Biblioteka je kulturno srce grada
Razgovor je vodila Ana Atanasković
Jasmina Ninkov, direktorka Biblioteke grada Beograda govori za Infoprevode.
Jasmina Ninkov je diplomirani politikolog i diplomirani bibliotekar savetnik. Od 2009. godine je direktorka Biblioteke grada Beograda, najveće javne biblioteke u Srbiji. Bila je direktorka Biblioteke Milutin Bojić u Beogradu od oktobra 2002. godine do juna 2009. Rukovodi velikim brojem domaćih projekata, od kojih je najvažniji Bisis, i aktivni je učesnik međunarodnih projekata u oblasti digitalizacije, kulturne baštine i korišćenja projekata u oblasti digitalizacije, kulturne baštine i korišćenja novih tehnologija u posredovanju kulturnih sadržaja: Europeana Awareness, Di-XL (Dissemination and eXploration through Libraries), LoCloud, АxcessIT, AxcessIT plus, Puлman, Calimera i Erasmus projekata Itself, Essential i Digiblend.
Objavljuje tekstove u domaćoj i stranoj periodici o knjizi, čitanju, bibliotekarstvu i evropskim integracijama. Učestvovala je na brojnim stručnim skupovima, seminarima i međunarodnim konferencijama. Autorka je mnogih stručnih tekstova, kao i knjiga "Biblioteke XXI veka" i "Biti bibliotekar" (koautorstvo).Član je Regionalnog saveta svetske bibliotečke asocijacije IFLAza Evropu. Dobitnica je velikog broja nagrada:
Koje knjige su obeležile Vaše detinjstvo a koje doba na studijama?
Rano sam počela da čitam jer smo imali bogatu kućnu biblioteku. Moj otac je bio pasionirani kupac knjiga. Prve knjige koje sam čitala bile su bajke, basne i pripovetke. Sećam se nekog divnog izdanja bajki braće Grim. Politikin zabavnikje bio omiljen i kupovan je svakog petka a vrlo brzo i Politika. U to vreme smo puno čitali o Indijancima, knjige Karla Maja, romane kao što su Grof Monte Kristo, Tom Sojer, Orlovi rano lete, Pipi duga čarapa. Veoma rano sam počela da odlazim i u biblioteku jer mi je moja već postala mala, a bibliotekarka mi nije verovala da čitam tako brzo i stalno vraćam i uzimam knjige, pogotovo da tako rano čitam ruske klasike, još u osnovnoj školi.
Ali moj san je bio da budem novinar, kao Orijana Falači (Oriana Fallaci ), i to me je usmerilo i u školovanju i u čitanju. Kako sam studirala političke nauke vreme fakulteta obojeno je literaturom iz filozofije, sociologije, politikologije. Ja sam pasionirani čitač, posebno novina i to na svim medijima, ali kupujem i dalje štampana izdanja i ona su mi omiljena.
Između ostalih volite i američku književnost, u čemu je njena specifičnost?
Nisam stručnjak za književnost, ja sam samo čitalac koji neke knjige i pisce voli više nego neke druge, a u mojoj biblioteci su bile i knjige Marka Tvena, Fransisa Skota Ficdžeralda, Hemingveja i drugih američkih pisaca. Ostavile su veliki utisak na mene u to vreme.
Šta su za Vas biblioteke, kako se osećate kada se prvi put susretnete sa novom? Koja je na Vas ostavila najjači utisak (za Vas se kaže da je malo biblioteka u svetu u kojima niste bili)?
Biblioteke su za mene mesto gde se otkriva celokupno ljudsko znanje, kultura i smisao postojanja ljudske civilizacije. Tek pre dva veka demokratizovan je pristup riznici ljudskog znanja i nasleđa kad je počeo razvoj javnog bibliotekarstva, do tada su znanje, knjige i biblioteke bile privilegija elite. Svi se rađamo kao tabula rasa, nepismeni i kroz čitav život učimo. Znanje je neprenosivo osim kad je zapisano. Knjiga i biblioteke su temelji kulture i civilizacije.
