„Bogorodičina crkva u Parizu" Viktora Igoa

Za InfoPrevode piše Ana Atanasković

Još uvek se sećam nastavnice od koje sam u četvrtom razredu osnovne škole prvi put čula za roman „Bogorodičina crkva u Parizu“ (Notre-Dame de Paris) Viktora Igoa (Victor Hugo). Pričala nam je o njemu sa strahopoštovanjem ali uz veliku dozu romantičnosti. U njenom predstavljanju je roman delovao grandiozno, što se i potvrdilo kada sam ga pročitala prvi put. Ne mogu reći šta je bolje – sama zamisao, zaplet ili sprovođenje istih na zanimljiv, čak maestralan način.

Viktor Igo je klasik francuske književnosti. Prvobitno se ugledao na dela francuskog klasicizma a onda je počeo da koristi mnogo originalniji način „sklapanja reči i tema“ te se sada vezuje za nastanak francuske romantičarske književnosti. On je bio neskriveni pristalica novih romantičarskih strujanja u pisanju i u umetnosti uopšte.

Prvo delo koje je napisao za odraslu publiku odražavalo je oštru socijalnu savest koja je uticala na njegovo dalje stvaralaštvo. I on sam kao ličnost i kao pisac je uticao na mnoge književnike među kojima su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski.

Možda je njegovo najzrelije delo roman „Jadnici“ (Les Misérables), ali je, ipak, storija o Notr Damu za nijansu popularnija zato što za nju, zbog animirane Diznijeve (Disney) adaptacije (The Hunchback of Notre Dame), znaju i deca.

Bio je poštovan još za života, što pokazuje i događaj koji je obeležio proslavu njegovog 79. rođendana, koji se smatra jednom od najvećih počasti koja je ikada odana živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar koji se do tada davao kraljevima. Dva dana kasnije je u njegovu čast održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja (Avenue des Champs-Élysées) i na kraju do samog centra Pariza. Marširanje je trajalo šest sati kako bi svi prošli kraj Igoovog stana iz koga je on sa prozora posmatrao povorku.

„Bogordičina crkva u Parizu“ ili „Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu“ je bio Igoov prvi pravi dugi roman. Napisao ga je 1831. godine. Istorijski likovi se spominju, ima i izmišljenih (koji su, u stvari, glavni). Likovi su svakako bitni, ali glavna potka ovog romana je Pariz, taj očaravajući grad, koji je preživeo i pregurao svašta ostajući, šta god da se desilo, svetionik Lepote. Ne postoji lepši grad od njega a Igo mu je kroz prikaz srednjevekovnog spektra i gotske katedrale Notr Dam načinio večni spisateljski spomenik. Igo je bio fasciniran velelepnošću katedrale, crkve posvećene Bogorodici a jedna od njegovih ideja, pored zanimljivog zapleta, sreća i patnji koje preživljavaju glavni junaci, bila je da sačuva vrednosti francuske kulture kada su promene i ekspanzije doprinele da se poruše mnoge građevine koje su građene u tradicionalno francuskom gotskom stilu. Njegova namera je bila da podigne svest ljudi o vrednosti i značaju očuvanja tradicionalnih građevina i u njoj je i uspeo. Njegov roman koji je deep down lična ljubavna pesma katedrali je podstakao nastajanje pokreta za očuvanje i revitalizaciju gotičke arhitekture. Usledilo je veliko renoviranje Notr Dama te je crkva kakvu vidimo danas proizvod značajnih radova na njenoj fasadi i unutrašnjosti sprovedenih u 19. veku.

Čitalac se emotivno unese u tragičnu ljubav koju prema lepoj Romkinji Esmeraldi gaji jedan od najpoznatijih likova u književnosti – grbavi zvonar Kvazimodo. U atmosferi srednjeg veka peripetije, strast i žrtva deluju još misterioznije i intenzivnije. Viktor Igo nije imao formalno obrazovanje iz srednjevekovne istorije i književnosti, ali se može smatrati srednjevekovnim avant la lettre. Igo je, čak, bio član raznih komiteta za očuvanje starih zgrada u Francuskoj a pisao je i članke krtikujući „vandale arhitekture“ koji su rušili srednjevekovne zgrade širom zemlje u ime progresa i profita. Stoga su posvećenost i ljubav pisca, koji su utkani u tekst, doprineli njegovoj autentičnosti i živosti.

Lik grbavca Kvazimoda i prikaz Notr Dama su primeri kako Igo kombinuje lepotu i ružnoću, što čitaoca navodi da dublje razmisli o temama romana. Tu je, na prvom mestu, tema slobodne volje nasuprot determinizmu. Takođe, propadanje fasade starog zdanja je za Igoa simbol morala koji je spao na niske grane.

A fasada! Raskošna, zastrašujuća, simbolična, svojeglava, zmajevita, čudovišna, gmizava, prelepa, čipkasta, gizdava, tamna, svetla, bela, crna, zavisi od svetla, zavisi od duše posmatrača! Sve je to fasada Notr Dama!

Kvazimodo i Esmeralda ostaju u čitaočevoj svesti i mašti zauvek. Ko jednom pročita ovu priču, ostaje joj veran. Tako je to sa velikim romanima koji svojom jačinom pronađu put do čitalaca. I nije tačno da bestseleri (bestseller) nisu vredni, naprotiv. Dobar bestseler uključuje volju čitalaca, koja, nošena zaljubljenošću u knjigu, plovi literarnim okeanom kroz vekove. Jedan od razloga uspeha ovog dela je što su u njemu spojene gotika, zagonetnost i istina.

Do skoro se, pak, nije znalo da roman zaista prenosi istinitu priču, mada su se pređašnji čitaoci njoj nadali, osećajući je. Naime, slučajno otkriće u Cornwall house je, izgleda, otkrilo pravog grbavca iz Notr Dama.

Igoa je, kako se analizom došlo do zaključka, za lik Kvazimoda inspirisao francuski državni skulptor koji je bio angažovan da radi na restauraciji pariske katedrale. To je u memoarima, koji su vlasništvo galerije Tate Britain, opisao britanski skulptor Henri Sibson, koji je takođe radio na restauraciji. Henri je opisao kako se prilikom rekonstrukcije upoznao sa gospodinom koji je bio izuzetno vredan i prijatan čovek. Henri svedoči da se nije mnogo družio sa njim ali da zna da je imao grbu i da se zbog toga nije mnogo družio sa kiparima. Nadimak skromnog i ćutljivog grbavca je bio gospodin Le Bossu, što je francuska reč za tu telesnu anomaliju.

Svi umetnici koji su učestvovali u restauraciji su privremeno živeli u šestom pariskom arondismanu a Igo je često išao u Notr Dam dok je smišljao roman, te je inspiraciju za lik Kvazimoda imao bukvalno pred očima.

Sibsonovi memoari su otkriveni kad se njihov vlasnik selio iz Cornwall house-a i ponudio ih Tate galeriji. Arhivari su bili očarani detaljima i opisima istorijskih događanja u vreme kada je Igo pisao „Bogorodičinu crkvu“. Sibson je verno opisao događaje iako ih je sastavljao pola veka nakon što je radio na restauraciji.

Tako je jedno moderno otkriće samo potvrdilo veličinu ovog klasika – u njemu su utkani i mašta i stvarna patnja.

***********

U velikom požaru aprila 2019. godine, gornji deo katedrale Nort Dam je značajno oštećen. U toku su radovi na rekonstrukciji, a očekuje se da će ponovo početi da prima posetioce 2024. godine.