekcije koja je naslovljena „Pikvikov Klub“ (Pickwick Papers). Kroz samo godinu dana, prodaja tog serijala je porasla sa 400 kopija mesečno, na 40 hiljada.

Samo godinu dana kasnije, Dikens izdaje možda i svoje najpoznatije delo „Oliver Tvist“. Kroz njega je Dikens pokušao da prikaže kako bilo ko, koliko god bogat ili siromašan bio, može da izgubi sve što ima i da završi u istim fabrikama kao i ostali, naravno na veoma humorističan način.

Da bi mogao na tako realan način da prikaže nedaće mladih i siromašnih, Dikens je provodio nedelje po sirotištima, fabrikama i psihijatrijskim ustanovama gde je pažljivo posmatrao dešavanja i ponašanje i zaposlenih i onih koji su tamo živeli. Možemo reći da niko u istoriji Velike Britanije, nijedan pojedinac, bio to političar ili bilo ko drugi, nije uradio koliko Dikens na podsticanju socijalnih reformi.

Desetak godina kasnije, 1846. godine, on osniva „Kuću za beskućne žene“ (Home for Homeless Women), gde su nezaposlene žene mogle da nauče da kroje, kuvaju i manje više bilo koji drugi posao koji bi ih držao van ulice. Ono što moramo da razumemo jeste da tada žene koje nisu bile udate, nisu imale mnogo opcija što se tiče zaposlenja. Mogle su da rade u fabrikama sa siromašnima ili kao prostitutke i Dikens je video da je i njih stigla ista nepravda kao i siromašne. Tako je osnivanjem ove Kuće zaista napravio još jedan veliki korak u socijalnim reformama svoje države.

Nažalost, nije sve bilo idilično u njegovom životu. Sredinom 50-ih godina 19. veka, razvod je bio veliki tabu, što Dikensu nije godilo. Vremenom se udaljio od svoje žene, a bio je poznat i po glamuroznim zabavama na koje su dolazile poznate ličnosti tog perioda poput Hansa Kristijana Andersena (Hans Christian Andersen). Na jednoj od njih upoznao je i jedva punoletnu Elet Ternen (Ellet Ternen).

Oni ubrzo započinju aferu, koju su čuvali u tajnosti kako bi zaštitili sopstveni ugled. Ta tajna nije dugo opstala, i kada je javnost za nju saznala nastao je pravi skandal. Dikens, u pokušaju da se razvede od žene, piše 89 pisama u kojima navodi razloge zbog kojih smatra da je ona mentalno obolela. Interesantno je da su ta pisma otkrivena tek 2014. godine, i to sasvim slučajno, na jednoj aukciji.

Istoričari danas debatuju da li je ona zaista imala mentalne probleme zbog činjenice da je on iskreno pomagao ljudima tokom čitavog života. Ipak, čini se da autentičnost njegovih optužbi nikada neće moći da bude dokazana.

Diksensova afera sa Elet trajala je punih 13 godina, a imali su i jedno dete zajedno. Ono je nažalost umrlo gotovo odmah nakon rođenja. Njih dvoje nisu imali više dece posle toga, ali su ostali zajedno sve do njegove smrti 1870. godine.

Nasuprot njegovim željama da sahrana bude skromna, Dikens je sahranjen u Vestminsterkoj opatiji, sa mnogim drugim piscima. Veliki broj ljudi se i danas može videti pored njegovog groba, kako odaju počast velikanu svetske književnosti, ali možda pre svega humanisti, koji je promenio živote miliona ljudi u Velikoj Britaniji.