Za mene je svaki susret sa nekom novom bibliotekom događaj i povod da vidim nešto novo, bez obzira koliko je velika, važno je kako je organizovana i dostupna. Mnogo je biblioteka na mene ostavilo snažan utisak i uticalo na poimanje šta je to dobra javna biblioteka. Bibliotečki sistem Finske je zaista izuzetan i tamo je ogroman broj stanovnika, oko pedeset odsto, redovni korisnik biblioteka. Moja omiljena je relativno mala biblioteka u sklopu Gradske biblioteke Helsinkija, Biblioteka 10. Izuzetne biblioteke imaju i Holanđani - Gradske biblioteke u Hagu i Amsterdamu ali i u Alsmeriju i mnogim drugim gradovima su arhitektonska čuda i lepota. Danci su nedavno sagradili izuzetnu biblioteku u Arhusu, DOK 1. Evropske biblioteke, i akademske i javne, mesta su koje treba videti i zbog samih zgrada i njihove lepote. Danas se grade monumentalna savremena zdanja novih biblioteka u čitavom svetu. U Oslu je otvorena nova gradska biblioteka, u Kini su biblioteke pune i mnogo se koriste, imaju savremeno bibliotekarstvo, broj korisnika i pročitanih knjiga u Rusiji je fascinantan. U Americi je javno i privatno partnerstvo u kulturi nešto što se podrazumeva i oni imaju zaista sjajne biblioteke.
Biblioteka koje su na mene ostavile utisak je mnogo, tu su Kongresna biblioteka u Vašingtonu, gradske biblioteke u Čikagu i Torontu, Njujorška gradska biblioteka i mnoge druge.
Čemu Vas ja naučilo rukovođenje Bibliotekom grada Beograda?
Strpljenju. Ja sam od onih ljudi koji žele sve sad i odmah, kod nas to nije lako. I promene se teško prihvataju. Morate sve da gradite korak po korak, ciglu po ciglu, da tačno vidite gde ćete biti za godinu dana a gde za dve. Ljudi su, naravno, najvažniji i ukoliko imate više stručnjaka na koje možete da se oslonite utoliko dobijate snagu za veće zahvate. Ja sam uvek imala jasnu viziju šta je dobra javna biblioteka i razumela svoju misiju i ulogu direktora, a to je da stvorim priliku za najbolje koji mogu da naprave Biblioteku grada Beograda ne samo nezaobilaznim mestom za građane prestonice, već i jednom od boljih biblioteka u regionu, pa u krajnjem slučaju i u svetu.
Kako publika u inostranstvu reaguje na izložbe o našim piscima (Kapor, Pavić, Pekić, Radović)?
Veoma dobro, izložbe su jedan od najboljih načina sa se komunicira sa publikom i podseti na delo i život jednog pisca.
Kako Biblioteka grada pomaže druge biblioteke, kulturna društva i institucije kod nas i u dijaspori?
Partnerstvo i saradnja su nam veoma važni i sarađujemo sa brojnim bibliotekama, udruženjima, ustanovama. Naše u dijaspori pomažemo knjigama i izložbama.
Od 2022. godine Biblioteka grada Beograda dodeljuje nagradu Beogradski pobednik. Nagrada se pozicionirala i već se čuju njeni odjeci i uticaj. Šta mislite da će za književnost na srpskom jeziku ona značiti u budućnosti?
Veoma sam ponosna na osnivanje ove nagrade. Mislim da dobru književnost i pisce treba nagrađivati i da su biblioteke prirodno mesto za osnivanje nagrada jer smo na neki način objektivni a i neka smo vrsta ambasade za pisce iz zemlje i sveta. Kvalitet književnosti nije za zanemarivanje, treba da ukazujemo stalno na vredna književna dela. O Beogradskom pobedniku sudiće se za sto godina, vreme će pokazati šta ta nagrada znači. Sve treba raditi sa svešću da nešto i mi treba da napravimo i ostavimo i da sve što radimo gledamo kroz vizuru kako će na to gledati ljudi koji će živeti decenijama posle nas. Uvek govorim o Mariji Ilić Agapovoj, prvoj upravnici Biblioteke grada Beograda koja ju je i osnovala i stručno utemeljila na najsavremeniji način i učim od nje, ostavila je, srećom, dosta tekstova i knjiga.
Veoma nam je važna i nagrada za književnost za decu Dušan Radović, kao i nagrade koje duže dodeljujemo: Đorđe Jovanović za kritiku i esej (duže od pedeset godina), Moma Dimić za putopis (više od decenije), i Marija Ilić Agapova za najboljeg bibliotekara.
Kako reaguje svetska publika kad predstavite Beogradsko četvorojevanđelje?
To je najstarija knjiga štampana u Beogradu i ponos naše kolekcije stare i retke knjige, dostupna je i na našoj digitalnoj biblioteci a snimila sam i jedan video koji je deo svetske kolekcije starih i retkih knjiga u Kini.
Znate li koje se retke knjige čuvaju u našim crkvama i manastirima kao blago koje čeka da se digitalizuje?
Ne znam detaljno, ne bavim se time, ali sam svesna da ima puno dragocenih i vrednih knjiga, mnoge sam i sama viđala. Naša pisana kultura je izuzetno bogata i treba da je čuvamo. Sve stare i retke knjige koje mi posedujemo su popisane, obrađene, katalogizovane, digitalizovane, konzervirane a one najstarije i najvrednije čuvamo u specijalnoj komori. Zadatak svih nas je da sačuvamo svaku staru i retku knjigu gde god da se nalazi. Mi u tome pružamo svaku pomoć, u okviru naših mogućnosti svima koji to traže. Nemamo, nažalost, laboratoriju za konzervaciju i restauraciju, ali bih volela da to imamo.
Kakvi su vam utisci iz Finske, gde su biblioteke i u tržnim centrima, sa Dana srpske kulture u Temišvaru, iz Egipta i, uopšte, iz susreta sa radnicima u kulturi na međunarodnim konferencijama i iz svetske bibliotečke zajednice i udruženja (Metropoliten sekcija IFLE, Europeana Awareness i drugih)?
U Finskoj sam bila više puta i obišla veći broj njihovih biblioteka. I fascinirana sam lepotom njihovih zgrada, sadržajima, programima, dostupnošću, količinom sredstava koja država ulaže u sistem biblioteka i brojem korisnika. Smatram da ekonomski uspeh jedne zemlje direktno zavisi od obrazovanja njenih građana. Finska je divan primer za to, ima sjajan obrazovni sistem. Takođe, sistem biblioteka je podrška obrazovanju. Zato su javne biblioteke i nastale pre dva veka, kao odgovor na potrebu da se nova radnička klasa obrazuje da bi radila u fabrikama koje su se masovno osnivale u Evropi i drugde, a da kapitalisti u čitaonicama dobijaju novine i prate berzanske informacije. U tom duhu i Gligorije Vozarović osniva Beogradsko čitalište 1848. godine u Beogradu.
Kakve javne biblioteke moraju biti u 21. veku prema mišljenju mreže lidera iz celog sveta INELI? Koje su inovacije koje ste već primenili kod nas a koje priželjkujete?
Bilo bi poželjno da budu mesta za informaciju, kulturu, obrazovanje i socijalnu interakciju. Neka vrsta savremene agore, dnevna soba grada. Za svakog, od jedne do sto jedne godine, otvorena, participativna, demokratska, inovativna mesta, takođe i besplatna javna mesta, tradicionalna i savremena, sa knjigama i bajtovima. Mesta za sve. Biblioteka je kulturno srce grada.
Zašto čitaoci čitaju?
Jer tako bolje razumeju i svet i sebe. I uživaju u priči. Jer svi naši životi su priča, i kao što reče Andrić priči i pričanju kraja nema.
Kako vidite budućnost pisanja, čitanja, prevođenja, izdavaštva i bibliotekarstva?
Budućnost bez pismenosti i razmišljanja koje nastaje nakon pročitanog ne postoji. Već pronalazim u stranim medijima ozbiljne studije o tome kako savremena deca, čak i ona koja imaju vrhunsko i skupo obrazovanje, zbog izostanka čitanja, naglas u ranom uzrastu a nakon toga samo čitanja, ne razumeju tekst i ne dostižu onaj nivo koji se očekuje. Od najveće je važnosti da deca što pre dođu u dodir sa knjigom, ne kad pođu u školu i kad je to samo obaveza. To razvija maštu, kulturu govora, sposobnost verbalne komunikacije. Svet će biti podeljen, ponovo, kao što je to bio i pre, na armiju ili gomilu koja ne čita i ne razume i one koji su sposobni da vide kuda ide svet i da njime vladaju i koji će biti manjina. Samo će to ovoga puta biti potpuno dobrovoljno, jer znanje je dostupno i knjige su dostupne. U tome je paradoks i tragedija savremenog sveta.